Psovke i uvrede
Šravasti Dhammika
Prevod Branislav Kovačević
Samo za besplatnu distribuciju, kao dar Dhamme
Kako nekog uvrediti na paliju
Uvek je korisno imati nekoliko dobrih uvreda u rukavu. Nikada ne znate kad vam mogu zatrebati. Tipitaka vam može ponuditi prilično bogat arsenal uvreda, pogrdnih povika i psovki. Tako imamo dobro poznate kao što su ”Magarče!”, ”Volu!” i ”Kamilo!” (Vin. IV,12). Nazvati nekoga “Kratki!” ili “Motka!” smatrano je takođe uvredljivim (Vin. IV,7). Nekoga, takođe, možete uvrediti ako mu kažete: “Tvoji otac i majka mora da su mrtvi!” (atumari matumari) ili ga nazovete “sinom majke bez dece” (puttamataya putta). Slično kao i danas, nazvati ženu kurvom (bandhakini) bilo je zaista vrlo loše (M I,449; I,524; Vin. IV,24). Jedna od mojih omiljenih uvreda je “Govno jelenovo!” (migalandika, Vin. III,68). Jelenovo? Zašto baš jelenov izmet? Moglo bi se razumeti da je u pitanju svinja, pas ili čak i vo. Ali jelenovo govno? Meni ta sintagma zvuči prilično suptilno. Nečija boja kože ili socijalni status mogu se takođe podcenjivati ili dovoditi u pitanje, a stari se nisu mnogo ustezali da koriste ekvivalent onome što Amerikanci nazivaju “N-reč”. Razni askete, sveštenici i monasi su bili prilično vešti u razmenjivanju uvreda i “ubadanju jedni drugih verbalnim bodežima” (M.I,320). Bramani su često Budine zaređene učenike opisivali kao “ćelave prosjake” (mundaka samanaka ibbha, D I,90) i “prljavština sa stopala naših srodnika” (bandhupad’paćća, D I,90). Jednom su neki bramani koji su postali monasi komentarisali pred Budom kako ih drugi bramani “ruže i zlostavljaju. Ne ustručavaju se da na nas izruče svoju uobičajenu poplavu uvreda.” (D III,80).
Zanimljivo je primetiti razliku između Bude kako ga obično zamišlja popularna new age imaginacija i kako je prikazan u najranijim zapisima. Prva slika ga prikazuje kao mudraca koji se dobroćudno osmehuje i odobrava svako uverenje, bez obzira koliko ono bilo šašavo ili neutemeljeno. A ako i oponire nekom od njih, nikada neće biti tako neučtiv da to direktno i kaže. Na drugoj slici on jasno i precizno vidi Istinu, šta je ispravno, a šta pogrešno i ne plaši se da upre prstom na ono što je svemu tome suprotno, iako to čini skoro uvek u pravom trenutku i na blag, uljudan način. Ali ne uvek! Kada je Buda čuo da monah Arittha ide unaokolo i priča kako predavanje čulnim zadovoljstvima (tj. seksu) nije prepreka oslobođenju, nekoliko puta ga je nazvao „glupakom!“ (moha purisa, MN I,132). Ovo je više prekor nego uvreda, ali ponekad je bilo i težih reči od ove. Tako je nezaređenim sledbenicima koji su verovali u i praktikovali različita sujeverja rekao da su otpadnici (ćandala), prljavština (mala), ološ (patikittha) u zajednici sledbenika (A.III,206). Pošto je Devadattina zavera da ubije Budu propala, ovaj mu je u lice rekao da je ćhavassakhelapakassa (Vin.II,188). E sad, ima neslaganja oko tačnog značenja ovog termina, ali se bez sumnje može okarakterisati kao teška reč. G-ca Horner je prevodi kao „bednik koji nije vredniji od ispljuvka!“
Tipitaka daje svega nekoliko primera uvredljivih fizičkih gestova, na primer ako pucnete prstima prema nekome (D.II,96). Čini se da je klimanje glavom i palacanje jezikom ka nekome ko vam je nešto rekao bio način da mu kažete: „Ne lupetaj!“ (M.I,109). Možda zato što sam Australijanac, sve mi se to čini prilično bezazleno, te podozrevam da su Budini savremenici, ili barem krug u kojem se kretao, bili u celini uzev učtiva i urbana skupina. Izvanredna studija Narendra Wagle „Society at the Time of the Buddha“ (prerađeno izdanje 1995) ima nekoliko delova u kojima se analizira način obraćanja među različitim grupama i slojevima unutar društva stare Indije. Tu je pokazano da su indirektna podbadanja i namerne greške pri izgovoru bili mnogo češći, nego direktne uvrede – na primer, obratiti se nekome ko je na socijalnoj lestvici iznad rečima koje se koriste za nekoga ko nam je ravan ili čak ispod nas.