Theravāda budistička zajednica u Srbiji

Šri Lanka i Tibet

Šravasti Dhammika


Prevod Branislav Kovačević
Samo za besplatnu distribuciju, kao dar Dhamme


Maradana Road je jedna od glavnih avenija u Kolombu. Šetajući njome, prolazite pored železničke stanice i uskoro dolazite do jedne statue budističkog monaha na visokom postamentu. Nije to neki impresivan spomenik, jedan od mnogih sličnih istaknutih sveštenika kakvih ima po celom gradu i pored kojih bujica ljudi prolazi jedva ih primećujući. Međutim, ako bolje zagledamo ime na postamentu, otkrivamo da iza ovog spomenika stoji jedna zanimljiva priča. Jer to je statua ne šrilankanskog, već tibetanskog monaha, poštovanog Tibetđatika Mahinde. Otkuda spomenik tibetanskom monahu u prestonici Šri Lanke, uporištu ortodoksnog theravada budizma?

poštovani Mahinda

Bilo bi teško zamisliti dve zemlje koje se više razlikuju nego što su to Tibet i Šri Lanka. Jedna je hladna, pusta i obrubljena snegom pokrivenim planinama, dok je druga tropska, bujna i okružena tirkiznim morem. Doduše, obe zemlje imaju drevnu budističku kulturu, ali vrste budizma koje u njima preovlađuju teško da mogu biti više međusobno različite. Dhamma je prvi put stigla u Šri Lanku svega 237 godina posle Budine smrti, dok je još bila mlada i nekomplikovana. U Tibetu, međutim, nije uhvatila koren još čitavih hiljadu godina, a u međuvremenu je bila transformisana vekovima mističnih uvida, filozofskih spekulacija i življenjem bok uz bok sa hinduizmom. Međutim, uprkos nepobitnim razlikama između dve kulture, razdaljini koja ih razdvaja i očiglednim poteškoćama da se iz jedne zemlje stigne u drugu, budisti Tibeta i Šri Lanke imali su neprekinut kontakt tokom mnogih vekova. Nekada su ti kontakti bili direktni – monasi iz jedne zemlje bi odlazili u drugu; ali češće su to bili indirektni kontakti – monasi iz obe zemlje bi se sretali u Indiji ili su indijski monasi posećivali obe zemlje i delovali kao posrednici.

Kada su Tibetanci počeli da dolaze u Indiju da uče o budizmu ili da sakupljaju budističke tekstove, naravno da su čuli za Šri Lanku, zemlju u kojoj su, za razliku od Indije, kralj i svi njegovi podanici bili predani budisti. Otkrili su da čak i Indijci gledaju na Šri Lanku kao na svetu zemlju, budistički raj pun svetih relikvija i gde je Sangha uživala neograničenu državnu potporu. Takođe su iz Lankavatara sutre saznali da je Buda učinio to ostrvo svetim time što ga je posetio, a iz Karandavyuha Sutra da je tamo boravio i Avalokitesvara. Međutim, ono što je njih verovatno najviše zanimalo bila je reputacija velikih šrilankanskih mahayana i tantričkih učitelja. Činjenica da su nekada mahayanski i tantrički budizam cvetali u onome što je sada theravadska zemlja može iznenaditi savremene sledbenike obe od ovih škola, ali budizam na Šri Lanki se retko uklapao u pojednostavljene generalizacije koje su tako često o njemu izricane.

