Šravasti Dhammika
CSI. Kusinara fajl
Prevod Branislav Kovačević
Samo za besplatnu distribuciju, kao dar Dhamme
Digha nikaya beleži da je Buda, pre nego što je umro, pojeo obrok koji mu je dao kovač po imenu Ćunda. Obrok se između ostalog sastojao od jela koje se zvalo sukara maddava, što može biti prevedeno kao „svinjska poslastica“ (DN II,127). Mnogo je bilo spekulacija od čega se u stvari sastojalo to jelo. Neki kažu od svinjetine, što je sasvim moguće, jer Buda nije bio vegetarijanac, niti je zagovarao vegetarijanstvo. Jedna od bizarnijih teorija i koja je šire prihvaćena jeste da se radi o vrsti trufli ili pečurke. Rani evropski proučavaoci budizma teoretisali su da kao što su Francuzi koristili svinje da pronalaze trufle, "svinjska poslastica" pomenuta u budističkim tekstovima može biti vrsta trufle ili pečurke. Ova teorija zasniva se na pogrešnoj pretpostavci da ono što se dešavalo u unutrašnjosti Francuske mora da se događalo i u drevnoj Indiji. U stvari, trufle ne rastu u Indiji*, a korišćenje istreniranih svinja da ih pronalaze je, čak i u Francuskoj, novija praksa. Uobičajena pali reč za pečurke jeste ahihattaka i znači „zmijin kišobran“. Savremeni ekvivalent na hindiju sarpchatr ima isto značenje. Bengalska reč byaner chata znači „žablji kišobran“. Ne znam za bilo kakvu vezu između pečurki i svinja u bilo kojem od indijskih jezika, mitologiji ili narodnim predanjima. Otuda mi se teorija kako je Buda za svoj poslednji obrok jeo pečurke čini neutemeljenom. Sve što možemo reći o sukara maddavi je da je reč o nekakvom jelu, čiji su sastojci davno zaboravljeni.
Pominjanje sukara maddave u vezi sa Budinom smrću je neke neinformisane ljude takođe navelo da veruju kako je Buda umro od trovanja hranom ili čak da je bio otrovan. Ovu poslednju tvrdnju sam pronašao na nekoliko hrišćanskih sajtova. Privlačnost teorije da je Buda bio otrovan, barem za neke ljude, sastoji se u tome što sugeriše nešto pomalo zlokobno o njemu i ljudima koji su ga okruživali. I opet, nema nikakvog dokaza da je Buda umro od trovanja hranom ili da je bio otrovan. Činjenice predstavljene u Mahaparinibbana sutti su prilično jasne i ne zahtevaju bilo kakvo kompleksno objašnjenje da bismo ih razumeli.
U mesecima pre smrti, Buda je patio od "ozbiljne bolesti koja je u njemu izazivala oštre bolove, kao da će umreti" i koje je on "podnosio sa sabranošću, potpuno svestan i bez žalopojki" (DN II,99). Bila mu je osamdeseta, što je neuobičajeno dug vek za ono doba, a Ananda ga je u toj fazi opisao da je „opuštenih, naboranih udova, pogrbljen“ (SN V,217). On sam je za sebe rekao: “Kao što se delovi starih kola s mukom drže na okupu, isto tako i telo Tathāgate drži se na okupu velikom mukom” (DN II,100). Neki ovo tumače da se Buda žali na svoje zdravlje, ali mi se ovo tumačenje čini sasvim neosnovano. Buda je jednostavno opisao svoje stanje u tom trenutku. Posle poslednjeg obroka imao je oštar napad "krvave dijareje" (lohita pakkhandika), što je izvesno nastavak bolesti koja ga je mučila već neko vreme, a kasnije narednog dana je preminuo. Očigledno da je Buda umro od tipičnih komplikacija nastalih usled iscrpljenosti i različitih bolesti koje često prate starost, a ne zbog onoga što je pojeo prethodnog dana. Dakle, Buda je umro od starosti i ne treba vam CSI laboratorija da biste došli do takvog zaključka.
Sad, ako za trenutak ostavimo po strani sukara maddavu, kreativnu forenziku i dijagnostikovanje na daljinu, želeo bih da skrenem pažnju na ono što smatram daleko značajnijom činjenicom o Budinoj smrti. Sa stanovišta Dhamme, najvažnija stvar o Budinim poslednjim časovima jeste da je još jednom demonstrirao svoju beskrajnu sposobnost saosećanja. Kada je shvatio da je kraj blizu, smesta je pomislio na Ćundu i posumnjao da bi on mogao biti okrivljen za njegovu smrt. Da bi to predupredio, naložio je Anandi da se vrati u Ćundino selo i kaže mu kako je davanje poslednjeg obroka probuđenom biću jedan naročito važan i blagorodan čin. Tako je, čak i bolestan, iscrpljen i približavajući se smrti, Budina jedina misao bila dobrobit drugih.
———————————–
* Da bih bio sasvim precizan, nekoliko vrsta trufli raste u Indiji. Tuber cabarium je nađen u Kašmiru, Melanogater durissimus raste u Kangra dolini, a nekoliko vrsta belih i crnih trufli je moguće naći u brdima zapadnog Bengala. Ali sve su to područja daleko izvan Srednje zemlje, gde je Buda živeo i sasvim je malo verovatno da su bile uvožene. Ako I jesu, još je neverovatnije da je siromašni kovač u nekom zabačenom selu mogao da ih sebi priušti. Moj dobar prijatelj Anil Šarma mi kaže da nikada nije čuo da su svinje ili psi korišćeni u Indiji za pronalaženje trufli. Takođe mi kaže da Indijci nikada nisu posebno bili očarani truflama kao što je to slučaj sa Francuzima. Indijcima nisu jača strana suptilni ukusi – oni mnogo više vole one opore, oštre i ljute.