Sada je znanje

Ađahn Sumedho

Prevod Branislav Kovačević
Samo za besplatnu distribuciju, kao dar Dhamme

Ānāpānasati

„Stanja su neobična, ali mir uma, neuslovljeno,
toliko je običan da ga niko čak i ne primećuje.”

Često previdimo ono uobičajeno. Uglavnom smo svesni našeg daha kada nije normalan, recimo kada imamo astmu ili kada se zaustavimo posle trčanja. Ali sa ānāpānasati uzimamo naš uobičajeni dah kao objekat meditacije. Ne pokušavamo da taj dah načinimo ni dužim ni kraćim, niti da ga kontrolišemo na bilo koji način, već da jednostavno pratimo uobičajeni ritam udaha i izdaha. Dah nije nešto što stvaramo ili zamišljamo; to je prirodan proces u našem telu koji se nastavlja sve dok postoji život, bilo da se na njega koncentrišemo ili ne. Dakle to je jedan objekat koji je uvek tu kraj nas; možemo mu se okrenuti u bilo kom trenutku. Nije neophodno da imamo bilo kakve kvalifikacije da bismo posmatrali svoj dah. Ne moramo da budemo ni naročito inteligentni – sve što nam je potrebno jeste da budemo zadovoljni sa i svesni jednog udaha i izdaha. Mudrost ne dolazi od proučavanja velikih teorija ili filozofija, već od posmatranja običnog.

Dahu manjka bilo kakav uzbudljiv kvalitet, nema bilo čega fascinantnog u vezi sa njim, tako da posmatrajući ga možemo veoma da se uznemirimo i čak osetimo odbojnost. Naša želja je da uvek „dobijemo” nešto, da pronađemo nešto što će nas zainteresovati i apsorbovati u sebe bez bilo kakvog napora sa naše strane. Ako čujemo neku muziku, ne razmišljamo: „Moram se skoncentrisati na ovu fascinantnu i uzbudljivu muziku”. Jednostavno nismo u stanju da se zaustavimo, zato što je taj ritam toliko zarazan da nas prosto uvuče u sebe. Ritam našeg normalnog disanja nije ni interesantan, ni zabavan. On je umirujući, a većina ljudi nije navikla na smirenost. Većina ljudi voli ideju mira, ali stvarno iskustvo tog mira im se čini razočaravajuće ili frustrirajuće. Oni žele stimulaciju, nešto što će ih usisati u sebe. Sa ānāpānasati boravimo kraj jednog objekta koji je neutralan – nemamo bilo kakvo osećanje sviđanja ili nesviđanja – i samo registrujemo početak udaha, njegovu sredinu i njegov kraj, a zatim početak izdaha, njegovu sredinu i njegov kraj. Blagi ritam daha, pošto je sporiji od ritma misli, dovodi nas do stanja smirenosti; prestajemo da razmišljamo. Ali mi ne pokušavamo da dobijemo bilo šta od takve meditacije, da dostignemo samādhi, nekakvo zadubljenje, zato što kada um pokušava da dobije ili dostigne neku stvar, umesto da bude jednostavno zadovoljan jednim jedinim dahom, tada se on ne usporava i ne postaje smireniji, već upravo suprotno, postajemo frustrirani.

U početku vežbanja um luta. Kada jednom postanemo svesni da smo odlutali od daha, blago vratimo pažnju na njega. Naš stav je da smo vrlo, vrlo strpljivi i uvek spremni da počnemo ispočetka. Naši umovi nisu naučili da počivaju na jednom mestu, učeni su da povezuju jednu stvar sa drugom i da formiraju mišljenje o svemu. Pošto smo navikli da koristimo inteligenciju i sposobnost razmišljanja na različite mudre načine, često postanemo vrlo napeti i uznemireni ako to ne možemo da činimo. Zato kada vežbamo ānāpānasati osetimo otpor, odbojnost prema tome. To je kao sa divljim konjem kada ga prvi put osedlaju, potpuno pobesni kada oseti da ga nešto sputava.

