Šravasti Dhammika
Duvanje i žvakanje
Prevod Branislav Kovačević
Samo za besplatnu distribuciju, kao dar Dhamme
Duvan je bio nepoznat u drevnoj Indiji, ali ljudi jesu udisali dim zbog medicinskih razloga i uživanja. Prema Susruta ćikisti, drevnom medicinskom traktatu, udisanje dima jeste dobar purgativ, lek protiv umora, depresije, problema sa grlom i nosem, a korisno je i za trudnice. Tako su sagorevane određene biljke i njihov dim udisan kroz metalne cevčice (dhumanetti). Buda je odobravao takvu vrstu terapije dimom i dopuštao monasima i monahinjama da poseduju metalne cevčice koje se za to koriste (Vin. I,204), iako su čini se neki ljudi to smatrali nepotrebnim luksuzom (Đa. IV, 363). Cigarete (dhumavatti) koje su pušene radi užitka pravljene su sa mlevenim kardamonom, šafranom, sandalovinom i aloinim drvetom i bile debele koliko i palac. Kada bi se pasta osušila, uklonili bi trsku u kojoj je bila, a tako dobijena „cigareta“ je premazivana prečišćenim buterom ili uljem od sandalovine, pre nego što bi bila upaljena. Takve cigarete su bile verovatno mnogo manje štetne nego današnje. Još jedan drevni medicinski spis, Ćaraka samhita, preporučuje sedenje u uspravnom, ali udobnom položaju dok pušimo, tako što povučemo tri dima odjednom udišući i na nos i na usta, ali izdišemo samo nozdrve.
I dok pušenje ima vrlo negativan efekat na telo, ono malo ili nikako ne utiče na svest i otuda, iz budističke perspektive, nema moralni značaj. Osoba može biti ljubazna, velikodušna i iskrena, a da ipak puši poput lokomotive. Tako, iako pušenje nije preporučljivo iz ugla našeg fizičkog zdravlja, ono nije u suprotnosti sa petim pravilom vrline.
Pušenje je vrlo rašireno u svim budističkim zemljama, iako je 2005 Butan bio prva zemlja na svetu koja ga je zabranila. U Burmi, Tajlandu i Kambodži monasi često puše i zapravo počinju u tinejdžerskim godinama. Ako prisustvujete ceremoniji darivanja monaha u tim zemljama i videćete da paket „potrepština“ često uključuje kutije cigareta, a u Burmi i cigara. Statistike objavljene u Tajlandu 2001. pokazale su da bolesti izazvane pušenjem predstavljaju broj jedan uzročnik smrti među monasima. Na Šri Lanki se javno pušenje smatra neprihvatljivim za monahe, ali kada su sami oni to često rade. Što je zanimljivo, Šrilankanci bi bili zapanjeni da vide monahe kako puše na javnom mestu, ali im to ne smeta da ih snabdevaju duvanom za žvakanje.
Betel za žvakanje, betelov orah i listovi (pali: tambula) ne spominju se bilo gde u Tipitaki. Njih ne pominje ni Panini, rane upanišade, Mahabharata, niti Ramayana. Jedino objašnjenje za ovo ćutanje jeste da žvakanje betela još nije bilo preneto (iz južne Indije ili jugoistočne Azije?) u vreme kada su te knjige nastajale. Uskoro pošto je betelov orah stigao u Indiju, vrlo brzo se raširio. Imao je čak i erotsku ulogu. Usne devojke obojene crvenim betelovim sokom deluju još privlačnije za Indijce. Vatsyayana sugeriše razmenu betelovog soka iz usta jednog od partnera u usta drugog kao deo ljubavne igre. Blagi bože! Kako se ukusi menjaju! Danas je žvakanje betela rašireno po čitavoj južnoj i jugoistočnoj Aziji, južnoj Kini i Tajvanu. Monasi na Šri Lanki, u Burmi, Tajlandu, Kambodži i Laosu ga često žvaću, čak sam sreo i jednu staru tajvansku monahinju sa zubima crnim od betela, iako verujem da većina zaređenih tamo danas to više ne rade. I dok je betel vrlo štetan, kao i duvan, on je uz to i estetski nepoželjan. Nije nimalo prijatan prizor gledati šrilankanskog monaha kako s vremena na vreme prekine svoju propoved da bi ispljunuo betelov sok u posudu. Kao iskušenik, jedan od zadataka koje sam imao bilo je i da praznim i perem takve posude starijih monaha. Pošto sam to radio na kraju dana, ispostavilo se da je imalo i pozitivnih efekata. Na primer, osećao sam toliki bes i gađenje pošto bih sve to obavio, da mi je to ubijalo svaki osećaj gladi i pomoglo da se naviknem da ne jedem popodne i uveče. Tako, na osnovu ličnog iskustva, mogu potvrditi da je mešavina pljuvačke, šlajma, betelovog soka, duvanskoh soka i pikavaca od cigareta koja se krčkala na suncu pola dana najbolje sredstvo protiv osećaja gladi na svetu. Možda bih mogao da patentiram taj pronalazak. Sigurno bih se obogatio.
I dok razboriti i svesni ljudi svuda na svetu sve više ostavljaju pušenje, visok procenat monaha nastavlja po starom. Starešine manastira čini se nisu naročito zabrinuti da njihovo pušenje daje loš primer mladim monasima ili nezaređenima. Opšta neukost među njima i njihova indiferentnost prema zdravstvenim problemima, zapravo prema većini problema, znači da će pušenje i žvakanje betela verovatno ostati deo monaške kulture i u doglednoj budućnosti.