Budizam i seksualnost

Šravasti Dhammika

Prevod Branislav Kovačević
Samo za besplatnu distribuciju, kao dar Dhamme

Treće pravilo morala

Seksualni odnos (kama ili methuna) jeste jedan od postupaka motivisan erotskom željom i to obično u predelu genitalija. Ovo uključuje sve forme koitusa, seks bez faktičke penetracije, masturbaciju, međusobno milovanje i možda čak i voajerizam. Treći od pet pravila morala, osnovnih pravila budističke etike, kaže da bi trebalo izbegavati zloupotrebu seksa (kamesu micchacara). Šta to upotrebu (cara) seksa (kama) čini pogrešnom (miccha)?

Jednom dok se obraćao grupi brahmana, Buda je rekao da seksualni odnos sa (1) ženskim osobama koje se još pod starateljstvom roditelja (maturakkhita, piturakkhita), to jest maloletne; (2) zaštićene Dhammom (dhammarakkhita), monahinje ili one koje su uzele zavet celibata; (3) udate (sassamika); (4) izdržavaju kaznu (saparidanda), tj. zatvorenice i (5) one koje su okićene vencima (malagunaparikkhitta), tj. verene jeste pogrešan (AN V.264). Pošto je govorio muškarcima, Buda je govorio samo o seksualnim partnerkama. Da se obraćao ženama, svakako da bi isto rekao i o njihovim muškim pandanima.

budizam Suviše mlada devojka verovatno nema dovoljno zrelosti ili iskustva da načini zrelu odluku u vezi sa seksom, dok odnos sa 2, 3 i 5 uključuje u sebe dati zavet ili obećanje, dakle uključuje laganje. Utamničena osoba može biti prisiljena da učini nešto što zapravo ne želi i otuda ne može da napravi istinski slobodan izbor. Iz ovoga je jasno da bilo kakav seks koji bi uključivao eksploataciju, nepoštenje i prisilu ili koji na bilo koji način nije dobrovoljan, predstavlja kršenje trećeg Pravila. Iako se ovde ne pominje, upotreba ili pretnja fizičkom silom (tj. silovanje) da bi se neko primorao na seks, kao i odnos sa osobom koja je pijana ili mentalno poremećena bi se takođe kvalifikovao kao zloupotreba seksa.

Otuda, iz budističke perspektive, seks pre braka ili tokom menstruacije (zabranjen u hinduizmu i islamu), masturbacija, homoseksualnost, sa osobom niže kaste (zabranjen u hinduizmu) ili izražen seksualni apetit, iako se možda ne mogu savetovati ili su društveno neprihvatljivi ili ne doprinose duhovnom razvoju, sami po sebi ne znače kršenje trećeg Pravila.

budizam Kao što je to slučaj u mnogim društvima, seks je u drevnoj Indiji bio okružen mnoštvom sujeverja, ograničenja i tabua. Bramani su verovali da imati odnos sa svojom ženom dok je u drugom stanju znači uprljati fetus (atimilhaja) ili, ako doji, uprljati njezino mleko,a time i novorođenče (asucipatipita). Oni su učili da je ispravno imati seks samo radi stvaranja poroda, a ne i radi zadovoljstva (kama), radi zabave (dava) ili zbog čulne želje (rati). Takođe su verovali da je pogrešno imati odnos dok žena ima menstruaciju (utuni). Buda je hvalio brahmane koji slede ovakva pravila, ne zato što se slagao sa njima, već zato što su bili dosledni u onome što su i propovedali (AN II.226). Nema, međutim, primera da je ikada podržavao bilo koje sujeverje vezano za seksualnost ili ga hvalio svojim učenicima. Drugo široko rasprostranjeno uverenje da preterano uživanje u seksualnim zadovoljstvima može izazvati kašalj (kasa), astmu (sasa), bolove u zglobovima (daram) i slabije rasuđivanje (balaym, Ja. VI.295).