Kada um počne da luta, odjednom postanemo uznemireni i obeshrabreni, negativni i odbojni prema čitavoj toj stvari. Ako, vođeni tom frustracijom, pokušamo da prisilimo um da se smiri i to činimo pukom snagom volje, to ćemo biti u stanju samo nakratko i onda um ponovo ode na svoju stranu. Otuda je pravi stav pri vežbanju ānāpānasati da budemo vrlo, vrlo strpljivi, da sebi poklonimo onoliko vremena koliko je potrebno, da tokom ovog vremena napustimo ili odbacimo sve svakodnevne, intimne ili finansijske probleme. Ništa ne treba da učinimo, izuzev da posmatramo svoj dah.

Ukoliko primetimo da nam um odluta tokom udaha, tada više napora ulažemo u udah. Ako um obično odluta tokom izdaha, tada više napora uložimo u njega. I neprekidno ga vraćamo. Uvek budite spremni da počnete ispočetka. Kao i sa početkom svakog novog dana, na početku svakog udaha negujte ono što se zove početnički um, ne prenosite ništa iz jednog trenutka u drugi, ne ostavljate tragove, poput velikog požara.

Udahnemo i um odluta, mi ga vratimo ponovo natrag – i već to je jedan trenutak sabranosti. Vežbamo um poput dobre majke koja vežba svoje dete. Malo dete ne zna šta radi, ono jednostavno ide unaokolo. I ukoliko se majka zbog toga naljuti i počne da ga tuče, dete postane prestrašeno i neurotično. Dobra majka će jednostavno ostaviti dete da radi ono što radi, motriti ga jednim okom i ukoliko ode predaleko, vratiće ga nazad. Ukoliko imamo tu vrstu strpljenja, tada ne gunđamo u sebi, ne mrzimo sami sebe, ne mrzimo svoj dah, ne mrzimo sve oko nas, ne postajemo razočarani zato što nismo u stanju da se smirimo uz pomoć ānāpānasati.

Ponekad smo suviše ozbiljni sa svakom stvari, i potpuno nam nedostaju radost i sreća, nemamo smisao za humor, već samo za represiju. Razvedrite svoj um, razvucite usta u blagi osmeh! Budite opušteni i spokojni, bez pritiska da morate postići bilo šta specijalno – nema nikakvog dobitka, nikakve velike čarolije, ničeg specijalnog. I čime onda možete danas da se pohvalite da biste opravdali uloženo vreme? Samo jednim svesnim udahom? Potpuno ludo! Ali ipak to je više od onoga što većina ljudi može da se pohvali da je učinila tokom današnjeg dana.

Mi se ne borimo sa silama zla. Ako osećate averziju prema ānāpānasati, onda registrujte i to. Ne ponašajte se kao da je ovo nešto što prisiljavate sebe da učinite, već načinite od toga zadovoljstvo, nešto u čemu zaista uživate. Kada pomislite: „Ja ovo ne mogu da uradim”, postanite svesni i tog otpora, straha ili frustracije i onda se opustite. Ne pretvarajte vežbu u nekakvu mučnu obavezu i teret.

Kada sam se zamonašio, bio sam smrtno ozbiljan, vrlo sumoran i gord, poput nekakvog čangrizavog starkelje i često sam upadao u užasna stanja. Razmišljao sam: „Ja moram ovo … moram ono…” U to vreme učio sam da kontempliram mir. Sumnje i nemir, nezadovoljstvo i averzija – uskoro sam bio u stanju da kontempliram mir, tako što sam neprekidno u sebi ponavljao tu reč i hipnotizovao sam sebe kako bih se opustio. A onda bi se sumnje u samoga sebe ponovo javile: „Ovo me nigde ne vodi, ovo je beskorisno, ja hoću nešto da dobijem” – i bio sam u stanju da ostanem miran čak i sa tim. To je jedan metod koji možete i vi da iskoristite. Tako, kada ste napeti, opustite se i onda nastavljate ānāpānasati.

