Buda i Isus
Šravasti Dhammika
Prevod Branislav Kovačević
Samo za besplatnu distribuciju, kao dar Dhamme
Braća?
Našao sam ovu sliku na internetu pre neki dan. Umetnički posmatrano, ona zaista deluje inspirativno. Ali to ne bih mogao reći i što se tiče poruke koju pokušava da prenese. Primećujem da su iskazi o sličnosti budizma i hrišćanstva u poslednje vreme ušli u modu. Na tržištu ovih dana nalazim najmanje četiri knjige posvećene ovoj temi. I ova slika čini se kao vizuelna reprezentacija ideje da bi Buda i Isus, da su imali prilike da se sretnu, jedan drugog videli kao „braću“. Zaista nemam pojma šta bi Buda mislio o Isus i njegovim jevanđeljima da ga je sreo i nemam nameru da maštam stavljajući zamišljene ideje u njegovu glavu ili reči u njegova usta. Međutim, Tipitaka nam može dati ideju kakav je bio Budin stav prema drugim učiteljima i njihovim učenjima. Buda i Mahavira, utemeljitelj đainizma, poznat u Tipitaki kao Nigantha Nataputta, bili su savremenici. Objektivno posmatrajući, poređenje budizma i đainizma bi pokazalo da su te dve religije vrlo slične, ne samo po terminologiji, već i po svojim idejama. I zanimljivo mi je da se njih dvojica nikada nisu srela, uprkos činjenici da su živeli u isto vreme i na istom području. U Tipitaki nema tragova da je Buda ikada pokušavao da se sretne sa Mahavirom ili da je žalio što mu se nije pružila prilika za to. Takođe mi je zanimljivo da je u nekoliko prilika kada je sreo neke od Mahavirinih učenika Buda bio veoma kritičan o njihovom učenju i praksi. Videti na primer MN I,272-278. Ta kritika je bila odmerena i učtivo formulisana, ali je ipak bila kritika. I sve to uprkos ili možda baš zbog toga što su Budina i Mahavirina Dhamma imale toliko zajedničkog. Dakle, nije bilo grljenja, zajedničkih osmeha, razmenjivanja komplimenata, nikakvog „dijaloga između ljudi žive vere“. Iako ih nisam čitao, verujem da i đainski spisi isto tako sadrže mnogo kritike na račun budizma.
A šta bi Isus mislio o Budi da ga je sreo? Prilično sam siguran da bi se potpuno zgrozio Budinim odbijanjem Boga i duše. Mislim da bi mu se ideja uslovljenog nastanka učinila krajnje neshvatljivom. A ako bi porazgovarali, verujem da bi ga razbesnela Budina istraživačka pitanja, njegov zahtev da dokazima potkrepi sopstvene tvrdnje i učtivo, ali odlučno odbijanje da se osloni isključivo na veru. Isusov stav prema drugim religijama i onima koji ih podučavaju sažeto je izložen, pak, u njegovoj tvrdnji: „Ja sam put, istina i život. Niko ne stiže do Oca izuzev preko mene.“ Ali to što bi Buda i Isus pronašli malo toga oko čega bi se složili ne znači da i mi, njihovi kasniji učenici, ne možemo imati uzajamno poštovanje i saglasnost o nekim pitanjima. To ne znači da mi ne možemo raditi zajedno i pomagati jedni druge. Istinska tolerancija nije uklanjanje svake razlike do tačke na kojoj sve izgleda isto. Ona znači poštovanje i prihvatanje uprkos razlikama.
Buda i Isus su verovatno dve najuticajnije ličnosti u istoriji. Njihova učenja imala su duboki i pozitivan efekat na kulture koje su ih prihvatile. Postoje takođe zanimljive paralele između ova dva čoveka. Obojica su bili beskućnici, lutajući učitelji, i obojica su vrlo vešto koristila parabole i priče kako bi svoje ideje učinili razumljivijim. Obojica su privukli grupu učenika i potom ih poslali da šire učenje. Buda je sebe video kao poslednjeg u nizu probuđenih Buda (SN II,106), a Isus je za sebe verovao da je naslednik velikih jevrejskih proroka iz davnine. No, najvažnije sličnosti danas vidimo u etičkoj viziji ova dva čoveka. I te sličnosti su dobro poznate.