Iako je seks normalan deo laičkog života, Buda je generalno imao loše mišljenje o njemu. Odbacivao ga je kao “seosku stvar” (gama dhamma, D.I,4), tj. kao prostu, nerafiniranu i profanu. Razumevao je da pojačana želja za čulnim zadovoljstvima (kamacchanda) izaziva fizički i psihički nemir i da to skreće našu pažnju sa duhovnih aspiracija i ometa meditaciju. Ohrabrivao je svoje ozbiljnije laičke sledbenike da ograniče svoje seksualno ponašanje ili da prihvate celibat (brahmacariya). Od monaha i monahinja se, naravno, očekivalo da poštuju zavet celibata. Međutim, iskustvo pokazuje da uzimanje zaveta celibata a da nismo spremni za to jeste sve drugo samo ne korisno. Konstantna borba protiv i poricanje seksualne želje može stvoriti više problema nego što ih rešava i zapravo može čak biti psihološki štetno.

Kako su to radili stari

budizam Često za sebe mislimo da živimo u društvu velike seksualne slobode i eksperimentisanja, te da se u tom pogledu razlikujemo od ranijih generacija. Kratki pogled na Parajika poglavlje Vinaye pokazaće nam da ne postoji zapravo ništa novo kad je u pitanju seks; da je sve to bilo činjeno i ranije. Vinaya poznaje odnose sa životinjama, razne fetiše, inces, autosodomija, nekrofilija, froterizam (za značenje ovoga sam morao da pogledam u enciklopediju) i nekoliko drugih tipova seksualnog ponašanja koje još nema svoj klinički naziv. Ona čak pominje i monaha koji je imao – kako da to formulišem? — vrlo bliske odnose sa drvenom lutkom! (Vin. II.35).

I ako ovo nije dovoljno da vas uveri kako nema ničeg novog pod kapom nebeskom, pročitajte poglavlje Kama sutre o grubom seksu, grupnom seksu, seksualnim igračkama i provećavanju penisa. I premda je napisana mnogo vekova posle Bude (možda u IV veku naše ere), Kama sutra nam pomaže da steknemo predstavu o kontekstu u kojem je nastao ranobudistički stav prema čulnosti, jednom od dva ekstrema koje Srednji put izbegava.

Brak u budizmu

Brak (avaha vihaha) jeste ceremonijalno i pravno sjedinjavanje muškarca i žene. To je sekularna institucija, dogovor između dvoje ljudi ili dve porodice i otuda budizam ne insistira na monogamiji, poligamiji ili poliandriji ili bilo kakvoj drugoj formi braka. U staroj Indiji postojalo nekoliko vrsta brakova, a najčešći su bili oni koje su ugovarali roditelji i staratelji, oni u kojima su dvoje ljudi birali jedno drugo uz odobrenje roditelja ili otmicu mlade. Stari pravni priručnici su ovu drugu vrstu braka nazivali svayamvara, a treću gandharva. Prema Budi, monasi i monahinje ne treba da budu uključeni u sklapanje brakova i takođe nikada nisu prisustvovali ni svadbama.

budizam Skoro da u Tipitaki nemamo informacija o staroj budističkoj ceremoniji sklapanja braka, sem da je mlada bila okićena vencima (A V.264) i da je njezin otac sipao vodu preko njezine i mladoženjine ruke kao simbol da mu je predaje (Ja. III.286).

Po tradiciji, budisti su praktikovali onu formu braka koja je preovlađivala u društvu u kojem su živeli. Iako Buda nije zagovarao nijednu posebnu formu braka, možemo pretpostaviti da je bio skloniji monogamiji. Njegov otac Sudodana imao je dve žene, ali je on sam odabrao da ima samo jednu. U svom govoru o braku Buda je diskutovao samo o monogamiji, podovo implicirajući da ju je prihvatao kao najbolju formu braka (A IV.91). Pošto je bio i muž i otac, Buda je imao priliku da o braku govori iz ličnog iskustva.

