Buda i falus
Šravasti Dhammika
Prevod Branislav Kovačević
Samo za besplatnu distribuciju, kao dar Dhamme
Sinkretizam je prenošenje elemenata jedne religije u drugu. Sve religije su sinkretičke, do izvesnog stupnja. Uprkos raširenom mišljenju, Buda je preuzeo vrlo malo od religija ili narodnih verovanja svoga vremena, a ništa od toga nije uključio u svoja centralna učenja. Budizam koji je evoluirao u svojoj tradicionalnoj postojbini je sasvim druga priča. U njoj je budizam bio mnogo nemarniji (tolerantniji?) u pogledu prihvatanja svakojakih sujeverja u vidu verovanja ili rituala. Po mom mišljenju, najprimitivnije od njih je falusizam.
U Japanu postoji nekoliko budističkih hramova povezanih sa obožavanjem falusa. Najčuveniji od njih je Mara Kannon u Tawarayami, u prefekturi Yamaguchi, navodno posvećen Avalokitešvari, bodhisattvi saosećanja – Kuan Yin na kineskom, Kannon na japanskom. Nisam uspeo da otkrijem razlog (izuzev sklonosti učenja kvarenju, tako čestoj u budizmu), ali statue u tom hramu su postale povezane sa plodnošću, a to je onda vodilo ka besramnom falusizmu. Ljudi koji imaju probleme vezane za falus – erekcija, veličina, mokrenje u krevetu, neplodnost, mala količina sperme, polne bolesti itd. odlaze u taj hram i prinose male faluse (donose ga od kuće ili kupe u prodavnici u hramu), u nadi da će im to pomoći.
Mara Kannon Matsuri festival održava se 1. maja svake godine i ogromni falusi koji se tom prilikom nose ulicama privlače mnogobrojne posmatrače. Lično to nisam video, ali mi rekoše da im se priključi mnoštvo prostitutki iz celog Japana i sve se završi bahanalijama. Zaista veoma budistički!
Wat Po je jedan od najvećih manastira u Bangkoku. Otidite u glavni hram, poklonite se velikoj i elegantnoj Budinoj statui u njemu, a onda stanite sa strane, pogledajte u poluzatvorene oči na statui i pratite njen pogled. Videćete da gleda kroz glavnu kapiju hrama, pravo u veliki kameni falus, oko kojeg su obično vezane ljubičaste i žute trake, a venci okačeni.
U Bangkoku ima nekoliko hramova posvećenih falusu, ali to je jedini za koji znam da je zapravo unutar budističkog manastira. Rečeno mi je da ima i drugih. Ako želite da imate svoj falus – mislim, da vam visi oko vrata ili da ga obožavate u miru doma svog – mesto koje ne smete zaobići je pijaca amajlija, otvorena svake nedelje u War Mahathat, jednom od vodećih budističkih univerziteta u Tajlandu. Tamo ih ima zaista u širokom izboru: mali, veliki, veoma veliki, ogromni, sa malim figurama koje ih grle, sa licima ili nogama, sa ispisanim mantrama, one koje su blagoslovili čuveni monasi, drvene, od kosi, plastične ili metalne. Otišao sam na tu pijacu jednom i nisam mogao da ne primetim koliko je na njemu monaha (uglavnom starijih) koji razgledaju robu.
Drukpa Kunkey je polumitološki lik iz budističke tradicije u Butanu i južnom Tibetu. Različite legende o njemu ne samo da su smešne, već treba da budu i neka vrsta podsmeha monaškom institucionalizmu, okoštalim ritualima, nadmenosti i duhovnoj taštini. Pošto su nastale među seljacima, mnoge od tih priča sadrže takođe dosta sirovog humora i slika, naročito onog vezanog za navodno ogroman instrument koji poseduje Drukpa Kunley. Nemam informacija da je njegov falus konkretno bio obožavan, ali njegove slike javljaju se na mnogim kućama u Butanu, dok sa krovova drugih vise njegove drvene replike.
Na glavnom hramu u Chimi Lhakhangu, hramu posvećenom Drukpa Kunleyu, nalazi se veliki, crveno obojeni drveni falus, sa kićankom na kraju. Kad žene koje žele da zatrudne dođe u taj hram, glavni monah ih dodirne po glavi tim falusom. Takođe, slike u ovom hramu, na kojima je prikazan život Drukpa Kunleya, među najlepšima sam koje sam video u Butanu. Ako se ikada odlučite da odete na to mesto, ponesite sa sobom knjigu Keith Dowmana: The Divine Madman. Pomoći će vam da razumete te slike.
Kada sam posetio čuveni Kaniska Gompu u Zansharu, primetio sam veliki drveni falus kako vidi iz zida, na ulazu u hram. Upitao sam lamu koji me je pratio i on mi ispriča da on treba da zaplaši zle duhove, tako da se ne usude da uđu u hram. Nisam ga pitao zašto bi ti duhovi trebalo da budu uplašeni falusom. Ako su muškog pola, očekivao bih da mu se dive, pre nego da od njega zaziru.
S jedne strane, obožavanje falusa nije ništa bolje ni gore od obožavanja bilo kojeg drugog dela čovekovog tela (sveta krv, guruđijeve stope nalik lotosu, posmrtni ostaci itd.). Sa druge, genitalije su fizička manifestacija seksualne želje i zadovoljstva, nešto čemu, kako nas Dhamma uči, ne treba pridavati previše značaja i na kraju pokušati da prevaziđemo. Ne znam ni za jedan tekst u okviru pali ili mahayana književnost koji bi se mogao okarakterisati kao "oda seksualnosti". Jedina za mene zamisliva stvar više udaljena od Dhamme nego što je to obožavanje falusa bilo bi ubijanje ili možda mržnja.
Očigledno da mnogi Zapadnjaci posećuju Mara Kannon Matsuri festival, kao što idu da razgledaju Khađuraho, kako bi u čudu blenuli u navodno odsustvo puritanstva i "zdrav odnos Azijata prema seksu". Ove reči su naravno besmislica na kvadrat. Šta može biti više iščašeno od japanskog stava prema seksu! Ko može biti više seksualno inhibiran nego Indijci! Takođe, ovi i nekoliko drugih primera falusizma u budizmu nemaju nikakve veze sa otvorenošću i zdravim stavom. Oni su primeri slučajeva kada su čuvari Dhamme ili poklekli pred potrebama i zahtevima prostog naroda ili kada su, iz pomanjkanja predanosti Dhammi, dopustili sujeverjima da se ušunjaju u nju. Sociološki i psihološki gledano, obožavanje falusa je vrlo zanimljiva tema. Duhovno ono ne nudi bilo šta vredno.