Tri kralja
Šravasti Dhammika
Prevod Branislav Kovačević
Samo za besplatnu distribuciju, kao dar Dhamme
Volim posmrtne ostatke svetaca, ne zato što „verujem“ u njih (ako me baš pitate, 99,99% njih je lažno), već zato što vam oni govore ponešto o načinu na koji su ljudi razmišljali nekada, a i nekim slučajevima i danas. Pobožnost i neverovanje, predanost i lešinarstvo, mali prilozi običnog puka i surovi komercijalizam sveštenstva uvek su me fascinirali. I tako, prirodno, kad sam se jednom obreo u Kelnu čekajući dva sata na sledeći voz, prekratio sam vreme tako što sam zavirio u lokalnu katedralu, kako bih video čuveni oltar tri kralja ili čarobnjaka koji su prema legendi došli sa istoka i doneli poklone za tek rođenog Isusa. Sveta Helena je navodno pronašla kosti ta tri kralja tokom svog čuvenog hodočašća u Palestinu (tom prilikom je pronašla i originalni krst na kojem je Isus razapet. Eto šta ti je sreća!) Onda ih je pohranila u Svetoj sofiji u Carigradu, odakle su kasnije prebačeni u Milano, a Fridrih I ih je na kraju doneo u Keln. Reka hodočasnika pomogla je kasnije da Keln postane veliki grad, a od njihovih priloga izgrađena je i katedrala, najveća (i ako me baš pitate, najružnija) u Evropi. I tako sam proveo nekih dvadesetak minuta piljeći u bogato ukrašene, zlatne kovčege, a onda se zavalio i posmatrao druge posetioce. Kako li su se stvari promenile! Nekada su hodočasnici iz cele Evrope dolazili da se puni poštovanja klanjaju kostima ovih kraljeva i onda odlazili osnažene vere, usput, za male pare, često izlečivši neku od bolesti. Danas turisti u majicama i šorcevima muvaju unaokolo, slikaju i smeju ideji da su kosti stvarne i da su ljudi nekada bili toliko naivni da osete religijski žar u prisustvu nekih prašnjavih lobanja, tibia i fibula. To je problem sa konvencionalnom religijom – jednom rukom te uzdiže, a drugom (ako nisi u stanju da „jednostavno veruješ“) spušta.
I zaista, već sam spisak relikvija koje su nekada obožavane u hrišćanstvu dovoljna je da vas natera na smeh – postojale su dve grobnice tri kralja (druga je u Savehu, blizu Teherana), zatim vrh Sataninog repa, pero iz krila arhanđela Gavrila, kristalna bočica sa mlekom Device Marije, još jedna bočica da Hristovim dahom, šest glava Jovana Krstitelaj, pet ruku Device Marije i naravno ne smemo zaboraviti Sveti prepucijum, od kojeg je u jednom trenutku bilo u opticaju čak osam komada. Ako ne znate šta je prepucijum, pogledajte u rečniku.
I na kraju, ako neki od mojih čitalaca budista sa Zapada dok sve ovo čitaju počinju da se osećaju nekako nadmoćnim, preporučio bih im da na trenutak odlože na stranu svoj primerak Kalama sutte, kako bih mogao da ih informišem da recimo u Tajlandu postoji hram u kojem je pohranjeno ono što se zove Phra Singanig, Sveta slina. Tačno tako, Budina nosna sluz!