Tako bi muž, govorio je, trebalo da uvažava i poštuje svoju ženu, bude joj veran, deli sa njom autoritet i stara se da je finansijski obezbeđena. Žena bi, pak, svoje poslove trebalo da obavlja kako valja, nadgleda poslugu, bude verna svome mužu, stara se o troškovima domaćinstva i bude vešta i marljiva (D III.190). Buda je takođe govorio da ako muž i žena zaista vole jedno drugo i imaju sličnu kammu, oni mogu biti u stanju da obnove svoju zajednicu u sledećem životu (A II.161). Takođe je napominjao da će par koji sledi Dhammu govoriti „ljupke reči jedno drugom“ (annamannm piyamvada, A II.59) i da je „ljubav prema svojoj deci i supružniku najveći blagoslov“ (puttadarassa samgaho etam mamgalam uttamam, Sn. 262).

budizam Takođe je kritikovao brahmane zato što kupuju svoje žene, umesto da se „udružuj u harmoniji i iz uzajamne naklonosti“ (sampiyena pi samvasam samaggatthaya sampavattenti, A II.222), podrazumevajući da je jedan takav razlog za brak neuporedivo bolji. Podržavajući bračnu vernost, podučavao je da preljuba (aticariya) protiv trećeg pravila morala.

Idealni par u budističkoj literaturi jesu Nakulamata i Nakulapita. Nakulapita je govorio da pošto je nje njegova žena „dovedena u moju kuću još dok sam ja bio mladić, a ona mlada devojka, nikada se nisam ogrešio o nju ni u mislima, a kamoli delom“ (A II.61). Buda mu je odgovorio da je „blagosloven, zaista blagosloven da imaš Nakulamatu punu saosećanja za tebe, koja se stara za tvoju dobrobit, kao tvoj učitelj i savetnik“ (A III,298).

budizam Čini se da su kroz istoriju mnogi obični budisti bili monogamisti, iako su kraljevi nekada bili i poligamisti, a i poliandrija je bila uobičajena na Tibetu sve do skoro. U planinama Šri Lanke tokom srednjeg veka bila je praktikovana poliandrija. Danas je monogamija jedini legalni oblik braka u svim budističkim zemljama, iako kralj Butana ima dve žene, koje su međusobno sestre. Ne postoji specifično budistička ceremonija venčanja; različite zemlje imaju svoje običaje, ali njih ne izvode monasi, niti u njima učestvuju. Međutim, neposredno pred ili posle venčanja mlada i mladoženja odlaze do manastira da bi primili blagoslov od monaha.

budizam Pošto budizam gleda na brak kao na društveni dogovor, a ne kao na sakrament, kao što je to u hrišćanstvu, on prihvata da ukoliko dvoje ljudi odluče da okončaju svoju vezu, oni to mogu da učine. Budizam i sve budističke zemlje su oduvek gledale na brak kao na instituciju koju vredi podržavati, ali u isto vreme nisu nikada nametali pravna ograničenja u pogledu razvoda. Nisam uspeo da pronađem bilo kakvu informaciju u Tipitaki o razvodu. Čini se da je, barem u Budino vreme, razvod bio jedna neformalna stvar. Ako se ženi nije sviđao muž, ona bi ga jednostavno napustila, vratila se u svoju rodnu kuću i, ukoliko bi želela, pokušala da sebi pronađe drugog muža. Pravni kodeksi kao što je Manusurti pokazuju da je razvod, barem kod hindusa, postao predmetom raznih pravnih ograničenja i obaveza.

Slike koje su date u ovom poglavlju (od gore nadole) predstavljaju burmanski, tajlandski, šrilankanski i tibetanski par na venčanju.

Istopolni brak

Istopolni brak je pravno priznata zajednica između dvoje ljudi istog pola, tj. dvoje homoseksualaca. Istopolni brakovi su tek nedavno postali legalni u nekoliko evropskih zemalja i nekoliko saveznih država u SAD. Međutim, takve zajednice su možda postojale u nekim delovima antičkog sveta, uključujući i Indiju. Kama Sutra (II 9.36) kaže: „Postoje građani koji vole jedni druge i sa velikom verom jedni u druge, koji jedni druge uzimaju za muževe.“ Reč za muževe ovde je parigraha i pali ekvivalent je patigaha. U svom komentaru na ovaj stih Yasodhara kaže: „Građani tome naklonjeni, odbacuju žene, svojevoljno ostaju bez njih i žene se, gonjeni dubokim i predanim prijateljstvom.“ Nije jasno da li su ovakve brakove, ako je to uopšte prava reč za ovakve zajednice, sklapani pod pokroviteljstvom budističkih monaha ili hinduističkih sveštenika i da li ih je priznavala država ili nije.

