Šravasti Dhammika
Ljubav koja nikada ne odustaje
Prevod Branislav Kovačević
Samo za besplatnu distribuciju, kao dar Dhamme
Ksitigarbha je jedan od najpopularnijih bodhisattvi u mahayana budizmu. Može se smatrati otelovljenjem ljubavi za nepoznate, autsajdere, napuštene i izgubljene. Uvek je prikazivan kao monah obrijane glave, sa dugim štapom za hodanje u ruci. Taj štap podvlači Ksitigarbhinu ulogu pomagača onima koji su u fazi neke tranzicije: onima koji odrastaju, dakle deci, ili onima koji idu iz ovog života u naredni. U ovom drugom slučaju Ksitigarbha se često povezuje sa bićima koja su u čistilištu. Prema većini teističkih religija, u trenutku smrti ili na dan strašnog suda svako od nas biće ocenjen i ako se proglasi grešnim, osuđen na pakao. A kad se jednom nađemo u paklu, tamo nema izlaza; presuda je zauvek.
U budizmu ne postoji vrhovno biće koje sudi pokojniku. Svaka osoba stvara sopstvenu sudbinu svojom kammom, dakle svojim svesnim mislim, rečima i telesnim postupcima. Velika okrutnost ili zlodela mogu nas odvesti u čistilište. Međutim, kada se energija negativne kamme potroši u čistilištu, umiremo u tom svetu i preporađamo se u nekom drugom, možda i u ljudskom obliku. Pakao je večan, čistilište je neprijatna, sopstvenom voljom stvorena usputna stanica. 
Međutim, pošto čistilište nudi sasvim ograničene mogućnosti da se ukloni negativna i stvori pozitivna kamma, moguće je da ćemo na tom mestu jako dugo podnositi patnju. A metta i karuna koju poseduje Ksitigarbha je takva da on svesno bira da siđe u čistilište, doživi sve te muke i patnju, ne bi li bića koja tamo žive podučio Dhammi i tako im pomogao da praktikujući je skrate svoj boravak na tom bolnom mestu. Budističko shvatanje je da najviša ljubav i saosećanje nikada ne prestaju, čak ni prema najgorima. Metta i karuna ne dopuštaju večnu kaznu. U prirodi je takve ljubavi da nikada ne okrene glavu od onih koji sami nikada nisu voleli ili nikada nisu verovali u ljubav.
Kada sam posetio Japan pre nekoliko godina, prijatelj me je odveo u jedan zanimljivi hram u Kjotou (ili je to bila Nara?) posvećen Ksitigarbhi, koji je u Japanu poznat kao Migawari Jizo. Hram je podignut u znak sećanja na slučaj koji se dogodio pre 800 godina, kada je monah zapravo bio poslat u čistilište, gde je video Ksitigarbhu kako pomaže bićima koja pate. Pošto se vratio, naslikao je ono što je video, a danas se u hramu prodaju drvene pločice sa reprodukcijom te slike. Kupio sam jednu i držim je u svojoj sobi kako bi me podsetila na bezuslovni aspekt mette i karune.
U popularnom tajlandskom budizmu postoji priča veoma slična onoj o Ksitigarbhi, a vrlo verovatno da je i nastala pod njenim uticajem. Monah sa Šri Lanke po imenu poštovani Maliyadeva (na tajlandskom, Phra Malai) razvio je svoju meditaciju do stepena psihičke moći koja mu je omogućavala da odlazi u nebeske svetove i u čistilište. Duboko dirnut saosećanjem za one koji su bili u paklenim mukama, odlučio je da ih podučava Dhammi i tako im olakša patnju. Legenda o Maliyadevi nema uporište u budističkom kanonu. Pa ipak, priča o njemu jeste važna, zato što govori o budističkom shvatanju kako izgleda najviša ljubav. Ona je potpuno različita od one koja će se saglasiti sa večnom kaznom.