Interes ostrva za mahayanu rođen je već na samom početku ovog novog pokreta. Nagarđunin najbriljantniji učenik i naslednik Aryadeva bio je Sinhalez kraljevskog porekla. Prema tibetanskim izvorima, Nagarđuna je svoje poslednje dane proveo u manastiru u Sripavati, lokaciji koja je sada identifikovana kao plato blizu Nagarđunakonde, u pokrajini Andra Pradeš. Zanimljivo je da su tu ruševine manastira Simhala Vihara, koji je cvetao u Srivapati od prvog veka naovamo i prema jednom zapisu nađenom na tom mestu, u njemu su živeli šrilankanski monasi. Nije uopšte nemoguće da su se upravo tu Nagarđuna i Aryadeva prvi put sreli i da su od ranih vremena Šrilankanci tu dolazili da proučavaju mahayanu. Dokazi ukazuju da je 800 godina kasnije mahayana još uvek ima znatan broj sledbenika na ostrvu. Tako, na primer, čitamo da je u IX veku Ratnarasanta, iguman Somaputa manastira u Indiji, stigao na ostrvo u pratnji izaslanika kojeg mu je poslao šrilankanski kralj. Doneo je oko 200 mahayanskih tekstova i ostao sedam godina. A kada se konačno vratio u Indiju, da zauzme mesto „prve glave“ univerziteta u Vikramashili, ostavio je za sobom 500 učenika. Tako je mahayana cvetala na Šri Lanki sve dok na kraju nije uzmakla pred theravadom na početku srednjeg veka. Pa ipak, mnogo je pučkih religijskih praksi koje je ostavila za sobom, kao i brojni tragovi u literaturi i spomenicima.

Tantra je ostavila daleko manje dokaza o svom prisustvu. Čini se da je na Šri Lanku stigla ubrzo pošto se pojavila u Indiji, otprilike u VII veku. Najraniji dokazi o tantri na ostrvu vezani su za sinhaleškog siddhu Amoghavađiru, istaknutog učenika velikog indijskog učitelja Vađirabodhija, koji je tantru preneo i u Kinu. Neposredno pred smrt 733. godine, Vađirabodhi je svojim učenicima naložio da se vrate u Indiji i to preko Šri Lanke i da tamo prikupe tantričke tekstove koji nisu bili dostupni u Kini. Amoghavašira se vratio u svoju domovinu i tu ga je dočekao kralj, smestivši ga u svoju palatu tokom sedam dana. Potom je sreo čuvenog učitelja Gabhadhatu i od njega primio vađiradhatu i garbhadhatu inicijaciju, kao i još nekoliko tajnih posvećivanja. Kasnije je sakupio oko pet stotina tekstova i detaljne informacije o mudrama, slikama, bojama i božanstvima neophodnim da bi se pravile mandale. Onda je nastavio put za Indiju, vrativši se u Kinu tek 746. godine, gde je caru predao pismo i poklone od šrilankanskog kralja.

Tanta je konačno zvanično priznata i dobila najviše pokroviteljstvo u vreme kralja Sene I (833-853), koji je, navodi se, uzeo na sebe zavet bodhisatve. Ovaj monarh je bio dovoljno zainteresovan za nove trendove u budizmu da je ustanovio ekumenski institut nazvan Virankurarama. U njemu je 25 monaha iz svake od četiri glavne budističke škole na Šri Lanci moglo da proučava nove ideje koje su dolazile iz Indije. Tu su vladala posebna pravila, kako bi se sprečio rivalitet i sukobljavanje. Ako bi broj monaha koji predstavljaju određenu školu pao ispod propisanog broja, mogao se nadomestiti monasima druge škole samo uz saglasnost ove prve. U vreme vladavine kralja Sene neki indijski tantrički siddha došao je na ostrvo i zadobio kraljevu naklonost. Iako okolnosti nisu najjasnije, moguće je da je bio pozvan kako bi se priključio Virankurarami ili je pak institut bio ustanovljen posle njegovog dolaska, kako bi proučavao njegove ideje. Međutim, kao u Burmi ili Japanu, optužbe o seksualnim aktivnostima neprekidno su pratile tantru i ona je postepeno nestala na tlu Šri Lanke. Uprkos ovome, arheološki dokazi svedoče da je ona imala svoj uticaj sve do XII veka, a kao što ćemo videti, manje grupe su nastavile da je praktikuju, verovatno u tajnosti, sve do XV veka.