Kakav bi bio budistički stav prema takvim brakovima? Budizam vidi brak kao sekularnu instituciju (videti prethodno poglavlje), kao dogovor između dvoje ljudi i otuda budistički monasi i monahinje ne rukovode ovom ceremonijom, iako ih često pozivaju da blagosiljaju neposredno pre ili posle samo čina venčanja. Monasi takođe često daju kratku propoved i odrecituju nekoliko sutta tokom pokretanja nove kompanije, na rođendanima, pogrebima ili kraj uzglavlja osobe koja je teško bolesna. Ako su dva muškarca ili dve žene istinski posvećeni jedno drugom i požele da monah ili monahinja blagoslove i požele im svako dobro u njihovom zajedničkom životu, nije teško zamisliti da će oni biti srećni da to učine za njih. Često pomislim koliko sam srećan što sam budista. Jedna od mnogih prednosti, sem mira u umu, zadovoljenosti, sreće i realističkog pogleda na svet, racionalnih moralnih principa u skladu sa kojim živim, nadahnuća koje pruža Buda i dobri Dhamma prijatelji, jeste i u tome da kada iskrsnu neke sporne stvari uvek mogu da se priklonim „srednjem putu“ i ne priklonim se nijednoj strani u sporu. Uzmimo na primer pitanje istopolnog braka. Ja recimo smatram da obe strane u ovoj raspravi, barem kako se ona vodi u Americi, greše. Za ime boga! Šta je u tome toliko strašno ako dva muškarca ili dve žene žele da se uzmu? Bog možda to ne odobrava, ali on ne odobrava i mnoge druge stvari koje su zakonski prihvatljive i danas opšte mesto. Prema Knjizi zakona, „rakovi su dostojni prezira“, ali niko ne želi da zabrani serviranje plodova mora u restoranima. U prvoj Poslanici Korinćanima 11.14 se kaže da je duga kosa na muškarcu „skrnavljenje“ i nešto neprirodno, ali niko ne bojkotuje filmove Stivena Sigala (mada mi padaju na pamet neki drugi jaki razlozi za to).

budizam Što je važnije za pitanje kojim se ovde bavimo, razvod je apsolutno zabranjen u Novom zavetu, sem ako jedan od partnera počini preljubu. Uprkos tome, hrišćanski socijalni aktivisti su upadljivo tihi oko vrlo liberalnih američkih zakona o razvodu. Ako je išta „protiv porodice“, onda je to lakoća sa kojom se dobija razvod, pa ipak ne znam nijednu hrišćansku grupu u SAD koja bi se zalagala da se ta stvar oteža. Nije li razlog u tome što suprotstavljajući se homoseksualnosti odbijaju od sebe tek 10% populacije, dok ako bi se suprotstavljali lakom razvodu to bi uzbunilo baš svakoga? Ne nužno relevantno za gej brakove, ali sigurno stvar na koju treba ukazati, jeste zanimljiva činjenica da su većina crkava na jugu SAD sve do 60-godina prošlog veka međurasni brak smatrale „neprirodnim“ i zalagale sa za zakone koji su takve brakove činili nelegalnim. Južnoafrička Holandska reformatska crkva je zauzimala sličan stav sve donedavno.

