Je li Isus živeo u Indiji?
Šravasti Dhammika
Prevod Branislav Kovačević
Samo za besplatnu distribuciju, kao dar Dhamme
Obično smatramo da je kreiranje mitova nešto što se događalo u drevnim vremenima i tokom mnogih vekova. Ali nije tako uvek. Mitovi se stvaraju i dan danas i takvi se šire i brže i postaju više prihvaćeni nego što se to događalo u prošlosti, uglavnom zbog do sada nezabeleženih mogućnosti komunikacije. Uzmimo na primer "Isus je živeo u Indiji"-mit. Godine 1894. malo poznati ruski novinar Nikolaj Notovitch objavio je knjigu pod naslovom "Nepoznati život Isusa Hrista", koja je brzo prevedena na engleski i nekoliko drugih jezika, da bi potom privukla mnogo pažnje. U knjizi Notovitch tvrdi da je tokom putovanja u Ladak 1887. slomio nogu, bio smešten u čuveni Himis manastir i dok je tamo boravio iguman mu je pročitao neki stari dokument pod naslovom "Život svetog Isse, najboljeg među sinovima ljudskim". U njemu se govori o Isusovoj poseti Kašmiru/Ladaku/Tibetu, gde je bio učenik budističkih učitelja, i o njegovom kasnijem povratku u Palestinu, gde je propovedao, potom bio razapet na krst i umro. Nekoliko godina posle toga jevrejski trgovac koji je takođe putovao u Kašmir/Ladak/Tibet sreo je Isusove učitelje, slušao o njihovom učeniku i onda napisao izveštaj o Isusovim "izgubljenim godinama". Notovitch je tvrdio da je život Issin vrlo dobro poznat u Kašmiru itd. I da je čak detalje o njegovom životu u Indiji moguće pronaći skrivene u tajnom vatikanskom arhivu. Drugim rečima, Notovitcheva priča imala je sve elemente koji će je načiniti neodoljivom za određenu vrstu ljudi — "mudrost Istoka", romantičnost Himalaja, alternativu konvencionalnoj istoriji hrišćanstva i staru dobru vatikansku zaveru. Uprkos nizu nepovoljnih prikaza, knjiga je privukla veliku pažnju.
Ali onda su počeli da je gađaju iz teškog naoružanja. Prof. Max Muller, najpoznatiji i najveći autoritet svoje generacije, izneo je svoju presudu o knjizi. Počeo je konstatacijom da iako se tvrdi da je život Isse dobro poznat, on se ne pojavljuje ni u jednom katalogu tibetanske književnosti (a bilo ih je više, neki od njih vrlo stari). Nastavio je ukazujući na neke neverovatne slučajnosti u knjizi. "Ako dobro razumemo gosp. Notovitcha, ovaj životopis Isusov zapisan je na osnovu kazivanja nekih jevrejskih trgovaca, koji su stigli u Indiju neposredno posle raspeća." Muller se pita kako su ti trgovci uspeli da među nebrojenim milionima Indijaca sretnu upravo one ljude koji su poznavali Issu kao anonimnog učenika sanskrita i palija u Indiji… i ako se to i dogodilo, kako su ti koji su znali Issu odmah shvatili da je to ista ona osoba koju je na smrt osudio Poncije Pilat… Dve stvari u ovom izveštaju su nemoguće ili skoro sasvim nemoguće. Prva, da su neki Jevreji iz Palestine, koji su stigli u Indiju oko 35. godine, mogli da sretnu upravo one ljude koji su znali Issu kao učenika u Benaresu. Druga, da je ta Sutra o Issi, sastavljena u prvom veku naše ere, našla svoj put u tibetanski budistički Kanon, dakle u Kanđur ili u Tanđur."
Dok je Muller pisao svoj članak o Notovitchevoj knjizi, stiglo mu je pismo od jedne prijateljice Engleskinje, koja je neposredno pre toga posetila Himis manastir. Bilo je datirano "Leh, Ladak, 29. jun 1894." i jedan njegov deo je glaslo: "Juče smo bili u velikom Himis manastiru, najvećem budističkom manastiru u okolini – sa oko 800 lama. Da li ste čuli o Rusu kojeg nikako nisu puštali u manastir, ali je onda slomio nogu u njegovoj blizini, da bi ga u njemu najzad smestili? Njegov cilj bio je da napravi prepis budističkog teksta o životu Isusa, koji je tu svojevremeno boravio. On kaže da ga je pronašao i kasnije objavio na francuskom. U čitavoj toj priči nema ni trunke istine! Ovde nije bilo nikakvog Rusa. Niko u manastir nije donošen sa slomljenom nogom u poslednjih pedeset godina!"