Buda i Isus su čak imali istu sudbinu nakon smrti u tome što su obojica vremenom bili pretvoreni u božanstva. Kad je otkrio da je izvesni monah bio opčinjen njegovim fizičkim izgledom, Buda ga je prekoreo: „Zašto želiš da gledaš ovo moje gnusno telo? Gledaj Dhammu i videćeš mene“ (SN III,120). Pa ipak, tokom trećeg sabora, neki učesnici su tvrdili da je Buda bio toliko savršen da je čak i njegov izmet bio mirisan. Saddharmapundrika sutra, koja potiče iz I veka, tvrdi da je Buda postojao od početka vremena! Kada se neko obratio Isusu kao „blagom učitelju“, ovaj ga je smesta ispravio: „Zašto me nazivaš blagim? Niko nije blag osim jednoga Boga.“ (Luka 18,19). Ne obazirući se na ovakve dokaze, 20 godina posle Isusove smrti sveti Pavle je već tvrdio da je on inkarnirani Bog.
Ipak, uprkos ovim i drugim sličnostima, životi i naročito učenja Bude i Isusa su se takođe razlikovali u mnogim stvarima. Buda je poticao iz vladarske porodice, dok je Isus rođen u vrlo skromnom okruženju. Isus nikada nije bio ženjen; Buda je bio i muž i otac. Iako je Buda podučavao svakoga, njegova poruka nailazila je najviše na odjek među obrazovanima i intelektualcima. Isus je svoju poruku usmerio uglavnom prema prostom narodu. Buda je živeo u vremenu relativnog mira i držao se podalje od politike, dok je Isusova misija bila neraskidivo povezana sa promenljivom politikom njegovog doba. Buda je podučavao 45 godina, Isus tek dve ili možda tri. Razumevanje šire stvarnosti koje su ova dva čoveka imala skoro da nema ničeg zajedničkog. Buda nije verovao u Boga tvroca, dok Isus jeste. Za Budu je Apsolut bilo ne-antropomorfno „nerođeno, nenastalo, nestvoreno, nesačinjeno“ (Ud. 80). Isus je video Boga kao izrazito ličnog i nalik čoveku; ponekad mu se čak i obraća sa „Abba“, rečju koja označava bliskost, ekvivalentnu današnjoj „tata“. Buda je svoju Dhammu video kao oslobađanje iz samsare; Isus je video svoje Jevanđelje kao spas od pakla. Otuda, Buda je meditirao, usmeravao svoju pažnju ka unutra, ka svom umu, dok se Isus molio, usmeravajući svoje zahteve ka spolja, ka Bogu. Za Isusa, čovekov krajnji cilj bio je da se ponovo rodi u prisustvu toga Boga, dok su za Budu nebesa bila odredište potpuno inferiorno u odnosu na nirvanu. Buda nije posebnu pažnju posvećivao sopstvenom plemenu i podučavao je sve klanove, kaste i klase. Isus je verovao da je on „poslat samo radi izgubljenih ovaca doma Izrailjeva“. (Matej 10,5-6; 15,24), Božijeg odabranog naroda. Dok je Isus verovao da će Bog uskoro uništiti ovaj svet kroz apokalipsu sumpora i vatre (Matej 10,23; 16,28), Budu nije mnogo zanimalo predskazivanje budućnosti i Isusova sumorna predviđanja bi mu se učinila prilično zbunjujućim. Isus je smatra opravdanim da ponekad padne u jarost, naročito prema onima koji dovode u sumnju ili se rugaju njegovoj poruci (Matej 23,33-35; Jovan 2,15). Ovakav „gnev pravednika“ bi izazvao dozu čuđenja među onima koji su poznavali Budu. Tako celokupni pogled na ova dva velika učitelja otkriva intrigantne sličnosti, ali i upadljive razlike, zajedničke crte i suprotnosti, a i jedno i drugo moramo prepoznati ako zaista želimo da razumemo te ljude i religije koje su utemeljili. Pa ipak, kada se budisti i hrišćani sretnu kao prijatelji, njihovi susreti će biti harmoničniji i plodonosniji ako se sete ovih Budinih reči: „One svari oko kojih ne postoji saglasnost ostavimo postrani. One svari oko kojih postoji saglasnost, neka mudri uzmu za temu razgovora, prodiskutuju i istraže“ (DN I,164).