Ako ste bili beli muškarac i želeli ste da oženite crnu devojku, morali ste da se odselite iz takozvanog „Biblijskog pojasa“ ili iz Južne Afrike. A ako ste bili crni muškarac i želeli ste da oženite belu devojku, time ste rizikovali život. Rečju, „moralni kompas“ crkve nije baš najpouzdaniji. Odluka treba li homoseksualcima dati pravo da stupaju u brak ili ne treba da bude zasnovana na zdravom razumu i principu jednakosti. A na toj osnovi ja ne vidim nijedan dobar razlog zašto istopolni brakovi ne bi bili dopušteni. Sa druge strane, kao sasvim običan monah, ne razumem baš zašto bi homoseksualci uopšte želeli da stupe u brak. Za ime Boga, šta je to toliko veliko ako dva muškarca ili dve žene dobiju od paroha papir sa svojim imenima. kako to njihovu posvećenost jedno drugom čini jačom? Zašto pritiskati crkvu da učini nešto što očigledno ne želi, nešto što je protiv kanona i 2000 godina hrišćanske tradicije? Kreativni hermeneutičari mogu premostiti ono što o homoseksualnosti kaže Biblija, oni blagonakloni mogu to ignorisati, zainteresovani mogu to reinterpretirati – ali niko od njih ne može izmeniti te reči. A što se tiče crkava koje bi obavljale istopolne brakove – ko bi uopšte želeo da bude član jedne organizacije koja tako nonšalantno krši svoje dugo održavano, tekstovima potkrepljeno učenje samo zato da bi bila popularna? Naravno, nisu svi homoseksualci koji žele da se uzmu religiozni. Ali mi se čini, a ja sam naravno samo običan monah, da su takvi ljudi motivisani jedni prilično detinjastim „kad mogu oni u crkvi hoću i ja“ motivom. Šta fali zakonom overenoj i priznatoj građanskoj zajednici koja paru daje sva prava, privilegije i obaveze heteroseksualnih parova? Homoseksualci koji žele pravno priznat brak treba takođe da budu svesni da time možda postaju izloženi svim onim problemima kad konvencionalni brak propadne (a u SAD, Britaniji, Australiji itd. to se desi sa svakim trećim) – mučna procedura razvoda, međusobno optuživanje, svađe oko podele imovine i tako dalje.

I zato, kad me ljudi pitaju kakav je moj stav o istopolnom braku (niko me do sada još nije pitao, ali evo spreman sam za to) ja kažem: „Ne priklanjam se ni jednoj ni drugoj strani“ (Naham ettha ekamsavado, M II.197).

Celibat

budizam Celibat (brahmacariya) jeste praksa uzdržavanja od seksualnog odnosa (methuna). Budistički monasi i monahinje se moraju pridržavati zaveta celibata, baš kao i nezaređeni sledbenici u vreme kada se pridržavaju osam ili deset pravila morala. Iako seks može da pruži ogromno zadovoljstvo i emocionalno zadovoljenje, on takođe može da stimuliše i prekomerno fantaziranje, intenzivnu požudu, frustraciju i fizičku i emocionalnu uznemirenost. Osobi koja nastoji da razvije mentalni mir i jasnoću putem meditacije on može predstavljati prepreku u vežbanju, te će možda odlučiti da ga minimalizuju time što će preći na celibat, barem za neko vreme. Otuda, budizam zagovara celibat ne zbog toga što seks vidi kao nešto prljavo, životinjsko ili grešno, već iz čisto praktičnih razloga. Međutim, kao i sve religije u kojima se ljudi ohrabruju da isprobaju celibat, budizam naglašava probleme sa seksualnošću i prednosti celibata, ali nažalost ima malo toga da kaže o problemima sa celibatom.

Prostitucija

Prostitucija je prodavanje sopstvenog tela za seksualne ciljeve. Danas, kao i u drevnoj Indiji, ljudi prostituciju smatraju “najnižim načinom življenja” (antimajivaka, Mil.122). Pošto uključuje seks i razmenu novca, prostitucija se odnosi na treće pravilo morala i isto tako na Budino učenje o ispravnom življenju (samma ajiva). Pitanje prostitucije treba posmatrati imajući u vidu onoga ko se prostituiše i mušteriju: (1) one koji su prisiljeni na prostituciju zbog siromaštva ili socijalne isključenosti i (2) one koji to rade svojom voljom, zato što to smatraju prikladnim i lakim načinom da se zaradi novac.

budizam Prvi tip se u budističkim tekstovima naziva bludnik (vesiya) ili uličar (bandhakã), dok su drugi tip kurtizane (ganika ili nagarasobhini). Namera prvih je verovatno tek da prežive i otuda je kammički daleko manje negativna nego kod drugog tipa, čiji motiv može biti pohlepa, lenjost i pomanjkanje samopoštovanja. Prva grupa nije svojevoljno uključena u pogrešno življenje, dok druga sasvim očigledno jeste.

A šta je sa mušterijama?

Mušterije prvog tipa prostitutki sasvim izvesno krše i prvo i treće pravilo morala, jer seksualno eksploatišu drugu osobu, koristeći teške okolnosti u kojima se ona našla. Mušterije drugog tipa možda ne krše treće pravilo, ali teško da čine nešto što će im pomoći u duhovnom razvoju. Generalno govoreći, prostitucija jeste niska i ne hvale vredna aktivnost, tako da iskreni budisti sigurno neće u njoj učestvovati.

