Treba li budisti da budu ambiciozni?
Šravasti Dhammika
Prevod Branislav Kovačević
Samo za besplatnu distribuciju, kao dar Dhamme
Ambicija (ćhanda ili iććha) jeste volja da se stekne neka prednost za sebe: imetak, moć, status ili slava; dok je aspiracija (pathana) blaga, ali čvrsta odlučnost da se postigne nešto. Reč ambicija dolazi od latinske reči ambitionem, koja znači „ići okolo“, dok je aspiracija u vezi sa latinskom reči spiritus, dah, isto kao i francuska reč aspirare, „izdahnuti“. Ambicija nije nužno negativna, ali ima tendenciju da prekorači granice čestitosti, gonjena porivom da dobije ono što želi. A kada to dobije, ponekad ga zloupotrebi. Uspešan glumac, koji okonča kao zavisnik od droga, sportski šampion koji vara kako bi osvojio još jednu medalju i imućni biznismen koji izbegava plaćanje poreza ili krade od svojih akcionara kako bi imao još više, bili bi takvi primeri. Kao što je Buda rekao: „Zaslepljen željom za imetkom, neznalica povređuje druge, ali i sebe samoga“ (Dhp 355). Prečesto nas ambicija drži stalno u pokretu, odnosno sve više nas upetljava u samsaru. Takozvani pokret samoostvarenja bio bi dobar primer filozofije života zasnovane na ambiciji. Iza sve te priče o „strasti za izvanrednošću“, „biti najbolji što možeš“ i „doprinosu društvu“ obično leže puka pohlepa i sebičnost.
Aspiracija ili težnja je oblik želje obuzdane promišljanjem, čestitošću i ličnim interesom koji u obzir uzima i interese drugih. Dok je ambicija fokusirana isključivo na cilj, aspiracija nikada ne gubi iz vida ni cilj, ni sredstva koja se koriste da bi se do njega stiglo. Aspiracija nam dopušta da „slobodno dišemo“ (assasa, MN I,64) pošto smo ostvarili svoj cilj, jer znamo da je ostvaren bez kompromitovanja naših temeljnih vrednosti ili na štetu drugih. Aspiracija takođe razume da, iako profani ciljevi mogu biti korisni u ovom životu, duhovni ciljevi nam donose korist kako u ovom, tako i u narednom, a oni će na kraju voditi do stanja potpune ispunjenosti, gde ne žudimo za bilo kakvim ciljem, to jest do nirvane. Buda je rekao da bi trebalo „sve želje usmeriti, napregnuti se, uložiti snažan napor, iskoristiti svoj um i čvrsto odlučiti“ da postignemo takav cilj (AN IV,364). A kada je rekao da onaj ko praktikuje Dhammu treba da bude „umeren u svojim željama“, mislio je da bi trebalo težiti ka vrednim ciljevima, ne dopuštajući našoj aspiraciji da se degeneriše u bolesnu ambiciju.