U početku osećamo se beznadežno trapavim – kao kada učimo da sviramo gitaru. Kada prvi put probamo da sviramo, prsti su toliko kruti da zaista izgleda da nikada ništa nećemo naučiti. Ali posle izvesnog vremena zadobijamo određenu veštinu i stvari postaju znatno lakše. Učimo da budemo svedoci onoga što se odigrava u našem umu, tako da znamo kada postajemo uznemireni i napeti ili kada postajemo otupeli. Prepoznajemo to. Ne pokušavamo da ubedimo sebe da je drugačije, potpuno smo svesni kako stvari zaista stoje. Održavamo napor tokom jednog udaha. Ukoliko to nismo u stanju, tada ga održavamo barem tokom pola udaha. Na taj način ne pokušavamo da postanemo odmah savršeni. Ne moramo da sve učinimo u skladu sa nekom unapred zadatom idejom kako bi to trebalo da bude, već radimo sa problemima koji su već tu. Ukoliko nam je um raštrkan, onda je mudrost u tome da prepoznamo um koji juri na sve strane – to je uvid. Razmišljati da bi trebalo da budemo ovakvi ili onakvi, mrzeti sebe ili osećati se obeshrabrenim što smo takvi – to je neznanje.

Ne polazimo sa tačke na kojoj se nalazi savršeni jogi, ne radimo puni lotos pre nego što jednostavno uspemo da se sagnemo i dodirnemo sopstvene prste na nogama. Jer to bi zapravo bio način samo da sebi naškodimo. Možemo da posmatramo sve te asane u knjigama o jogi i vidimo velikog majstora Ijengara kako stavlja nogu za vrat, kao i sve druge neverovatne položaje koje može da zauzme. Ali ako i mi to pokušamo, tada smo na dobrom putu da završimo u bolnici. Dakle, počinjemo time što probamo da se savijemo samo malo više, da pratimo zatezanje koje se javlja u leđima, učimo da se istežemo postepeno. Isto je i sa ānāpānasati: prepoznajemo ono što je sada i polazimo odatle, održavamo svoju pažnju sasvim malo duže i počinjemo da razumevamo šta je koncentracija. Ne ponašajte se kao nekakav Supermen kada to niste. Kažete sebi: „Sada ću da sednem i posmatram svoj dah celu noć”, a onda kada vam to ne pođe za rukom počnete da besnite na samoga sebe. Odredite vremenski period za koji znate da možete da odsedite. Eksperimentišite, radite sa umom sve dok ne znate jasno kako da uložite napor i kako da se opustite.

Učimo da hodamo tako što padamo. Pogledajte malu decu: nikada nisam video nijedno koje je odmah prohodalo. Bebe uče da hodaju tako što puze, pridržavaju se za stvari, padaju i onda ponovo ustaju. Isto je i sa meditacijom. Učimo se mudrosti tako što posmatramo neznanje, pravimo greške, izvlačimo pouku i nastavljamo dalje. Ako suviše o svemu tome razmišljamo, sve nam se čini beznadežnim. Ako bi deca suviše razmišljala, nikada ne bi naučila da hodaju, zato što kada posmatrate malo dete koje tek treba da prohoda sve se čini beznadežno, zar ne? Kada razmišljamo o meditaciji, može nam se učiniti potpuno beznadežnom, ali mi samo nastavljamo dalje. Lako je kada smo puni entuzijazma, zaista nadahnuti nekim učiteljem ili učenjem – ali entuzijazam i inspiracija su prolazna stanja, oni nas vode do razočaranosti i dosade.