Jedna od Budinih dobrotvorki bila je žena po imenu Ambapali, imućna kurtizana iz Vesalija, koja je kasnije napustila svoj zanat i postala monahinja (D II.95). U kanonu čitamo da su prostitutke svoje prisustvo naplaćivale 500, čak 1000 novčića za noć (Vin. I.268-9).

Homoseksualnost

Homoseksualnost je osećaj seksualne privlačnosti prema osobama istog, a ne suprotnog pola. Prema staroindijskim shvatanjima, homoseksualci su smatrani jednostavno “trećom prirodom” (trtiya prakti), pre nego izopačenima, devijantnima ili bolesnima. Sa svojim naglaskom na psihologiji, kao i povezanosti uzroka i posledice, budizam prosuđuje dela, uključujući i seksualni čin, prvenstveno na osnovu namere (cetana) koja iza tih dela stoji, kao i rezultate koje ta dela donose.

Seksualni čin motivisan ljubavlju, uzajamnošću i željom da se da i primi bi se prosuđivao kao nešto pozitivno, bez obzira na pol osoba koji su u njega uključene. Otuda se homoseksualnost kao takva u budizmu ne smatra nečim nemoralnim, niti nečim što je protiv trećeg pravila morala, mada se ovo ne razume uvek na pravi način u tradicionalnim budističkim zemljama.

Ukoliko homoseksualac izbegava svođenje odnosa na puki seks, kako neki shvataju takozvanu “gay scenu”, i izgrađuju vezu na osnovu ljubavi prema drugoj osobi, tada ne postoji nijedan razlog zašto on ili ona ne može biti iskren praktikant i uživati blagoslobe budističkog života.

budizam Nijedan od zakonika tradicionalnih budističkih zemalja nije kriminalizovao homoseksualnost kao takvu, mada je naravno kažnjavano homoseksualno silovanje ili homoseksualni čin sa maloletnicima, baš kao što je to činjeno i sa heteroseksualcima. U većini budističkih zemalja danas, homoseksualnost se obično smatra neobičnom i nečim što pre zaslužuje podsmeh, nego kao nešto bolesno i zlo. Tajland, Laos, Kambodža, Vijetnam, Mongolija, Japan i Južna Koreja nemaju zakon protiv homoseksualnosti između odraslih osoba koje na to dobrovoljno pristaju. Homoseksualnost je zakonom zabranjena u Burmi i na Šri Lanki, uglavnom zato što ej njihov pravni sistem delom stvaran tokom kolonijalne ere. Nedavno su na Šri Lanki kazne za homoseksualce još i pooštrene, kao (nedovoljno promišljen) odgovor na sve veći problem seks-turizma u zemlji.

Dalaj lama o homoseksualnosti

Na konferenciji za štampu 1997. Dalaj lama je rekao: “Sa budističke tačke gledišta (lezbijski i gej seks)… je generalno smatra pogrešni seksualnim ponašanjem.” Vrlo brzo je otkrio da se time našao u sred minskog polja, kada je jedan broj budisti sa Zapada, među kojima dobar deo njih gej, vrlo glasno dali oduška svom besu. Sem promovisanja Dhamme, glavni cilj Dalaj lamine posete Zapadu bio je da pridobije podršku za svoju političku borbu i sasvim sigurno da nije želeo da iz toga isključi bilo koga. Čim je shvatio šta je uradio, hitno se dao na popravljanje onoga što se popraviti može. Organizovao je susret sa predstavnicima gej i lezbijskih ugruženja, na kojem je izrazio “spremnost da razmotri mogućnost da su neka od učenja specifična za određeni kulturni i istorijski kontekst”. Dawa Tsering, portparol u Office of Tibet izdao je takođe podjednako politički korektno i umirujuće saopštenje: “Njegova svetost se protivi nasilju i diskriminaciji zasnovanim na seksualnoj orijentaciji. On poziva na poštovanje, toleranciju, saosećanje i puno priznavanje ljudskih prava za svakoga.” Nakostrešeno perje se poravnalo, a gej tibetanski budisti na Zapadu ostali ubeđeni da Dalaj lama odobrava njihovu seksualnu orijentaciju, a Dalaj lama ostao pri svom uverenju da je homoseksualnost pogrešna – sada samo malo oprezniji da to više nikada ne kaže javno.

