Hrana probuđenja
Šravasti Dhammika
Prevod Branislav Kovačević
Samo za besplatnu distribuciju, kao dar Dhamme
Četiri dana posle Budinog probuđenja, dogodilo se da su ga vlasnici jednog trgovačkog karavana koji je tuda prolazio, Tapussa i Bhallika, ugledali kako sedi pod bodhi drvetom. Zaustavili su se, razvezali bisage. pripremili jela koja su se tada zvala mantha i madhupindika i ponudila mu (Vin. I.4). A dan pre nego što je Buda ušao u konačnu nirvanu rekao je da su dve prilike kada nam ponuđen obrok donosi najviše blagodeti: onaj dat onome koji posle njega dostigne probuđenje i onaj posle kojeg Tathagatha 
dostigne konačnu nirvanu (D.II,136). Imajući na umu ovakvu tvrdnju, čovek bi očekivao da postoji i priča o tome kako je neko nahranio Budu pre nego što je postao probuđen — ali je nema. Možda će se neko pitati: "A šta je sa Suđatom i zdelom kuvanog pirinča koji je ponudila Budi?" Ali ta priča ne postoji u Tipitaki i otuda se možda radi o kasnije nastaloj legendi. Da li je možda priča o Suđati nastala da bi se zapravo "zatvorio krug" i da se napravi balans sa pričom o obroku koji je pred kraj života Budi dao Ćunda? Ostaviću drugima da odgovore na to pitanje. Ovde bih samo želeo da malo razmotrim šta je to tačno Budi bilo ponuđeno i šta je pojeo neposredno posle probuđenje.
Da bi se napravila mantha, prvo vam je potreban sattu, dakle brašno od ječma ili pirinča. Zrno se grubo samelje i potom skuva. Sattu obično sa sobom nose ljudi kada su na putu, jer se njime lako spravlja vrlo izdašan obrok (Đa.III,343; Vin.IV,80). Sattu se pomeša sa vodom ili ponekad sa mlekom i potom prokuva, uz malo soli, i time se dobije gusta kaša. Manthu se može jesti zajedno sa nečim drugim; u Budinom slučaju, sa madhupindikom. Madhu znači "med" ili, šire, "slatko"; pinda znači lopta ili grumen. Dakle, madhupindika može označavati komad saća, ali u ovom slučaju to je malo verovatno, jer bi takvu hranu bilo nezgodno nositi na put. Mislim da je verovatnije da je madhupindika bila isto kao i jelo koje se zove laddu u Biharu i ata laddu u državi Utar Pradeš. Oba slatkiša
se prave od kuvanog zrnevlja ili guste kaše prelivene sirupom, od koje se onda naprave kuglice.Isto tako, madhupindika je mogla biti i ono što se u severnoj Indiji nazivalo gulab jamu. Ovaj slatkiš u obliku kuglica se pravi od testa pomešanog sa mlekom u prahu i prženog na ghiju, a onda potopljenog u sirup. Ananda je opisao madhupindiku da ima "prijatan, sladak ukus" (M.I,114) i svako ko je ikada jeo bilo koju vrstu laddua ili gulab jamu složio bi se da je ovo prilično dobar ovih slatkiša.
Prema komentaru uz Đatake, pošto su Tapussa i Bhallika ponudili hranu Budi, on im je dao nekoliko vlasi svoje kose. Kada je kineski hodočasnik Hsian Tsiang posetio grad blizu Balkha, u severnom Avganistanu, video je stupu u kojoj su navodno bile pohranjene ove vlasi. Nešto kasnija legenda kaže da su dva trgovca bili sa Šri Lanke i da su vlasi koje su dobili stavili u divnu malu stupu u Tiriyayi, na severoistočnoj obali ostrva. Najmlađa od ovih legendi, ona iz Burme, kaže da su Tapussa i Bhallika bili iz te zemlje, te su i vlasi završile u Švedagon pagodi u Rangunu. Ako se dobro sećam, Švedagon pagoda se ne pominje ni u jednom zapisu sve do XIII veka, a nema ni pominjanja njezine veze sa Tapussom i Bhallikomsve do XV veka. Kao i sa drugim legendama, i ova ima više verzija, tako da možete odabrati onu koja vam se najviše dopada. Ali Dhamma, Istina, jeste drugačija. Ona je samo jedna (ekham hi saccam ne dutiyam atthi, Sn. 884) i najbolje je ako uvek pravimo razliku između nje i legendi.
Slika uz ovaj članak je burmanski prikaz legende. Druge slike prikazuju brašno od ječma i gulab jamu.
Uf! Treba mi čaša vode!