Kada nam je dosadno, zaista treba da uložimo napor u vežbanje. Kada nam je dosadno, želimo da se okrenemo i da se preporodimo u nečem fascinantnom i uzbudljivom. Ali zbog uvida i mudrosti, moramo strpljivo da istrajemo kroz sve misli o razočaranosti i depresiji. Samo na taj način možemo da zaustavimo dalje jačanje navike i dođemo do razumevanja prestanka, da dođemo do tišine i praznine uma.

Ako čitamo u knjigama o tome da ne treba ulagati nikakav napor već pustiti da se sve događa na prirodan, spontan način, tada smo skloni razmišljanju da je jedino što treba da radimo da sedimo i čekamo pravi trenutak – a onda upadnemo u stanje tuposti. Na osnovu sopstvene prakse, kada bih upao u takvo jedno stanje uvideo sam koliku važnost ima ulaganje napora u položaj tela. Video sam da nema smisla ulagati napor samo na pasivan način. Tada bih uspravio telo, izbacio grudi i uneo dodatnu energiju u sedeći položaj; ili bih uradio nekoliko vežbi „sveća” ili dubio na glavi. Iako u to vreme nisam imao u sebi neku preteranu količinu energije, ipak sam uspevao da učinim nešto što je zahtevalo napor. Naučio bih da ga održavam tokom nekoliko sekundi, a potom ga ponovo izgubio. Ali to je ipak bilo bolje nego da nisam uradio ništa.

Što se više priklanjamo lakšem putu, putu najmanjeg otpora – time sve više sledimo svoje želje, um postaje sve mlitaviji, nepažljiviji i zbunjeniji. Lako je razmišljati, lakše je sedeti i razmišljati sve vreme nego ne razmišljati – to je jedna navika koju smo u sebi razvili. Čak i misao „ne bi trebalo da razmišljam” jeste samo još jedna misao. Da bismo izbegli misao, moramo je biti svesni, uložiti napor u osmatranje i osluškivanje, biti pažljivi u odnosu na tok u našem umu. Umesto da razmišljamo o svom umu, posmatramo ga. Umesto da se stalno uplićemo u misli, neprekidno ih prepoznajemo. Misao je pokret, to je energija, ona dolazi i odlazi, ona nije trajno stanje uma. Bez ikakvog vrednovanja ili analiziranja, kada jednostavno prepoznamo misao kao misao, ona počinje da se usporava i na kraju zaustavi. To nije poništavanje; to je samo dopuštanje stvarima da nestanu. To je saosećanje. Kako navikom gonjeno opsesivno razmišljanje počinje da bledi, tad se pojavljuje veliki prostor za koji do tada nismo ni znali da postoji.

Sve usporavamo, tako što ga apsorbujemo u prirodan dah. Smirujemo kammičke formacije i to je ono što nazivamo samatha ili smirenje: dolazak do tačke mira. Um postaje prilagodljiv, gibak i fleksibilan, a dah može postati vrlo rafiniran. Ali idemo sa samatha vežbanjem samo do tačke koja se naziva upaćāra samādhi (pristupna koncentracija), ne pokušavamo da budemo potpuno apsorbovani u objekat i uđemo u zadubljenje (đhāna). Na ovoj tački još uvek smo svesni i objekta i njegove periferije. Ekstremne vrste mentalne uznemirenosti znatno su se smanjile, ali još uvek možemo da operišemo koristeći mudrost.

Pošto sposobnost mudrosti još uvek funkcioniše, istražujemo i to se naziva vipassanā – gledanje u ili uviđanje prirode onoga što doživljavamo, šta god to bilo: njegove prolaznosti, nedovoljnosti i impersonalnosti. Anićća, dukkha i anattā nisu samo pojmovi u koje verujemo, već stvari koje možemo da posmatramo. Istražujemo početak udaha i njegov kraj. Posmatramo šta je taj početak. Ne razmišljamo o tome šta je on, već posmatramo, svesni uz pomoć gole pažnje početka udaha i njegovog kraja. Telo diše samo od sebe: udah uslovljava izdah i izdah uslovljava udah; tu ne možemo bilo šta da kontrolišemo. Disanje pripada prirodi, ono ne pripada nama – ono je ne-ja. Kada uviđamo ovo, to znači da radimo vipassanu.

