Meditacija

Pri meditaciji telo je u određenom položaju (iriyapatha). Budistički tekstovi često govore o četiri položaja – hodanje (gaććhanta), stajanje (thita), sedenje (nisinna) i ležanje (sayana, M.I,57). Ovi položaji dobijaju svoj značaj uglavnom vezano za praksu meditacije. Tokom početnih stupnjeva meditacije Buda je preporučivao (M.I,56) da sedimo (nisidati), nogu ukrštenih (pallankam) i sa leđima uspravljenim (uđu kayam). Većini ljudi pomaže ako sednu na jastuče, šake spuste ili u krilo ili na kolena i zatvore oči. Nekim meditantima više odgovara da sede na stolici nego na podu. Visuddhimagga daje korisnu sugestiju da meditanti probaju različite položaje tokom tri dana i potom odluče o onom koji im je najpogodniji (Vis.128). Dva najvažnija elementa dobrog položaja su (1) da su leđa prava, ali ne ukočena, tako da je moguće nesmetano disanje, (2) da je telo opušteno i udobno, tako da nam neudobnost ne postaje smetnja za meditaciju (S.V,156).

Oni čiji je cilj da razvijaju svesnost, treba to da čine uz pomoć redovnog sedenja. Međutim, pošto im je svesnost ojačala, neophodno je da pokušaju da je prošire, tako što će postati svesni i svakodnevnih aktivnosti, tj. dok su u bilo kojem od četiri položaja. Buda je rekao: “A kako to, monasi, monah živi jasno razmevajući? Kada je neprekidno potpuno svestan toga kad dolazi i odlazi, kad gleda napred i gleda na stranu, kad se saginje i uspravlja, kad nosi ogrtač i nosi svoju prosjačku zdelu, kad jede i pije, žvaće i guta, kad prazni creva i mokri, hoda, stoji, sedi, leži, tone u san ili se budi, kad govori ili ćuti, tada se za njega kaže da živi jasno razumevajući” (DN 16).

Ispravna koncentracija

Ispravna koncentracija (samma samadhi) jeste osmi korak na Budinom Plemenitom osmostrukom putu i ključna komponenta uspešne meditacije. U tekstovima se ona definiše kao “svako ujedinjavanje uma” (M.I,301), a nekada se takođe naziva i “usredsređenost uma na jednu tačku” (ekodibhava). Mnogo je prednosti koje donosi koncentracija. Pažnja je fiksirana na neki objekat određeno vreme, čime sebi stvaramo šansu da ga bolje upoznamo, te otuda ona ima ulogu i u razvijanju mudrosti. Kada smo razvili koncentraciju, možemo pažnju okrenuti ka čemu god želimo, umesto da nam ona neprekidno klizi sa jedne stvari na drugu, kao što je to obično slučaj. Ovakva sposobnost može minimalizovati beskorisno sanjarenje, brigu i neželjene uznemirujuće misli, čime postajemo sve opušteniji i mirniji. U budističkoj meditaciji koncentracija se razvija obično tako što pažnju usmeravamo na udah i izdah. (M.III,82).
Prema Budi, nekoliko je stvari kojima možemo podstaći razvoj koncentracije. Prva je da sledimo pravila morala. Time pojednostavljujemo svoj život i minimalizujemo mogućnost kajanja, konfuzije i konflikta sa drugim osobama, jer sve to samo još više uznemirava um. Druga stvar je ono što je Buda nazivao stražarenjem nad vratima čula (indriya samvara), što znači ne tragati za situacijama koje će nepotrebno stimulisati naš um (D.I,70). Takođe, postoji direktna veza između fizičke opuštenosti, psihičkog blagostanja i koncentracije. Dok radimo meditaciju, održavanje relaksiranog, udobnog položaja omogućiće telu da se umiri bez ikakvog forsiranja. Slično tome, opušten, veseli mentalni stav takođe čini koncentraciju lakštom. Buda je govorio da “…iz radosti dolazi užitak, kad uživa telo se smiruje, a kad je telo smireno mi smo srećni, a um koji je srećan postaje i skoncentrisan” (D.I,74).