Metta i majmuni
Šravasti Dhammika
Prevod Branislav Kovačević
Samo za besplatnu distribuciju, kao dar Dhamme
Neki ljudi misle – nekoliko nedelja meditacije i svi njihovi problemi će biti rešeni, životni put će im od tada ići samo naviše. To nije tačno. Redovna meditacija će svakako doneti pozitivne promene, ali to ne znači da nikada nećete imati problema. Hoćete. Isto tako, neki misle da ako praktikuju metta meditaciju, zlovolja, odbojnost, ljutito gunđanje, osvetoljubivost ili sitna iritacija nikada više neće uprljati njihovo srce. Nažalost, hoće.
Početkom 90-ih godina prošlog veka proveo sam nekoliko meseci u jednom hramu u Delhiju. Dobio sam sobu sa starim tibetanskim monahom koji je tamo živeo već nekoliko godina. U početku sam malo bio nezadovoljan tim, jer nisam želeo da delim svoj prostor sa drugom osobom. Ali, on je bio ljubazan starac i dobro smo se slagali. Meditirao je jedan sat svako jutro i ja bih mu se pridružio. Imali smo interesantne razgovore o Dhammi, iako nije bio suviše učen, imao je dosta iskustva u meditaciji. Ja sam u to vreme bio fokusiran na metta meditaciju i trudio sam se da budem od pomoći i obziran prema svakome najviše što sam mogao u datoj situaciji. Ovo se pokazalo kao lak zadatak sa Lamađijem (tako su ga svi zvali) i većinom ostalih u hramu. Pa čak i na ulici, tokom kupovine ili korišćenja prevoza to mi je polazilo od ruke sa prilično uspeha. Kao rezultat svoje prakse, postigao sam stanje znatne vedrine, uz povremene periode blaženstva. Bio sam veoma ohrabren tom praksom.
Jednog dana, iz razloga kojeg ne mogu da se setim, odlučio sam da posetim delhijski zoološki vrt. Kada znate kako siromašni ljudi u Indiji žive, nije iznenađujuće da su zoološki vrtovi toliko strašni. Životinje su u ovom bile zatvorene u malim kavezima ili betonskim boksovima i izgledale su neuhranjene, šugave i nesrećne. Kada sam stigao do kaveza sa šimpanzom tamo je već stajao jedan krupan čovek sa svojom malom ćerkom. Imala je vreću punu suvog hleba, a on je držao dugi zeleni štap. Šimpanza je videla hleb i očekivala je da dobije nešto da jede. Došla je do rešetaka, pomno zureći u devojčicu. Čovek je izvukao iz vreće parče hleba, pružio ga, a kada je šimpanza posegnuo za njim, zviznuo ga je onim štapom po ruci. Šimpanza je vrištala od bola, a zatim počela da skače gore-dole od besa. Devojčica je vrištala od oduševljenja, a njen otac je počeo da vuče štap napred-nazad po rešetkama, od čega se šimpanza u strahu smestio u zadnjem delu kaveza. Bio sam potpuno užasnut, ne samo čovekovom zlobom, već i zbog jezivog primera koji je davao svojoj kćerki. U žaru ogorčenja oteo sam štap od njega i rekao mu u lice šta mislim o njemu. Gledao me je otvorenih čeljusti za trenutak, a onda je počeo da on viče na mene. Ova ružna prepirka je potrajala neko vreme, čitava grupa ljudi se okupila, sve dok na kraju nismo rekli šta smo imali jedan o drugom i ljutito se okrenuli svaki na svoju stranu. Celim putem do kuće bio sam u stanju besa i uznemirenosti, po glavi su mi jurile razne misli. Najzad u hramu sam zgrabio prvog monaha kojeg sam video i opisao mu ceo incident. Njegov neuspeh da se poistoveti sa mojim besom nije mi nimalo pomogao da se stišam. Otišao sam u svoju sobu, seo na krevet i pokušao da se smirim. Kako se moj bes smanjivao, odjednom mi je sinulo da je moja praksa svih prethodnih meseci potpuno propala. "Bože! Šta sam uradio! Šta su ti ljudi u zoološkom vrtu mislili kada su me videli, mene monaha, crvenog lica, kako vičem i gestikuliram". Počeo sam da se osećam prilično jadno. Do trenutka kad se Lamađi vratio, već sam bio sasvim depresivan. On je osetio da nešto nije u redu i pitao me je u čemu je problem. Kad sam mu objasnio, završio sam rečima: "Bolje da uošte nisam ni otvorio usta." "Ne Bhanteđi, uradili ste pravu stvar", rekao je. "Ali ste to uradili na pogrešan način. To i nije iznenađenje. Niste arahat ili bodhisatva. Vi još uvek imate nečistoće i imaćete ih još dugo. Ali vi rastete, menjate se i iskreni ste. Ja sam to video čak i za ovo kratko vreme koje ste bili ovde. Taj čovek u zoološkom vrtu verovatno još uvek ne shvata kakvu je pogrešku napravio, verovatno je i ponosan ako vas je izgrdio. A vi sada sedite ovde i kajete se zbog onog što ste uradili. To znači da vas Dhamma već menja. U budućnosti ćete nastaviti da pravite greške, podlegaćete iskušenjima i provokacijama. Nemojte biti previše strogi prema sebi. Sve dok se držite svoje odluke, dokle god održavate poverenje u Dhammi, bićete u redu." Onda je ustao, potapšao me po vrhu moje glave kao što je obično činio, i skuvao nam čaj. Njegove reči nisu mi tog trenutka pomogle da se bolje osećam, ali narednih nekoliko dana što sam više o njima mislio, znao sam da je bio u pravu.
Buda je rekao. "Baš kao što se obala velikog okeana postepeno spušta u dubinu, pada postepeno, bez naglih skokova, isto tako su i Dhamma i disciplina postepen put, postepen trening, postepena praksa." (Ud.54) Nerealno je misliti da samo zato što radimo metta meditaciju i pokušavamo da postupamo sa mnogo dobrote, da nikada nećemo izgubiti živce, postati razdražljivi ili osuđivati druge. Svi mi svoje putovanje plemenitim osmostrukim putem počinjemo noseći različit prtljag, svi njime napredujemo drugačijim tempom, svi na različitim mestima pravimo pauzu da se odmorimo. Održavajući svoju posvećenost duhovnom životu, trebalo bi da budete strpljivi sa sobom i ne precenjuje svoj napredak. Kada vas ljutnja preplavi, kao što se ponekad može desiti, budite svesni posla koji je još uvek pred vama, ali isto tako podsetite sami sebe da se polako, ali sigurno ipak krećete napred.