U junu 1895. profesor J. Archibald Douglas iz Agre poslao je pismo novinama u vezi sa Notovitchem. U to vreme bio je gost u Himis manastiru, uživajući u gostoprimstvu istog onog igumana koji je navodno "Nepoznati život" poverio Notovitchu. Douglas je utvrdio da se niko ni u Lehu, ni u Himisu ne seća bilo koga ko je tu boravio sa slomljenom nogom. Iguman Himisa je sa podsmehom odbacio sve tvrdnje koje mu je pripisao Notovitch i potvrdio da nijedan putnik sa slomljenom nogom nije bio hospitalizovan u manastiru. Takođe je odlučno tvrdio da na Tibetu nije poznat bilo kakav tekst "Život Isse" i da je izmišljotina da ga je on pokazivao nekakvom putniku. Kada mu je profesor pročitao neke odlomke iz knjige, revoltiran je izjavio: "Laži, laži, laži, sve same laži!" Sem toga, iguman nije dobio bilo kakve poklone za koje je Notovitch tvrdio da mu ih je dao – ručni sat, budilnik i termometar. Zapravo, nije ni znao šta je to termometar. Viktorijanci su cenili svoje istraživače i naučnike i "Nepoznati život Isusa Hrista" je izgubio svoju privlačnost i bio prepušten zasluženom zaboravu.
Ali književni falsifikati (a ima ih mnogo) imaju zapanjujuću sposobnost samoodržanja -– setite se samo "Mormonove knjige", "Protokola sionskih mudraca" i "Mahatminih pisama" (slučajno su ove dve poslednje napisali Rusi). "Nepoznati život Isusa Hrista" bio je osuđen da bude sve samo ne "nepoznat" i otuda je počeo da živi sopstveni život.
Druga faza
Godine 1908. Levi H. Dowling objavio je The Aquarian Gospel of Jesus the Christ, koje je uspeo da preuzme iz "akaša zapisa" i tu je bilo uključeno i poglavlje o Isusovom životu u Indiji. Knjiga je kružila tek među malobrojnim teozofima i drugim osobenjacima. No, 1926. godine jedne američke novine donele su vest o otkriću Života svetog Isse, najboljeg međi sinovima ljudskim (prežvakana Notovitcheva priča) u jednom manastira u Tibetu. Druge novine, prvo u Americi, a ond ai drugde, preuzele su priču i ona je ponovo postala raširena. Sve ovo je upumpalo malo sveže krvi u ovaj mit i omogućilo mu da se kako-tako održi sve do 60-tih godina XX veka. Sa dolaskom new age pokreta "Isus je živeo u Indiji" mit postao je zaista čvrsto ukorenjen (možemo ga nazvati "urbanim mitom", mada mislim da je prilično popularan i u ruralnim krajevima).
Od tada oko ovog mita razvila s ejedna mala, ali vrlo produktivna industrija. Tako danas postoji preko dvadesetak knjiga posvećenih samo ovoj temi, a u mnogim drugim aludira se na nju kao na činjenicu, a kreativni umovi uspeli su takođe da napišu i, bukvalno, na stotine članaka. Čak je snimljeno i nekoliko pseudo-dokumentaraca. Na kraju, imamo i autentične slike Isusa tokom njegovog indijskog putešestvija – kako meditira, hoda kroz Himalaje i, na koricama knjige
Elizabeth Clare o proroku, čak i čežnjivo zuri u Lamyuru manastir u Ladaku, koji je osnovan u X veku, nekih hiljadu godina posle Isusa. Nedavno je bila "pronađena" i takozvana "Isus tanka", tibetanska oslikana tkanina (bilo je samo pitanje vremena, pretpostavljam). Površno ispitivanje ove tanke, njeni nepažljivo i u žurbi povučeni potezi kistom, a naročito upotreba hemijskih pigmenata, pokazuju da ju je načinio jedan od onih zanatlija u Katmanduu koji i inače štancuje lažne tanke za turiste. Datirao bih je otprilike u 2000. godinu.