Istina je zapravo da je Dalaj lama jedan od najdobronamernijih ljudi kakvi se mogu samo zamisliti, on je takođe na više načina vrlo tradicionalan Tibetanac – a tradicionalna tibetanska kultura, kao i većina drugih kultura, ima prilično iskrivljene i zbrkane ideje o homoseksualnosti. Tibetanski budizam ne izvodi svoje ideje o homoseksualnosti iz najranijih Budinih učenja, već iz mahayana sutri shastri, od kojih su najranije nastale 500 godina posle Budine smrti. Do toga vremena indijski budisti pretrpeli su uticaje najrazličitijih popularnih indijskih ideja i uključili ih u svoje razumevanje Dhamme; ponekad sa ne baš najsrećnijim rezultatom. Jedna takva ideja bila je i da je seksualni čin moguće prosuditi kao ispravan ili pogrešan na osnovu “mesta, osobe i šupljine”. Tako, imati seks bilo gde blizu hrama ili stupe se smatralo pogrešnim mestom, sa bilo kim sem sa sopstvenom ženom se smatralo pogrešnom osobom, a bilo gde sem u vagini je smatrano pogrešnim šupljinom. Iskreno rečeno, ovo je sasvim dobar primer onog mentaliteta pobrojavanja, deljenja i kategorizovanja koji je postao dominantan tip mišljenja među budističkim klerom. Ne znam kada je ova čudna ideja nastala, ali mislim da se najranije pominje u Ugrapariprccha (ili je to možda Upasakashila Sutra), koja je verovatno nastala u II veku naše ere. I zaista ne treba mnogo mudrosti da se uvidi koliko je sa, budističkog stanovišta, ona neutemeljena. Kako to tačno zakon kamme utvrđuje razliku između jedni i druge šupljine? Drugi problemi nastaju kada shvatimo da mnogi muški homoseksualci praktikuju seks tako što penis drže među butinama ili uzajamnu masturbaciju, pre nego penetraciju. I koji tačno organ lezbejke koriste da bi prodrle u vaginu svoje partnerke? Dalaj lama je takođe navodno rekao da mu je teško da zamisli mehaniku homoseksualnog čina, govoreći da je priroda uredila muški i ženski organ “na način koji je vrlo prikladan… Istopolni organi to ne mogu dobro da obave.”

budizam Uz sve dužno poštovanje prema Dalaj lami, a ja zaista osećam najviše poštovanje prema njemu, ova tvrdnja pokazuje kako neznanje, tako i naivnost u pogledu seksa, i mogao bih dodati, takođe u pogledu nekih aspekata Dhamme. Kakvu vezu, za ime sveta, budističko etičko rasuđivanje ima sa time da li se dva dela tela “dobro” uklapaju jedan u drugi ili ne? Ja često čistim uvo prstom, iako se on baš ne uklapa najbolje u njega. Znači li to da svaki put kad čistim uvo stvaram negativnu kammu? Takođe, stari argument: “To je neprirodno” je koliko neutemeljen, toliko i irelevantan, barem što se Dhamme tiče. Ako je homoseksualnost “neprirodna”, onda je celibat to još i više, a svi Gelupa monasi krše peto pravilo morala jer se uzdržavaju od seksa. Budin kriterijum šta je ispravno, a šta pogrešno nije zasnovan na idejama “prirodnog” ili “neprirodnog”, koje su obično socijalne konstrukcije, već na nameri koja je iza nekog postupka.

Sa žaljenjem moram reći da su ideje Dalaj lame o homoseksualnosti ravne njegovom (i drugih Tibetanaca) verovanju da okretanjem molitvenih točkova “molite” za sebe, da tibetanski državni prorok dobija poruke od bogova, da ćete ako vidite Karmapin crni šešir postati prosvetljeni u narednih sedam života, kao i u postojanje gnevnih božanstava kao što je Dorje Shukden. Sve u svemu, to je srednji vek.

