Poslednja misao
Šravasti Dhammika
Prevod Branislav Kovačević
Samo za besplatnu distribuciju, kao dar Dhamme
Iako je Buda na um gledao kao na "tok" ili "struju" mentalnih događaja (viññanasota), kasniji abhidhamma mislioci spekulisali su da je on u svari jedan sled individualnih misaonih-trenutaka (ćittavithi) koji nastaju i nestaju velikom brzinom. Još kasnije, ova teorija je razvijena u pravcu da poslednji misaoni-trenutak (ćutićitta) koju imamo pred samu smrt određuje i njen naredni život. Ova ideja, inače deo theravada ortodoksije, čini se nedoslednom nadogradnjom Budinog učenja i ne uklapa se dobro sa idejom o kammi i važnosti moralnog življenja.
Teorija o važnosti poslednjeg misaonog-trenutka nije pomenuta ni u jednom od Budinih govora, pa ni u kasnijoj Abhidhamma pitaki. Tipitaka beleži mnoge slučajeve kada je Buda tešio ljude koji su bili ili na samrtnoj postelji ili ozbiljno bolesni. Ako je poslednja misao zaista ključna za našu sudbinu, očekivalo bi se da su takve situacije najprikladnija prilika da o tome nešto kaže, pa ipak nije zabeleženo da je to ikada učinio. Niti je to učinio bilo gde drugde u Kanonu. Mahanama je jednom poverio Budi koliko se boji smrti u trenutku kada mu je um uznemiren i zbunjen, bojeći se da bi takvo stanje moglo da rezultira njegovim nepovoljnim preporađanjem. Buda ga je uveravao zato što iza sebe ima dugi period razvijanja poverenja, vrline, poznavanja učenja, obuzdavanja i mudrosti, ne treba da se toga plaši (SN V,369)
Teorija o važnosti poslednjeg misaonog-trenutka prvi put se javlja u nerazvijenoj formi u Milindapañhi (nastala oko I veka, ali sa delovima koji su dodavani i u II i III veku), gde se kaže: „Ako je neko radio loše stvari stotinu godina, ali u vreme smrti makar i za trenutak svoj um usmerio ka Budi, preporodiće se među božanstvima“ (Mil., 80). Do vremena kada je Visuddhimagga nastala, ova apokrifna ideja bila je već razrađena do detalja i počela je da se smatra delom pravovernog učenja (Vism. 458-60).
Sem što je Buda nije podučavao, postoji nekoliko filozofskih, etičkih i logičkih problema sa teorijom da poslednji misaoni-trenutak jeste faktor koji odlučuje o okolnostima u kojima ćemo se preporoditi. Ako je čovek živeo relativno čestitim životom, ali je onako napet i zbunjen neposredno pred smrt imao nekoliko negativnih misli, prema ovoj teoriji, on će se preporoditi na lošem mestu. Na isti način, neko je možda živeo čitav život nemoralno, ali je umro u miru i spokojstvu, takav bi navodno trebalo da ima povoljno preporađanje. Ovo negira čitavu ideju kamme, učenja da zbir naših namernih misli, reči i postupaka uslovljava našu budućnost, kako u ovom životu, tako i u sledećem. Sem toga, vrlo je teško razumeti kako tek jedan ili dva misaona-trenutka, koji traju milisekundu (khana), mogu poništiti možda godine dobrih ili loših misli, reči i postupaka. Ova teorija takođe ne uzima u obzir uzročnost. Ako sve jeste uslovljeno, a Buda je učio da jeste, tada poslednji misaoni-trenutak mora biti uslovljen pretposlednjim, a ovaj opet njemu prethodnim i tako dalje. To znači da to to mislimo, govorimo i radimo u ovom trenutku utiče na to šta će biti u našem umu u trenutku kad budemo umirali. Otuda, naglašavati važnost poslednjeg misaonog-trenutka znači davanje preteranog značaja poslednici i zanemarivanje uzroka, tj. kako toga kako živimo ovde i sada. Teorija poslednjeg misaonog-trenutka se ne uklapa dobro ni u ostatak Budinog učenja. Na primer, on je rekao (AN II,80) da će nas pokušaji da otkrijemo sve suptilne i međusobno povezane rezultate kamme (kammavipaka) dovesti do ludila (ummada). Pa ipak, Visuddhimagga do detalja opisuje šta se navodno događa u umu neposredno pre smrti, prošlu kammu koja to omogućuje i kammičke konsekvence koje će sve to imati na naredni život. Budin komentar da da razmišljanje o kompleksnosti kamme može dovesti do ludila treba da nas opomene da teoretiziranje Visuddhimagge uzmemo vrlo oprezno.
Opisi funkcionisanja uma sadržani u Abhidhamma pitaki i njenim komentarima su nekada korisni i svakako vrlo sofisticirani, imajući u vidu vreme u kojem su nastali. Međutim, oni su u isto vreme spekulacije, ponekad suviše mehaničke i pojednostavljene, a na momente i sasvim pogrešne. Imajući to u vidu, važno je povući razliku između onoga što Buda jeste podučavao i ideja koje su se na osnovu njegovog učenja razvile u kasnijim vekovima.