Sa svakom novom knjigom na svetlo dana je izlazilo i sve više "činjenica", sve je više detalja bilo "otkriveno", kao i sve više Isusovih izreka, tako da je na kraju ispalo da je njegov život u Indiji duži i bolje dokumentovan nego u Palestini. Evo nekih od najpopularnijih knjiga o ovoj temi. King of Travelers – Jesus Lost Years in India Edwarda Martina, The Lost Years of Jesus Revealed Charlesa H. Pottera, Jesus Lived in India Halgen Kersten, Jesus In India H. N.G. Ahmed, Jesus of India Maury Lee, Jesus in India James Deardorff (u ovoj fazi autori počinju da se bore da smisle neki naslov koji ne sadrži reči "Isus", "živeo" i "Indija"), The Mystery of Israel's Ten Lost Tribes and the Legend of Jesus in India J. M. Benjamin, A Search for the Historical Jesus Fida Hassnain, Jesus in Heaven on Earth K. N. Ahmad i na kraju Christ in Kashmir Aziz Kashmiri.
Morate priznati da je ovo prilično fascinantan opus. Još je fascinantnije to što ne postoji ni slovo, ni crta, ni atom dokaza da je Isus ikada napuštao Palestinu. Nikakav zapis, niti parče starog pergamenta, a ni "legenda" ili "povest" o tome, a koja bi se mogla pratiti unazad dalje od XIX veka.
A zapravo, i dokazi da je Isus živeo u Palestini su dovoljno retki. Skoro svi istoričari se slažu da je postojala osoba po imenu Džošua iz Natareta (Isus je angliciziran izgovor grčkog pokušaja da se izgovori ime Džošua, (ekvivalent ovome bi bio kada bi Englez otišao u Tajland u XVII veku i pokušao da kaže ono kako Tajlanđani izgovaraju reč "Buda", što je nešto slično "Putowar", a onda mi danas Budu zovemo Putohyouare), koji je na sebe skrenuo pažnju negde između 29. i 35. godine. Ali zanimljivo je da najraniji dokumenti koji pominju Isusa, a to su poslanice apostola Pavla (čoveka koji nikada nije ni video Isusa, a njegove poslanice ipak čine skoro pola Novog zaveta), jedva da sadrže ijedan citat Isusov. Četiri jevanđelja nastala su 35-70 godina psole Isusove smrti i nijedan naučnih danas ne smatra da su ih pisali neposredni Isusovi učenici ili neko ko je bio očevidac opisanih događaja. Nema sumnje da je neko ko se zvao Isus živeo, podučavao i privukao pažnju mnogih. Ali da je išao u Indiju, za to su dokazi isto toliki kao i da je išao na Njufaundlend, Mogoliju ili Polineziju.
Izuzev Dowlingovih "akaša zapisa" iz 1908, sve rane knjige o Isusu u Indiji oslanjale su se na tvrdnje tipa "rašireno je uverenje", "drevna tradicija Kašmira kaže", "istoričari smatraju da je moguće", tj. sve one se trude da stvore utisak kako inspiraciju nalaze u starim izvorima. Ali kako je mit postajao sve prihvaćeniji, "dokazi" se izlažu kao već dobro utvrđene istine. Samopouzdanje sa kojim se to čini je toliko, da se autori više ne obaziru ni na prave i proverene činjenice. Tako Swami Satyasangananda iz biharske škole joge u svojoj knjizi o indijskim guruima, na primer, piše da je Isus studirao u Nalandi, zanemarujući neospornu činjenicu da je Nalanda bila osnovana nekih 350 godina posle Isusove smrti. Ali naravno! Mi ovde govorimo o verovanjima. I kada verovanja zauzmu prve redove, činjenicama ostaje jedino da se smeste pozadi.
Argumenti
(1) Veruje se da bi trebalo da postoje neke informacije o prvih 27 ili 28 godina Isusovog života. A pošto ih nema, onda je jedini razlog to da su one “izgubljene”. U stvari, verovatno nikada nije ni bilo nekakvih podataka o ranim Isusovim godinama, bez sumnje zato što on u tom periodu i nije radio nešto posebno, sem kucanja eksera i testerenja greda i dasaka. Ova situacija je slična sa Budinom. Sem nekoliko detalja vezanih za rođenje, činjenice da je pripadao višoj kasti i imena nekih članove njegove porodice, mi ne znamo skoro ništa o Budi sve dok nije napustio dom i postao asketa. Dakle, skoro sve što “znamo” o tih 30 godina jesu legende iz kasnijeg perioda. Kao prvo, druga i treća generacija budista bila je uglavnom zainteresovana za to šta je Buda podučavao, a ne šta je bio pre nego što je postao asketa. Slučajnost je da iz istog razloga ne znamo gotovo ništa ni o Šekspiru. Ljudi su počeli da se interesuju za ličnost tek nekoliko generacija posle njegove smrti, a to znači u vreme kada su svi njegovi savremenici takođe bili mrtvi. Ne znamo ništa ni o Stevanu Gajinovu sa Patkovog salaša kraj Rastine – sasvim jednostavno zato što nikada nije uradio bilo šta značajnije izvan kruga svoje porodice (ako je uopšte imao porodicu). Da je ubio premijera, da je izumeo otvarač za konzerve ili namolovao remek-delo, neko bi to već pribeležio i usput zapisao nekoliko podataka o njemu. Ne postoje “izgubljene godine” Isusove.