Tibetanci su za Šri Lanku saznali čitajući budističke tekstove, ali su prve kontakte sa njenim stanovnicima imali u Indiji. Većina tih kontakata dogodio se u Bodh Gayi, gde je ogroman budistički univerzitet, koj isu održavali šrilankanski monasi, cvetao između IV i XIII veka. Najinteresantniji i najdetaljniji opis tih susreta nalazimo u biografiji Chang lo tsa-ba Cos-rge-dpala, poznatijeg po svom sanskritskom imenu Dharmasvamin. Ovaj tibetanski hodočasnik je proveo tromesečni period monsuna 1234. godine u Bodh Gayi, gde je često sretao šrilankanske monahe koji su tu živeli. Jednoga dana neki od njih ga je sreo i upitao kakvu to knjigu nosi u ruci. Kada mu je ovaj odgovorio da je to Prađnaparamita sutra. monah mu reče da je bolje da je baci u reku. Potom je dodao: „Buda nije podučavao mahayanu, već je to smislio Nagarđuna, vrlo oštrouman čovek.“ Uprkos ovakvom povremenom sektaštvu, Dharmasvamin izveštava da su ga Šrilankanci uvek pozdravljali učtivo i ophodili se prema njemu ljubaznije nego neki od njegovih prijatelja monaha na Tibetu. On je bio veliki znalac sanskrita, a svi Tibetanci koje su oni do tada sretali bili su divlji i neotesani. Tek kada su videli žuljeve na njegovim stopalima, nešto što se moglo videti samo kod Tibetanaca jer su nosili čizme, poverovali su mu konačno odakle je.

Zanimljiv primer saradnje između Tibetanaca i Šrilankanaca u Bodh Gayi je zabeležen u Mkhas-pai-dga-stonu. Prema ovom tekstu, yogi po imenu Ugyen Sangge, na jednom od svojih estih putovanja po Indiji, stupio je u kontakt sa kraljem Šri Lanke i uz njegovu pomoć popravio Mahabodhi hram. Kaže se da se to dogodilo 1286. godine. Mkhas-pai-dga-ston takođe tvrdi da je, dok je popravka trajala, Ugyen Sangge boravio severno od hrama sa grupom drugih yogija. Zna se da je tu bio lociran šrilankanski manastir, tako da je ovo najverovatnije referenca na taj objekat i njegove stanovnike.

Krajem XIII veka šrilankanski učenjak-monah Anandasri je bio u Bodh Gayi, verovatno da predaje na univerzitetu. Početkom narednog veka čujemo da je on na Tibetu, gde podučava i sa palija prevodi tekstove na tibetanski, uz pomoć Nima rgyal mtshan dpal bzon poa, jednog od učitelja Buston Rimpoche, koji je i sam verovatno tečno govorio nekoliko jezika, uključujući i sinhala, tako da je moguće da je i on sreo Anandasrija i učio jezik od njega. Ne znamo kako i zašto je Anandasri pozvan na Tibet, ali je moguće da su uzajamno poštovanje i prijateljstvo sa nekim od Tibetanaca u Bodh Gayi odigrali ključnu ulogu.

Negde otprilike u isto vreme šrilankanski tantrički yogi Chandramala takođe je bio na Tibetu, prevodeći tekstove uz pomoć Sakya Yeshi Brog-mija, iako nije poznato je li on tamo stigao takođe iz Bodh Gaye. Nekoliko dela koje su sastavili Šrilankanci, a uključena su u Kangyur i Tangyur, verovatno su na Tibet doneli monasi poput Anandasrija i Chandramale. Ta dela sadrže izbor iz Vimuttimagge, komentar za Saddharmapundarika sutru, koji je sastavio Prithibandhu, i Jayabandinu Cakrasamvara tantru. Najvažnije delo među njima, Manđusrimitrina Bodhicittabhavana, ključni je tekst atiyoge (tib. rDzong chen). Tom tekstu nedostaju mnoge karakteristike atiyoga terminologije i moguće je da predstavlja granu ove škole koja se razvila nezavisno od Indije i Tibeta.

