Budino ćutanje
Šravasti Dhammika
Prevod Branislav Kovačević
Samo za besplatnu distribuciju, kao dar Dhamme
Ono što se naziva "Budinim ćutanjem" postalo je skoro simbol. Mnogi pisci, akademski i popularni, pominjali su ga, iznosili svoje mišljenje o njemu i pokušavali da iscede nekakvo značenje iz njega.
Prema Raimonu Panikkaru: “Krajnji razlog Budinog ćutanja kao odgovora na neka postavljena mu pitanja čini mi se da ne leži u ograničenosti čoveka kao subjekta, ni u nesavršenosti naše moći saznavanja, a ni u tajanstvenosti prirode stvarnosti. Umesto toga, čini mi se da krajnji razlog Budinog ćutanja leži u tome da te krajnje stvarnosti nema." Nasuprot onome što Panikkar misli, Buda jeste potvrđivao bivanje krajnje stvarnosti (nirvana) u svojoj čuvenoj izjavi: "Postoji nerođeno, nenastalo, nesačinjeno, nesastavljeno. Kad ne bi postojalo to nerođeno, nenastalo, nesačinjeno, nesastavljeno, ne bi bilo bekstva od onoga što je rođeno, nastalo, sačinjeno i sastavljeno. Ali pošto postoji nerođeno, nenastalo, nesačinjeno, nesastavljeno, tada i postoji bekstvo od onoga što je rođeno, nastalo, sačinjeno i sastavljeno" (Udana, 80 i drugde).
Edmond Holmes je bio siguran da je 2500 godina proučavanja Budinog učenja dovelo do pogrešnog zaključka, ali da je on na kraju uspeo da to ispravi: "…Buda je ostajao nem kada su raspravljana metafizička pitanja ne zato što nije imao šta o tome da kaže, već zato što je imao toga isuviše, zato što je bio preplavljen sopstvenom moćnom mišlju i zato što su kanali izražavanja koje su ga sofisti njegovog vremena navodili da koristi bili suviše uski i suviše plitki da bi njegovoj duši doneli olakšanje. I kao što je to na planu duhovne emocije, isto tako je i na planu duhovne misli. 'Tišina', kaže jedan od Šekspirovih likova, 'jeste savršeni glasnik radosti. Sreću mi umanjuje ako govorim o tome kolika je'."
Otac A. Chandrakanthan ima drugačije tumačenje. “Neki filozof je jednom posetio Budu i pitao ga: "Bez reči, bez ne-reči, hoćete li mi iskazati istinu?" Buda je ćutao. Posle izvesnog vremena filozof se lagao pridigao, poklonio i zahvalio Budi rečima: "Uz pomoć vaše prijateljske ljubavi prokrčio sam put kroz svoje obmane i stupio na put istine." Kada je filozof otišao, Ananda, jedan od starijih Budinih učenika, upita: 'Blaženi, šta je taj filozof postigao?' I Buda odgovori: 'Dobar konj pojuri kad vidi čak i senku biča!' Za Budu, ćutanje kao neizbežan put koji vodi do Istine ne razlikuje se od istine same. To su dva vida jedne iste stvarnosti. Ne čudi da se čak i u hrišćanskoj tradiciji o ćutanju govori kao o jeziku Boga. Služeći se hrišćanskim terminima, možemo reći da ćutanje jeste sakrament istine." Ovo je prilično ilustrativno za nemušte, banalne, "razgledničarske" verzije Budinih sentenci koje cirkulišu unaokolo kao autentična verzija njegovog dubokog učenja.
I naravno, ne bismo mogli da imamo ovo ćutanje a da neko ne pokuša da uz njega nekako prokrijumčari i boga. Tako jedan autor piše: "Budisti su pogrešno razumeli Budu uzimajući njegovo ćutanje kao negaciju. Budino ćutanje o bogu je pogrešno shvaćeno, tako da su budisti smatrali kako je Buda svojim ćutanje ukazivao na nepostojanje boga. No, kada dođete do zaključka da bog uopšte ne postoji, šta bi onda mogao biti objekat vaše meditacije? Ako kažete da je taj objekat sopstvo, tada nema koristi od posebnog usmeravanja interesovanja ka samome sebi, jer mi smo uvek zainteresovani za same sebe."
Idući dalje, i možda nadole, nailazimo na popularne pisce koji su takođe imali toliko toga da kažu o Budinom ćutanju. Prema Sri Chinmoyu, Buda je rekao: "Ponekad, ćutanje je najbolji odgovor." Pendžabska pesnikinja Amrits Pritam, poštovalac Majke Tereze i Oshoa, napisala je: "Kada se ples Meere i ćutanje Bude sretnu, cveta istinska filozofija Oshoa." Allan Smiths u svojoj "Filozofiji Istoka" kaže: "Buda je tišinu izdigao na nivo filozofije. Ona je sama suština njegove filozofije." prema sajtu Proverbs of Buddha, on je rekao: "Tišina je prazan prostor, a taj prostor je dom probuđenog uma."