Znanje koje dobijamo od budističke meditacije čini nas poniznim – Ađan Ča ga naziva „znanjem crva” – ono nas ne čini arogantnim, ono nas ne čini gordim, zbog njega ne mislimo da smo bilo ko značajan ili da smo bilo šta postigli. Posmatrano u relacijama ovog sveta, ovakva praksa se ne čini vrlo važnom ili neophodnom. Niko neće nikada napisati naslov u novinama: „U osam sati večeras poštovani Sumedho je udahnuo!” Za neke ljude razmišljanje o tome kako da reše sve svetske probleme možda izgleda vrlo značajno. Kako pomoći ljudima u trećem svetu, kako popraviti ovaj svet? U poređenju sa svim tim stvarima, posmatranje sopstvenog daha čini se beznačajnim i većina ljudi pomisli: „Zašto bih uopšte traćio vreme na to?” Ljudi bi me ponekad prekorevali: „Šta uopšte vi monasi radite sedeći ovde? Na koji način pomažete čovečanstvu? Vi ste samo sebični, očekujete da vam ljudi daju hranu, dok vi sedite i posmatrate svoj dah. To je bekstvo od realnog sveta.”

Ali šta je taj realni svet? Ko zapravo beži i od čega? Šta je to sa čime se treba suočiti? I onda otkrijemo da ono što ljudi nazivaju „realni svet” jeste svet u koji oni veruju, svet kojem su posvećeni ili svet koji poznaju i blizak im je. Ali taj svet je samo jedno stanje uma. Meditacija je zapravo suočavanje sa stvarnim svetom, prepoznavanje i priznavanje kakav on zaista jeste, umesto da verujemo u njega, da ga opravdavamo ili pokušavamo da ga u svojoj glavi poništimo.

I taj stvarni svet operiše po istom obrascu nastanka i prestanka kao i dah. Ne teoretišemo o prirodi stvari, ne preuzimamo nekakve filozofske ideje od drugih i pokušavamo da ih racionalizujemo. Posmatrajući svoj dah, mi zapravo posmatramo prirodu kakva ona jeste. Kada motrimo na svoj dah, u stvari motrimo na prirodu; kroz razumevanja prirode daha, možemo da razumemo prirodu svih uslovljenih pojava. Ukoliko se trudimo da razumemo sve uslovljene pojave u njihovoj beskrajnoj raznolikosti, kvalitetu, različitim vremenskim dužinama trajanja i tako dalje, to bi bilo suviše kompleksno, naši umovi ne bi bili u stanju da se sa time nose. Moramo zato da učimo od jednostavnosti.

Dakle, smirenog uma postajemo svesni cikličnog obrasca, vidimo da sve što nastane mora i da nestane. Taj krug jeste ono što se naziva saṃsāra, točak rođenja i umiranja. Posmatramo krug saṃsāre u okviru daha. Udišemo i onda izdišemo: ne možemo da imamo samo udahe ili samo izdahe; jedno uslovljava drugo. Bilo bi apsurdno razmišljati: „Hoću samo da udišem, neću da izdišem. Odustajem od izdisanja. Moj život biće samo jedan neprekidni udah” – to bi bilo apsolutno smešno. Ako bih vam ja to rekao, pomislili biste da sam lud; ali to je ono što većina ljudi radi. Koliko se luckasto ljudi ponašaju kada žele da sebe vežu samo za uzbuđenje, za zadovoljstvo, mladost, lepotu i snagu. „Ja želim samo lepe stvari i neću da imam bilo šta sa ružnim. Želim samo zadovoljstvo, ushićenje i kreativnost, ali ne želim nimalo dosade, ni depresije”. To je ista ona vrsta ludila kao kada biste čuli od mene da kažem: „Ne podnosim udahe. Neću više napraviti nijedan”. Kada primetimo da vezanost za lepotu, čulna zadovoljstva i ljubav uvek vodi do očajanja, tada zauzimamo stav nevezivanja. To ne znači poništavanje ili ikakvu želju za razaranjem, već jednostavno napuštanje, nevezivanje. Više ne tragamo za savršenstvom u bilo kom delu ovog kruga, već vidimo da savršenstvo leži u celini kruga: i on u sebe uključuje starost, bolest i smrt. Ono što je nastalo u nestvorenom dostiže svoj vrhunac i potom se vraća u to nestvoreno. I to je savršenstvo.