U drugoj povini XV veka šrilankanski monah Dharmadivakara stigao je u Bodh Gayu i potom odlučio da produži odatle ka Wu Tau Shanu, svetoj kineskoj planini na kojoj obitava bodhisatva Manđušri. To mesto je dugo bilo popularno među Tibetancima i dok je bio tamo, Dharmadivakara je sreo nekoga ko ga je pozvao da poseti Tibet, gde je potom duže vremena podučavao. Međutim, čini se da se napor od više godina teškog putovanja, neobična hrana i hladna klima pokazao kao prevelik zalogaj za njega, jer čitamo da je umro u Indiji na putu ka domovini. Mnogo noviji susret Tibetanaca i Šrilankanaca odigrao se u Bodh Gayi početkom XX veka. Godine 1929, kada je Rahula Sankrityayana boravio na Tibetu, pronašao je jedan list iz rukopisa pali Vinaye, ispisan sinhala pismom i to otkriće ga je veoma zainteresovalo. Kasnije je ustanovio da je taj rukopis Pančen Lami dao izvesni šrilankanski monah kada je ovaj posetio Bodh Gayu 1905. godine.

Tokom perioda uspona tantre od VIII do XII veka, na Tibetu i Šri Lanki bila je velika potražnja za indijskim tantričkim učiteljima. Dobar deo njih posetio je obe zemlje i tako delovao kao posrednici u prenošenju literature, ideja i informacija. Prema Plavim analima, kašmirski monah je čuo za mudrost šrilankanskog učitelja Gunaratne i došao je na ostrvo da ga upozna. Kada je ovaj Kašmirac trebalo da se vrati kući, Gunaratna mu dade pisma za čuvene tibetanske učitelje Rin-chen-dpala i Buston Rimpochea, prema kojima je očigledno gajio duboko poštovanje. U istom spisu čitamo da je rGyal-ba Rimpoche (1203-1267) bio toliko cenjen, da mu je kralj Šri Lanke „slao mnogobrojne darove“. Ove i druge pojedinačne informacije sugerišu nam da su budisti u Kašmiru i na Tibetu dobro poznavali učenja tibetanskih majstora i obrnuto. Tantrički siddha Vanaratna (1384-1468) je još jedan Indijac koji je posetio obe zemlje. U Šri Lanku je stigao oko 1404. i tu studirao meditaciju šest godina pod vođstvom Dharmakirtija. Kako u vreme kada je napuštao Šri Lanku Indija više nije bila najbolje mesto za budiste, otišao je u Nepal, odakle je nekoliko puta putovao na Tibet. Poslednji među ovakvim posrednicima između dve zemlje, sve do novijih dana, bio je siddha Buddhagupta, koji je živeo u XVI veku. Mnogo je putovao, provevši dosta vremena na Šri Lanki, a barem dva puta je putovao i na Tibet, gde je Taranatha postao njegov učenik. Taranathini istorijski spisi sadrže neke informacije o Šri Lanki, od kojih je neke sigurno dobio od Buddhagupte.

Sve u svemu, prvi Tibetanac koji je posetio Šri Lanku i o kojem znamo nešto više bio je Mahinda, monah čija statua gleda niz Maradana Road. Rođen u Sikkimu, Mahinda tehnički nije Tibetanac, već Lepcha po svom kulturnom nasleđu. No Lepche su jedna od zajednica koje čine tibetanski narod. Rođen je kao Tashi Namgyal, u plemićkoj porodici u Gantoku, početkom XX veka. Jedan od njegove braće postao je premijer Sikkhima, a drugi profesor tibetanskog jezika na univerzitetu u Kalkuti. Treći brat se kasnije pridružio Mahindi na Šri Lanki i postao monah po imenu Punnađi.