(2) U Notovitchevo vreme već se znalo da su postojali izvesni kontakti između Rimskog carstva i Indije, a pretpostavljalo se da su se oni odvijali uglavnom kopnom. Otuda je i Notovitch tvrdio da je Isus u Indiju stigao kopnom. Danas međutim znamo da je najviše direktnih kontakata između Rimljana i Indijaca ostvareno morskim putem. Mnoge knjige o “Isus je živeo u Indiji”-mitu sadrže i mape sa navodnim rutama kojima se Isus kretao. Takve mape ne dokazuju bilo šta. Mapa koja pokazuje Budino kretanje duž istočne obale Australije može takođe izgledati kao “zvanična” ili “autentična”, ali ona nije dokaz da je Buda takvo putovanje zaista i načinio.
(3) Notovitch je tvrdio da je 1885. putovao kroz Ladak/Tibet. To što obaveštajna služba Britanske Indije nema o tome bilo kakvu belešku vrlo je jak dokaz da njega tamo nikada nije bilo. Poslednje decenije XIX veka bile su vrhunac “velike igre”, imperijalističkog nadmetanja između Britanije i Rusije. Severozapadna granica Gilgit/Svat/Kašmir/Ladak bila je verovatno najosetljivija i najpomnije osmatrana granica u to vreme. Pričalo se da su trećina populacije britanski špijuni, dok ostale dve trećine špijunira špijune. Prisustvo ruskog “novinara” (čitaj “špijuna”) koji se smuca po Ladaku, a on je tada bio pod britanskom kontrolom, brzo bi aktiviralo alarme u Kalkuti i Simli. Zaista je malo verovatno da bi Notovitch uopšte dobio dozvolu da uđe u Ladak, a i da jeste, bio bi na tom putu praćen u stopu. Pa ipak, njegovo ime ne pojavljuje se ni u jednom zvaničnom britanskom dokumentu.
(4) Neke kasnije verzije “Isus je živeo u Indiji”-mita kažu da je Isus proučavao budizam u manastiru Hemis, što bez sumnje potiče od nepažljivog čitanja Notovitcheve tvrdnje da je čuo o Issi dok se oporavljao u tom manastiru. Problem sa ovom tvrdnjom jeste da je manastir Hemis osnovna tek 1672, očiledno tek koji vek posle Isusa. Godine 1989. boravio sam u Hemisu kao gost jednog tamošnjeg starijeg monaha i imao sam sreću da prisustvujem čuvenoj Hemis proslavi. Tom prilikom sa pitao svog domaćina za priču o Isusu. Prasnuo je u smeh, zakolutao očima i rekao mi kako Zapadnjaci često kad dođu u taj manastir pitaju o Isusu, a onda ih mlađi monasi zamajavaju raznim pričama, kako iz zabave, tako i zbog zarade -– ali uglavnom zbog zarade.
(5) Notovitch je tvrdio da je dokument koji mu je pročitan bio pisan na paliju, verovatno zato što je znao dovoljno o orijentalistici da bi znao i da je to najstariji budistički jezik. Da je znao samo još malo više, tvrdio bi da je knjiga bila pisana na sanskritu, koji je bio neuporedivo više u upotrebi. A ako je ipak pisana na paliju, praktično je nemoguće da bi monah iz Ladaka ili Tibeta u XIX veku bio u stanju da ga prevodi ili da uošte zna za taj jezik.
(6) Uprkos Notovitcheve tvrdnje da je priča o Issi dobro poznata u regionu Himalaja, nikakav prepis teksta o kojem govori nije nikada pronađen, niti je bilo gde citiran, pa čak ni pomenut u drugim starim radovima. Čuveni “Plavi anali” (Deb-ther sngon-po), na primer, hronike rane istorije budizma u Indiji i Tibetu, ređaju na stotine tekstova i na stotine učitelja, ali nema ni traga od Isse ili njegove biografije.
