Šravasti Dhammika
Majka Tereza
Prevod Branislav Kovačević
Samo za besplatnu distribuciju, kao dar Dhamme
Nedavno objavljena knjiga o Majci Terezi, često nazivanoj Sveticom iz blata uznemirila je katolički svet, ali i mnoge druge. Ta knjiga, naslovljena Mother Teresa: Come Be My Light, jeste zbirka pisama koje je čuvena monahinja-misionarka pisala tokom više od 60 godina. Ona pokazuju da, izuzev u prvim godinama posle zamonašenja i tokom nekoliko nedelja 1959, Majka Tereza nikada nije osećala prisustvo Isusa i bila neprekidno mučena sumnjama o postojanju Boga.
To nije prva kontroverza koja je okruživala Majku Terezu. Početkom 90-tih bilo je otkriveno da su deca u njenim sirotištima bila davana na usvajanje jedino parovima hrišćanima. Pošto se u Indiji saznalo za takvu praksu, to je izazvalo lavinu kritika. Knjiga Christophera Hitchensa o njoj, objavljena 1997, prikazivala ju je kao nekog ko je u kontaktu sa diktatorima i sumnjivim biznismenima i rado prima njihove donacije, nekog ko je kontracepciju i abortus smatrao najvećom pretnjom svetskom miru i odbijao da daje sredstva za smirenje bolova umirućima, kako bi mogli da „učestvuju u Hristovoj patnji“. Prihvatali Hitchensove tvrdnje ili ne, ova najnovija knjiga pokazuje da je unutrašnji život Majke Tereze bio potpuno različiti od njene spoljašnje persone. Iz pisma u pismo svojih mnogobrojnih ispovesti, ona prosto sipa osećanja očajanja i napuštenosti. I knjigu je zaista teško čitati a da ne osetimo saosećanje prema toj jadnoj ženi. Ali ima s tom knjigom u vezi još nešto podjednako uznemirujuće. Navodno, Majka Tereza je dala najstrožije uputstvo da sva njena pisma budu uništena posle njezine smrti. Čini se da je želela da niko ne sazna za njezinu unutrašnju prazninu. Želja joj nije bila ispunjena i sada su ti privatni misali dostupni svakome da ih pročita. U svetlu ovih novih otkrića, katolici se bore da objasne kako je moguće da je neko ko je od mnogih smatran svecem vodio tako ogoljen i tegoban život. Neki tvrde da je njezina sumnja bila „božanski dar koji joj je omogućio da čini velika dela“ Drugi kažu da se „Bog skriva najviše od onih koje najviše voli“ ili da „koristi ništavilo kako bi pokazao svoju veličinu“. Jedan drugi komentator napisao je da ova pisma Majke Tereze mogu „poslužiti onima koji proživljavaju neku sumnju, odsustvo Boga u svom životu“.
Savremeni hrišćanski apologetik podseća me na alkoholičara. Dolazi kasno uveče kući smrdeći na alkohol, ali ženi tvrdi da je popio samo jedno piće. Kada ga prijatelji uzmu na stranu i natuknu mu da pije previše, odgovara da može da prekine kad god hoće. Kada žena pronađe flašu viskija skrivenu negde u kući, tvrdi da ju je kupio prijatelju kao rođendanski poklon. Pošto izgubi posao, jer neprekidno dolazi pijan, objašnjava porodici da je pravi razlog otkaza to što ga šef ne voli. Godine prolaze i uprkos svim dokazima koji govore suprotno, uprkos zdravom razumu i onome što svako drugi jasno vidi, alkoholičar uvek ima svoj odgovor, makoliko on bio neubedljiv. Slično ovome, u godinama koje su pred nama hrišćanskim teolozima će poći za rukom da smisle hiljadu razloga zašto se Bog nije otkrio Majci Terezi, niti odgovorio na njezine molitve, izuzev onog najjednostavnijeg i najočiglednijeg – a to je da ne postoji. Evangelistički hrišćani koji neprekidno insistiraju da vam „samo Isus može podariti mir“ će se isto tako boriti da objasne zašto predana, skromna i samopožrtvovana žena kakva je Majka Tereza jedva da je imala trenutak mira, uprkos tome što je čitav svoj život posvetila Hristu i žudela za njegovim prisustvom. Tragedija Majke Tereze jeste u tome što je rođena u vremenu i u religiji koja veru u Boga smatra osnovom svake duhovnosti. Slično Dostojevskom i mnogim drugima, bila je ubeđena da ukoliko nema Boga, život je besmislen, etički principi su bez temelja, a ovaj univerzum mora biti neobjašnjiv.
