Dhamma prosperiteta
Šravasti Dhammika
Prevod Branislav Kovačević
Samo za besplatnu distribuciju, kao dar Dhamme
Nema mnogo oblasti u kojima se budizam čak i primiče uspehu hrišćanstva. Ali ima jedna. Počev od 80-tih godina XX veka novo tumačenje hrišćanstva nazvano jevanđelje prosperiteta, za koje je opravdanje razrađeno u takozvanoj teologiji prosperiteta, postalo je vrlo popularno u okviru pentekostalnih crkava. Jevanđelje prosperiteta je vrlo jednostavno – prihvati Isusa kao svog Boga i Spasitelja i postaćeš bogat, zaista bogat. Ovo je modernizovana i amerikanizovana verzija kargo kulta. [Mesijanski kult jugozapadnog Pacifika, čiji sledbenici veruju da će im lokalni duhovi, ako ih umilostive, doneti velike tovare moderne robe kakvu su videli kod svojih kolonizatora.]
Iako ni blizu nije promovisano tako vešto, lukavo i uspešno kao hrišćanska verzija, i theravadini imaju, barem u poslednjih hiljadu godina, svoj ekvivalent jevanđelju prosperiteta. Ko bi pomislio da kruti, nemaštoviti stari theravadini mogu biti toliko ispred opšteg trenda? Ovde naravno mislim na theravadsko učenje o zaslugama. U Tipitaki, zasluga (puñña na paliju, bum na tajlandskom i pin na sinhala jeziku) predstavlja radost koju osetimo kad učinimo nešto dobro. No, u theravadi, a pogotovo u tajlandskoj theravadi, značenje „zasluge“ je veoma pogrešno shvaćeno i možda čak namerno iskrivljeno. Umesto da se zasluga načini psihološkim kvalitetom izvedenim iz određene vrste ponašanja, na nju se gleda kao na stvar, čak robu, koja se može „zaraditi“, „akumulirati“, sačuvati za kasniju upotrebu i čak „preneti“ na drugoga. Ideja da je moguće „prenositi“ zasluge se naravno ne pominje u Tipitaki, zato što je suprotna učenju o kammi, koja uči da su naši voljni postupci ti koji utiču na nas i da je svako sam odgovoran za ono što čini. Takođe, ovim se potkopava čitava ideja o moralnoj uzročnosti. Razmislite! Ako bi bilo moguće „preneti“ na druge rezultat našeg dobrog dela, tada bi isto tako bilo moguće preneti na druge i rezultat naših loših dela i time izbeći konsekvence.
Ovakvi nesporazumi su loše uticali na praktikovanje Dhamme u Tajlandu. Mislim da antropolozi tajlandski budizam nazivaju „budizmom zasluga“ i to sa čvrstim razlogom. Za mnoge je Tajlanđane ovo osnova budizma – uzmi mito u kancelariji, provedi jedan sat u baru posle posla uz nekoliko čaša „mekonga“, skokni u centar za masažu na putu kući, a sutra poseti wat i daruj monahu nešto novca kako bi popravio jučerašnju lošu kammu. Tajlanđani će pomoći staroj osobi da pređe ulicu, oprostiti nepravdu ili posetiti bolesnika u bolnici, ali neće o tome razmišljati kao o nečemu čime „čine zasluge“. Zasluge možete načiniti jedino u vezi sa monasima. Tajlanđani svoje monahe vide kao automate – ubaciš novac, povučeš ručku i imaš novu zaslugu na svom računu. „Akumuliraj“ više zasluga nego lošeg i u narednom životu bi trebalo da bude OK. Kao posledica gledanja na budizam na ovaj način, Tajlanđani često ne čine dobro iz poštovanja prema Budinom učenju, jednostavno zbog radosti činjenja nečeg dobrog ili zato što je to nešto što treba uraditi, već da bi „stekli zasluge“. Velikodušnost (dana) je degradirana od čina davanja na sredstvo dobijanja. Ljudi veruju da mogu „steći zasluge“ ako obavljaju određene rituale – stavljaju listiće zlata na kipove, kruže oko stupa i, što je najdelotvornije, dajući stvari, uključujući i novac, monasima – umesto da neguju čestitost i vrlinu u svakodnevnom životu. Ako mislite da je ovo parodija tajlandske theravade, provedite neko vreme u toj zemlji.
I sve to uprkos Budinog upozorenja: „Ne mislite da spoljašnje delo donosi čistotu. Mudri kažu da čistotu ne mogu steći oni koji je traže u spoljašnjim stvarima“ (SN III.1). Prema Padhana sutti, Mara je pokušao da odvrati Budu od njegove duhovne prakse, tako što mu je savetovao da „gomila zasluge“ (ćiyate punnam), a što je upravo ono što tajlandski monasi čine sa svojim sledbenicima danas. Buda je odbacio ovaj mlaki kompromis rečima: „Ja za zaslugama, ni najmanju potrebu nemam“ (Sn III.2). I ako neko praktikuje Dhammu iskreno i potpuno, ni njemu one nisu potrebne. U Itivuttaki Buda je rekao: „Sticanje zasluga koje vode ka spontanom preporađanju (na nebu) ne vredi ni šesnaestinu oslobođenja uma kroz prijateljsku ljubav.“ (It. 27). Zato, voleti i delovati kroz ljubav jeste 16 puta bolje nego sticati zasluge, iako ova ideja kao da se ne pominje prečesto u theravadi. Nedavno je mladi Malezijac došao da me poseti. Poklonio mi se, izvadio crveni koverat sa novcem i rekao: „Poštovani gospodine, želeo bih da steknem zaslugu.“ „Dobro“, odgovorio sam mu, „onda radi savesno, budi dobar prema drugima, uvek govori istinu i neguj ljubav u svom srcu.“ Po njegovom zbunjenom izrazu lica shvatio sam da nema uopšte ideju o čemu ja to govorim i da je verovatno svoj „budizam“ uzeo od tajlandskih monaha. Naš kasniji razgovor je ovo potvrdio. Zaista mi je zanimljivo da je hrišćanska teologija prosperiteta pokrenula lavinu kritika i detaljno pobijanje među učenim teolozima i glavnim hrišćanskim denominacijama. Ali nijedan theravadski učenjak, mislilac (ima li ih?), učeni monah ili laik kao da nije posebno zainteresovan za kritičko preispitivanje „Dhamme prosperiteta“. Pitam se zašto.