Neizbežost nirvane
Šravasti Dhammika
Prevod Branislav Kovačević
Samo za besplatnu distribuciju, kao dar Dhamme
Nedavno sam prokrstario internetom ne bih li saznao koje su sve pogrešne predstave o budizmu tamo u opticaju. Naišao sam na, kako su to američki piloti tokom prvog zalivskog rata govorili, “metama bogato okruženje”. Naravno, ovde govorim samo o “razumnim” stvarima, “inteligentnom”, ali loše shvaćenom materijalu. Kad sam sve sabrao, stekao sam utisak da je dobar deo tih nesporazuma nastao zahvaljujući pogrešnom prenošenju hinduističkih pojmova u budizam. Jedna od ideja koja se vrlo često javlja mogla bi se nazvati Učenje o neizbežnosti nirvane. Čini se da postoje dve verzije ove ideje i one glase otprilike ovako: (1) Svaki put kada umremo, mi se preporodimo u sve višem obliku (mikrob, bubašvaba, žaba, miš, konj, republikanac, demokrata, budistički demokrata, budistički monah itd.), sve dok na kraju ne dostignemo probuđenje. (2) Druga verzija ove ideje je da smo mi ovde da “učimo”. Svaki put kad se ponovo rodimo, pruža nam se prilika da učimo o životu i njegovoj istini. I kako učimo, postepeno se uspinjemo sve dok… (pogađate i sami) ne dostignemo nirvanu/sjedinjenje sa Bogom/Apsolut/vidimo Svetlost itd.
U izvesnom smislu, ova druga verzija Neizbežnosti nirvane približava se Budinoj Dhammi, ali kao i prva verzija, ona uključuje ili podrazumeva pojmove koji nisu zapravo budistički. (1) Obe ideje sugerišu da se oslobađanje ili probuđenje neizbežno i (2) obe podrazumevaju da postoji neka unutrašnja “svrhovitost” koja stoji iza čitavog procesa rađanja i umiranja. U najranijim zapisima Budinog učenja nema pomena ni o jednoj od ovih ideja, a nema ga čak ni u onim kasnijim spisima (barem koliko ih ja poznajem. Ako neko zna drugačije, neka me ispravi, ali bi bilo neophodno da tačno navede poglavlje i stih koje citira). Jedina stvar koja se približava Neizbežnosti nirvane u Tipitaki jeste pominjanje nebudističkog učitelja Makkhali Gosale, predvodnika jedne od niza zajednica samana, a koju su zvali ađivike. On je ovu ideju objašnjavao koristeći poređenje sa klupkom kanapa koje se, kada se baci na tlo, kotrlja sve dotle dok se sasvim ne odmota. “Budale i mudraci podjednako se preporađaju uvek iznova, sve dok (neizbežno) jednom ne stignu do na kraj patnje” (D.I,54). U hinduizmu ranog srednjeg veka ovo je učenje evoluiralo, tako da ako marljivo ispunjavate dužnost (Dharma) koju vam nameće vaša kasta, postepeno ćete se preporađati u sve višoj kasti, sve dok se na kraju ne rodite kao braman i sa te pozicije dostignete cilj – što je još jedna verzija iste priče.
Budina vizija razlikovala se od svih ovih ideja. Iza samsare, kruga preporađanja, ne postoji nikakva “svrha” ili “cilj”. Reč je o bezličnom i prilično neprijatnom procesu koji se “sam od sebe odvija”, gonjen neznanjem i žudnjom. I sve dok ne stignemo do onoga što bi se moglo nazvati “tačka proboja”, “kritična masa” ili “ulazak u tok”, sotapati, nema nikakvih garancija. Možemo otići vrlo visoko (u neki od nebeskih svetova) ili vrlo nisko. Sem toga, Buda nigde ne sugeriše ideju višeg ili nižeg preporađanja u odnosu na kastu, socijalni ili ekonomski status. Zapravo, on je direktno pobija. Ali zato pominje jednog krajnje siromašnog čoveka koji je imao vrlo povoljno preporađanja (posle kojeg je postigao stupanja sotapane), zato što je imao poverenje, vrlinu, učenost i mudrost. U Budinoj Dhammi nema nikakve tvrdnje da ćemo te stvari tek tako zadobiti, jednostavno idući kroz život. One zahtevaju ulaganje volje, ulaganje napora, trud.