Kad sve ovo imate pred sobom, ne možete okrivljavati nekoga kad misli da je Buda često pribegavao zagonetnom ćutanju kad god bi neko nešto pitao i da je dobar deo njegovog učenja saopštavan uz pomoć tišine, možda praćene nekim značenjem bremenitim osmehom.
Dobro, sad kad znamo šta su drugi rekli i mislili o navodnom Budinom ćutanju, da vidimo šta kažu originalni izvori. Buda je bio zagovornik tišine, ne kao odgovora na neko pitanje, metafizičko ili bilo koje drugo, već jednostavno kao alternative dokonom naklapanju koje se često dogodi u društvenom kontekstu. Svojim monasima je rekao: "Kada se sretnete, ili razgovarajte o Dhammi ili održavajte plemeniti tišinu" (M.I,161). On ni u kom slučaju nije ohrabrivao ćutanje kada se suočimo sa besom ili provokacijom (S.I,162). Povremeno bi se osamio na recimo pola meseca i tada verovatno nije ni govorio ni sa kim (S.V,12). Ali u svemu tome nema ničeg posebno "filozofskog" ili "mističnog"!
Jedan od nekoliko originalnih izvora koji se pominju u diskusijama o Budinom navodnom ćutanju jeste njegov dijalog sa lutajućim asketom Vaććhagottom. taj čovek je Budi postavio seriju pitanja — Je li ovaj univerzum konačan, beskonačan, i jedno i drugo ili ni jedno ni drugo? Je li duša isto što i telo? Je li nešto drugo nego telo? Da li probuđena osoba postoji posle smrti? … itd. Na svako od tih pitanja Buda je odgovorio sa "To nije moje gledište, Vaććha" (Na kho aham Vaććha evamditthi). Na kraju je Vaććhagotta pitao Budu zašto o tim pitanjima nema svoj stav, on mu je odgovorio zato što takva pitanja i bilo koji odgovori koji na njih mogu biti dati jesu "samo gledišta, hvatanje za gledišta, džungla gledišta… Oni ne vode do odustajanja, okretanja od, hlađenja strasti, zaustavljanja, smirivanja, višeg znanja, do probuđenja, niti to nirvane." Ne da nije na Vaććhagottinu salvu pitanja odgovorio ćutanjem, već je Buda upravo odgovorio na jedan koherentan način, time da o tim pitanjima nije zauzeo stav ni na ovaj, ni na onaj način. Dakle, nije ćutao. Potom je dao jasan i lako razumljiv razlog zašto nema svoje mišljenje o njima; zato što su to samo stavovi koji odvlače pažnju od stvari koje zaista jesu bitne (M.I,484-8). Ni u svemu ovome nema ničeg posebno "paradoksalnog" ili "metafizičkog"!
U stvari, postoji samo jedno mesto, ponavljam, jedno mesto u čitavoj Tipitaki kada je Buda odbio da odgovori na pitanje koje mu je bilo postavljeno. Naime, jednom drugom prilikom isti taj Vaććhagotta je upitao Budu: "Postoji li sopstvo?" Buda je ćutao. A Vaććhagotta nastavi: "Onda znači da sopstvo ne postoji?" i opet je Buda ćutao. Možda malo kivan ili razočaran, Vaććhagotta ustade i ode. Onda Ananda upita Budu zašto je na ta pitanja odgovorio ćutanjem, a ovaj mu odgovori: "Da sam, kad sam bio pitan da li sopstvo postoji, odgovorio sa "da", tada bih stao na stranu onih učitelja koji su eternalisti. Da sam, kad sam bio pitan da li sopstvo postoji, odgovorio sa "ne", tada bih stao na stranu onih učitelja koji su anihilacionisti. I da sam odgovorio sa "da", da li bi to bilo u saglasnosti sa znanjem da sve jeste bez sopstva?" "Ne, gospodine", odgovori Ananda. "A da sam odgovorio sa "ne, sopstvo ne postoji", ovaj već zbunjeni Vaććhagota bi postao još više zbunjen i pomislio bi: "Ranija sam imao sopstvo, a sada ga nemam" (S IV,400). Dakle, još jednom, jasno i jednostavno, Buda objašnjava zašto je u ovom jednom jedinom slučaju ostao nem na postavljeno pitanje; zato što nije želeo da bude poistovećen sa određenim filozofskim gledištima i zato što nije želeo da dodatno zbunjuje pitaoca. Sva teorijska, komična i spekulativna objašnjenja Budinog "paradoksalnog", "enigmatskog" i "mističnog" ćutanja zasnovana su na ovom jednom jedinom događaju. Tako ispada da su ljudi stvorili nekakvu imaginarnu "Budinu tišinu" i ispunili je sopstvenom bukom. U nekim slučajevima to su učinili zato što s enisu potrudili da provere originalne izvore. U drugima, zato što su želeli da Budu uključe u sopstvena filozofska uverenja.