(7) Oni koji prihvataju “Isus je živeo u Indiji-mit” kao istinu, često pridaju veliki značaj i navodnoj Isusovoj grobnici u Kašmiru. Preva originalnoj priči iz 1894, Isus je došao u Indiju i potom se vratio u Palestinu, gde je bio pogubljen. Kasnija, proširena verzija priče (mitovi imaju tendenciju da rastu) kaže da je on zapravo preživeo raspeće, odlučio da Jevreji nisu vredni njegovih napora i potom se vratio u Indiju, gde je srećno živeo sve do kraja života. Nisam bio u prilici da pronađem bilo kakav arheloški izveštaj Isusovoj grobnici, pa ću ovde izneti moju pretpostavku. Nije nikakvo iznenađenje da takva grobnica postoji. Muslimani su već smatrali Isusa jednim od proroka Božijih, te se barem u jednom trenutku morala javiti želja da se poseduje ili poseti neka “relikvija” tog Božijeg glasnika. I kao što je slučaj sa hodočašćem u svim religijama, postoji direktna korelacija između zakona potražnje i ponude. Kada vernik želi telikviju ili sveto mesto, ono se neizbežno i pojavi. Natpis na pretpostavljenoj grobnici u kojem se pominje Isus ništa ne dokazuje. Napisan je arapskim pismom, tako da mora da je nastao posle XIV veka, kada je Kašmir postao islamski, iako je verovatno još mnogo kasniji, bliži našem vremenu nego Isusovom. Dalje, sudeći barem po slikama tog natpisa, više liči na nekakav grafit. Na velikoj kapiji na ulazu u Tadž Mahal u Agri urezana su imena svih proroka koji se poštuju u Islamu, pa i Isusovo. To ipak ne dokazuje da je Isus iakda posetio Tadž.
(8) Druga vrsta dokaza da je isus boravio u Indiji i učio kod budističkih učitelja jesu navodne sličnosti između nekih delova budističkih tekstova i Biblije. Moguće je da zato što nisam baš u toku sa najnovijim trendovima, ali sam oduvek ovo smatrao najslabijim “dokazom” da je Isus zaista išao u Indiju i imao kontakt sa Dhammom. Ako je Isus poznavao Dhammu, očekivali biste barem neko pominjanje najkarakterističnijih budističkih učenja – četiri plemenite istine, osmostruki put itd. Umesto toga, imamo poređenja, izreke i parabole koje su tek donekle slične, ali ih je moguće pronaći i u drugim religijskim tradicijama, te su otuda mogle biti posuđene iz zajedničkog izvora. Sa druge strane, kad uporedimo Isusove parabole, poređenja, teologiju i ponekad sintagme ili čitave rečenice, one uglavnom izgledaju kao nastavak velikih jevrejskih mudraca i učitelja koji su mu prethodili. Skoro sve što je izgovorio dobro se uklapa u jevrejski pogled na svet i jevrejsku duhovnost na početku prvog milenijuma. Ono nekoliko ideja koje odudaraju od jevrejeske tradicije (u Jevanđelju po Jovanu “Ja sam Bog”) nemaju paralelu u budizmu. A njegovi omiljeni Kašmir i Himalaji? Zašto ih nije pomenuo makar jedan jedini put? Da je Isus učio pod budističkim učiteljima, Biblija bi sadržavala mnogo više mudrosti.
Pre više godina, obreo sam se u jednom zabačenom selu na Šri Lanki i među stvarima imao sam nekoliko konzervi hrane i jedan od onih otvarača čiji oštri okrugli disk stavite na ivicu konzerve i potom okrećete dršku. Jedan stari sinhaleški gavitang, koji verovatno nikada nije video takav otvarač, pogledao je i rekao: “Meka carika vage” (Nalik kolima). U prvom trenutku sam se nasmejao, jer otvarač za konzerve uopšte ne liči na kola. Ali onda me je nešto zainteresovalo i upitah starca na šta tačno misli. On mi, kao nešto što se razume samo po sebi, reče da oboje imaju točak, pokretne delove, izrađeni su od metala i oboje služe nečemu. Takođe je rekao da okretanje drške liči na okretanje ključa pri paljenju kola. Zaista zanimljiv ugao posmatranja! Po mom mišljenju, sličnosti između budizma i hrišćanstva su nalik sličnostima između otvarača za konzerve i kola.
Na slici je navodna Isusova grobnica u Kašmiru.