Kada je izbio prvi svetski rat, nemački monah Nyanatiloka, koj ije u to vreme već živeo na Šri Lanki, bio je interniran u Australiji, zbog svog porekla. Posle oslobađanja, nije dobio dozvolu da se vrati na Šri Lanku, te je odlučio da ode na Tibet. Kada je stigao u Sikkim, na svoje veliko razočarenje, otkrio je da su granice Tibeta zatvorene za sve strance, čak i za usamljenog budističkog monaha koji traga za utočištem. Međutim, Nyanatiloka je stupio u kontakt sa kraljevskom porodicom u Sikkimu i dobio od nje pomoć. Neki naprednjaci u vladi nisu bili zadovoljni stanje lokalne Sanghe, a razgovor sa Nyanatilokom ih je uverio da bi slanje mladih monaha na Šri Lanku moglo pomoći u sprovođenju reformi kojima su se nadali. Na kraju je mladi Mahinda poslat na Šri Lanku i tamo je boravio na Nyanatilokinom Pustinjačkom ostrvu kraj Dodonduwe. Kasnije je studirao na Mahabodhi koledžu i u Vidyodaya piriveni. Godine 1930. Mahinda je postao samanera, a naredne i potpuno zaređeni monah pod poštovanim Lunupokune Dharmanandom. Brzo je savladao sinhala jezik i kasnije svoje neosporno umeće iskoristio da napiše velik broj vrlo nadahnutih pesama. Danas ga uglavnom pamte po religijskim pesmama i stihovima pisanim za decu, što je žanr praktično nepoznat pre njega. Takođe je pisao patriotsku poeziju, podstičući Šrilankance da budu ponosni na svoju kulturu i religiju, te da se bore za nezavisnost od Britanije. Nedavno su pronađene i neke njegove ljubavne pesme. Mahindini ostali književni radovi uključuju prevod sa palija na sinhala klasičnog epa Sadhammopayana i biografije kralja Prakamabahua. Umro je 1951, u 50. godini, ali njegove pesme za decu su i dalje veoma čitane i cenjene. Nedavno je kineska vlada poslala naučnika na Šri Lanku da istraži Mahindin život i delo, sa ciljem osvetljavanja navodnog „kineskog“ doprinosa književnosti Šri Lanke. Kada je otkriveno da je Mahinda rođen u Sikkimu, a ne na Tibetu, čitav plan je propao.

Danas, kada je budizam uhvatio koren na Zapadu i mnogi veći gradovi imaju i tibetanske i šrilankanske hramove i centre, prilika za razmenu ideja između ove dve tradicije nije nikada bila bolja. Međutim, čini se da se to još uvek ne događa. Kada se tibetanski i šrilankanski monasi sretnu na međureligijskim susretima ili proslavama, osmehuju se jedni drugima i razmene učtive reči, ali kontakti retko idu dublje od toga. Većina Šrilankanaca još uvek smatra tantru „kasnijim iskrivljavanjem učenja“, dok Tibetanci gledaju sa visine na theravadine kao na slabije srodnike, za koje se nadaju da će u narednom životu imati priliku da praktikuju „viši put“. A činjenica je da nijedna grupa ne zna mnogo o učenju one druge. Mahayana je sa interesovanjem bila proučavana na Šri Lanki godinama, ali tantra ostaje praktično nepoznata. Tibetanci proučavaju tekstove davno izumrlih „hinayana“ škola i pretpostavljaju da znaju sve što je vredno znati o današnjoj theravadi. Treba se nadati da će uskoro doći vreme kada će otvorenost, poštovanje i uzajamna razmena znanja kakva je postojala u prošlosti između budista na Tibetu i Šri Lanki ponovo postati pravilo, a ne izuzetak.