Prema njenim pismima. Vera Majke Tereze u Boga počela je da kopni ubrzo pošto se preselila u Kalkutu, kako bi 1948. godine osnovala Dom za napuštene i umiruće. Za budistu tamošnji prizori teško da bi bili iznenađenje. Prizori prosjaka sa ranama iz kojih vrve crvi ili onih koje žive jedu pacovi, kakve je viđala Majka Tereza, u svakoj razumnoj osobi bi poljuljali veru u nekakvo ljubavlju ispunjeno, brižno božanstvo. U godinama koje slede Majka Tereza pisala je različitim ispovednicima o svojim sumnjama i osećaju napuštenosti od Boga, a oni su je podsticali da bude strpljiva i da se još više moli. Ponekad su takvi saveti i ohrabrenja uspevali da nakratko otklone mrak, ali bi se on uvek vraćao.
Zamislite da je Buda bio njen ispovednik. Kada bi mu rekla da sumnja u postojanje Boga, on bi se osmehnuo i rekao: „Dobro je biti nesiguran, dobro je sumnjati. Neizvesnost se javlja u odnosu na ono što jeste sumnjivo“ (Kankhaniye va pana vo thane vicikiccha uppanna, A.I,189). Imajući na umu njen mentalni sklop, ovakva tvrdnja bi je sigurno šokirala. Možda bi pitala: „Ali Gospodine, ako nema Boga, tada nema ni besmrtne duše, niti spasenja!“ A Buda bi odgovorio: „Kad neko pomisli ’Avaj, imao sam, a sada više nemam’, tada on tuži, nariče, udara se u grudi i oseća tugu. Tako nastaje očajanje u vezi sa nečim što ne postoji“ (MN I,136). Tada bi joj objasnio istinu o anatta. Možda bi joj govorio i o kammi, tako da može da vidi da moral može i dalje imati smisao i bez verovanja u božansko biće koje svakog drži na liniji nagradama i kaznama. Podučio bi je četiri plemenite istine, kako bi razumela da život može imati pravac i svrhu uprkos tome što više nema Isusa. Svakako bi je uverio da sumnja nije nužno znak buntovništva i grešnosti, već je ponekad znak inteligencije. I na kraju, pokazao bi joj kako da meditira, tako da bude u stanju da razvije dublji unutrašnju tišinu i mir, a koji dolazi iz viđenja stvari kakve jesu, pre nego što je zasnovan na verovanju u stvari koje ne postoje. Ukoliko bi bila u stanju da sve to razume, Majka Tereza bi još uvek mogla da učini sve ono dobro koje jeste učinila, ali i da ima unutrašnji mir.
U svetlu svih ovih nedavnih otkrića, čini se verovatnim da su sva ta neprestana aktivnost Majke Tereze, neumornost i veliki zahtevi koje je pred sebe postavljala u stvari bili pokušaj bekstva od očajničke sumnje koja ju je razdirala. Konstantno samounižavanje koje možemo videti u skoro svakom njezinom pismu verovatno je imalo isti izvor. I sve to ne umanjuje jedinstvenost Majke Tereze. Predanost siromašnima čini je sveticom po svim mogućim merilima, barem u smislu u kome se ta reč koristi u nereligijskom smislu. Ali sve to baca još ozbiljniju sumnju na postojanje Boga. Majka Tereza mogla je da učini sve što je učinila i bez verovanja u Boga, a sada znamo da ona to i jeste učinila bez verovanja u Boga – ili barem imajući neprekidne sumnje o njegovom postojanju. Zapravo, jedino njezino ubeđenje da treba da veruje u Boga i onda kada nije mogla razlog je da je njen život bio tako nesrećan.