Dva najsmislenija teksta na temu homoseksualnosti i Dhamme koja sam pronašao na internetu po meni su A. L. De Silva: Homosexuality and Theravada Buddhism i Kerry Trembath, Buddhism and Homosexuality. I ako biste želeli da saznate šta neki drugi Tibetanci, osim Dalaj lame i tibetanske monaške hijerrahije, misle o homoseksualnosti, bacite pogled na gaytibet.blogspot.com. Ovaj website i naročito poruke o rimpocheu silovatelju mogli bi da predstavljaju poslednji ekser zakucan u kovčeg za Shangri La.

Pornografija

Pornografija je masovni medijum načinjen tako da podstakne seksualni apetit. Za razliku od erotike, pornografija je lišena ikakve suptilnosti i umetničkog sadržaja, te se obično smatra opscenom. Da bismo odredili da li se pri čitanju ili gledanju pornografije radi o kršenju trećeg pravila morala, moramo prvo razmotriti kakav to efekat ima na nas.

budizam Dok je Buda prihvatao kao legitimno da se nezaređeni “prepuštaju i uživaju u zadovoljstvima čula” (AN IV.280), takođe nas je podsećao da su ista ta čulna zadovoljstva “prolazna, prazna i lažna, da su obmana i privid, razbibriga za neznalice” (MN II.261). On je dalje ukazivao da strast ka čulnim zadovoljstvima (kama raga) jeste prepreka mentalnom miru i jasnoći, jer “obuzima čitav um slabi mudrost” (AN III.63). Dalje, neophodno je da porazmislimo o efektu pornografije na druge, jer se ona danas uglavnom sastoji od slika ljudi. Kao i u slučaju prostitucije, neki od tih ljudi možda rade kao “modeli” zato što je to izvor lake zarade, dok su drugi na to primorani zbog svog siromaštva i socijalne odbačenosti. Tako, gledanje takvog materijala može nas povezati sa eksploatacijom drugih i time idemo protiv prvog i trećeg pravila morala. Možda se još jedan faktor može uzeti u obzir – takozvano Zlatno pravilo. Treba sebe da zapitamo: “Kako bih se osaćeao kad bih u pornografskom časopisu ili filmu video neko od svoje dece, nekog od svojih srodnika ili nekog do koga mi je zaista stalo?”

Masturbacija

Masturbacija (sukkavisatthi) jeste stimulisanje sopstvenih seksualnih organa do stupnja orgazma. U vreme nastanka Kama sutre, muška mastrubacija je nazivana “lovljenjem lava” (simhakranta). Zanimljivo je da su neki ljudi u Budino vreme smatrali da mastrubacija može imati terapeutsko dejstvo na um i telo (Vin. III.109), iako je Buda to odlučno negirao. Parađika, odeljak Vinaya pitake, daje prilično živopisan prikaz različitih načina na koje su muškarci mastrubirali i takođe pominje monahinje koje koriste sredstvo nazvano matthaka, verovatno dildo (Vin. IV.261), koji se u Kama sutri naziva sahayya.

Prema Vinayi, prekršaj je za monahe i monahinje ako mastrubiraju (Vin. III.111), iako se Buda nije odredio u vezi sa nezaređenima. Međutim, budizam se može složiti sa savremenim medicinskim gledištem da je samozadovoljavanje normalan izraz seksualnog nagona i da nije ni fizički ni psihički štetno, sve dok se ne pretvori u opsesiju ili zamenu za normalne seksualne odnose. Osećaj krivice i prezira prema samom sebi sigurno je više štetan nego sama masturbacija.

Kontrola rađanja

Kontrola rađanja je praksa sprečavanja da se dogodi rođenje. To se može učiniti na dva načina – ili da se spreči samo začeće ili da se plod ukloni pre nego što stigne u fazu rađanja, tj. abortusom (gabbhapatana). Budizam uči da život počinje u ili kratko posle trenutka začeća, te abortus otuda smatra vrstom ubistva (MN I.265). Sprečavanje začeća korišćenjem kondoma, pilula ili raznih pomagala ne znači ubijanje i otuda se smatra moralno neutralnim. Drevni Indijci su radi sprečavanja začeća praktikovali ispiranje ili su pravili kondome od životnjskih creva.