Kako počinjemo da uviđamo da sve saṅkhāre imaju upravo ovaj obrazac nastanka i nestanka, tada se približavamo neuslovljenom, miru uma, tišini. Počinjemo da doživljavamo suññatā ili prazninu, koja ne znači zaborav ili ništavilo, već je jedno jasno, vibrirajuće mirovanje. Zapravo možemo da se okrenemo toj praznini, a onda ka stanjima daha i uma. Tada smo u stanju da sagledamo ta stanja, a ne više samo da slepo reagujemo na njih.

Postoji uslovljeno, neuslovljeno i znanje. Šta je znanje? Je li to sećanje? Je li to svest? Je li to „ja”? Nikada nisam bio u stanju da to otkrijem, ali mogu da budem svestan. Tokom budističke meditacije boravimo sa znanjem, svesni smo, budni, postajemo Buda u sadašnjem trenutku, znamo da šta god da nastane neminovno nestaje i da nije sopstvo.

To znanje onda primenjujemo na sve, i na uslovljeno i na neuslovljeno. To znači transcendiranje, biti budan, umesto da pokušavamo da pobegnemo – ali to je ujedno i suština svega običnog. Imamo četiri uobičajena položaja tela: sedenje, stajanje, hodanje i ležanje – ne moramo da dubimo na glavi ili da pravimo salto ili bilo šta drugo. Koristimo četiri uobičajena položaja tela i normalan dah, zato što idemo ka onome što je najuobičajenije, neuslovljeno. Različita stanja uma su neobična, ali mir uma, neuslovljeno, jeste toliko običan, da ga niko čak ni ne primećuje. Ono je tu sve vreme, ali ga ne zapažamo zato što smo privučeni tajanstvenim i fascinantnim. Uplićemo se u stvari koje se pojavljuju i nestaju, stvari koje stimulišu i deprimiraju. Uplićemo se u ono kako nam se stvari čini da jesu – i zaboravljamo. Ali sada, u ovoj meditaciji, idemo natrag ka izvoru, ka miru, u ovom stavu znanja. Tada razumemo ovaj svet kakav jeste i on više nije u stanju da nas obmane.

Uviđanje saṃsāre jeste uslov za nibbānu. Kako prepoznajemo cikluse navike i oni nas više ne obmanjuju, ne zavode nas njihova svojstva, tako uviđamo nibbānu. Buda-znanje jeste znanje o dve stvari: o uslovljenom i neuslovljenom. To je jedno neposredno prepoznavanje stvari kakve jesu upravo sada, bez posezanja za njima ili vezivanja. U ovom trenutku možemo biti svesni stanja našeg uma, osećaja u telu, onoga što vidimo, čujemo, okusimo, dodirnemo, pomirišemo ili pomislimo i isto tako možemo biti svesni praznine uma. Uslovljeno i neuslovljeno su ono što možemo da uvidimo.

Dakle, Budino učenje je veoma direktno učenje. Naša praksa nema veze sa time da „postanemo probuđeni”, već da boravimo u znanju, sada.