Šravasti Dhammika
Susret sa Bogom
Prevod Branislav Kovačević
Samo za besplatnu distribuciju, kao dar Dhamme
Upravo sam završio čitanje knjige Williama Robertsa Empire of the Soul i odavno nisam čitao bolju putopisnu knjigu o Indiji. Zabavna je, pisana sa mnogo posmatračkog dara i sa stilom. Ali za mene najinteresantniji njen deo, valjda zato što se toliko razlikuje od mog sopstvenog iskustva, jesu Robertsovi utisci o Sai Babi, najčuvenijem bogočoveku Indije. 
Roberts je sreo Sai Babu i postao istinski vernik, te je opisao utiske i osećanja koja su ga navela da stekne toliko poverenje. Imajući u vidu Roberstovu sposobnost da vrlo brzo prozre Rajneesha (kasnije znanog kao Bhagwan i potom Osho), ovakva vrsta obožavanja mi se učinila prilično čudnom. Ljudi su me često pitali šta mislim o Sai Babi i uvek sam uzvraćao onim što sam smatrao dobrim odgovorom jednog budiste: „Sposobnost da se čine čuda nije dokaz nečije svetosti i sve vredno što Sai Baba podučava Buda je objasnio na mnogo bolji i sveobuhvatniji način“. No, tokom godina sam sretao na desetine ljudi čiji su mi se opisi navodno čudotvornih iskustava sa Sai Babom učinili prilično ubedljivim da bi ih mogao tek tako odbaciti kao preterivaje, obmanu i laganje kako bi se drugi impresionirali ili privukla njihova pažnja. I zato, kada sam 2001. posetio Indiju, odlučio sam da odem u Puttaparthi i vidim svojim očima. Ašram mi je izgledao odbojno od samog početka. Prenatrpan i suviše bučan, osoblje je bilo efikasno, ali suviše zvanično i osorno, a sve direktno povezano sa Sai Babom (njegove slike, njegov „presto“ i lične odaje) bili su drečavih boja i previše kitnjasto. Te fotografije koje su stajale svuda unaokolo i prikazivale Sai Babu kako maše sa pozlaćene kočije u obliku labuda izgledale su mi prilično smešne. Svakoga dana dok sam boravio u Puttaparthiju dolazio sam do mesta na kojem su postavljane Sai Babine izreke: „Voli sve, služi sve“, „Ispunjavaj svoju dužnost i veruj mi“. Teško da bi ih mogao nazvati najdubokoumnijim citatima koje sam ikada pročitao. Takođe sam stekao utisak da su mnogi od ljudi u ašramu bili tek guru-zanesenjaci. Činilo se da ceo dan provode prepričavajući priče o tome kako ih je Sai Babina milost spasla od automobilske nesreće, obezbedila im kartu za cirkus iako su sve bile rasprodate ili navela da kupe akcije, čija je cena već sutradan naglo porasla. Jedna žena mi je skoro bez daha ispričala kako je njezin pas slučajno istrčao na prometan autoput, ali je spasen samo zahvaljujući milosti Sai Babinoj. Jedino duhovno učenje u Puttaparthiju činilo se: „Ja sam Bog. obožavaj me“.
Pa ipak, pokušao sam da budem objektivan koliko god je to moguće i svesno sam svoje kritičke sposobnost držao pod kontrolom. Tako sam dva dana po dolasku ustao u 3 ujutro, kako bih obezbedio što bolje mesto kraj staze kojom će u 9 tog dana možda proći Sai Baba. Mesta se određuju lutrijom i dobio sam jedno u prvom redu. Potom je sledilo pet sati čekanja. Odlučio sam da sve to vreme provedem meditirajući, tako da kada dođe vreme i ako Sai Baba prođe pored mene ili me čak odabere za privatan razgovor, moj um će biti potpuno stišan i prijemčiv za sve što on bude projektovao, umesto da ja projektujem svoja osećanja na njega. Nešto pre 9 gomila je postala nestrpljiva od iščekivanja. Nekoliko mladića se pojavilo i razmotali su crvene tepihe duž nekoliko staza koje su vodile između okupljenih i kojima bi Sai Baba mogao da prođe. Onda se četa vrlo krupnih ljudi koji su mi ličili na izbacivače u nekom noćnom klubu ravnomerno rasporedila duž tih staza, govoreći okupljenima da ne smeju da ustaju. Nekoliko minuta potom krenula je preko zvučnika indijska muzika, svi prisutni okrenuli su se nadesno, izdužujući vratove i Bog je ušao u salu. I ja sam se okrenuo da ga vidim, ali moj um je bio prazan, tako da sam ostao nezahvaćen strahopoštovanjem i uzbuđenjem koje je zahvatilo gomilu. Sai Baba je napredovao stazom i onda skrenu levo, što je značilo da će proći pored mene. Zapazio sam to, ali sam ostao sasvim miran. Dok se približavao, pažljivo sam ga posmatrao. Uz svu blagonaklonost ovoga sveta, ne bi se mogao opisati fizički privlačnim. Imao je debele usne, širok, mesnat nos i lice mu je izgledalo naduveno. Na svim fotografijama koje sam do tada video, mora da je bio snimljen mnogo godina ranije, jer je sada bio star i povijen. Takođe mi je upalo u oči da je tokom poslednjih nekoliko dana on bio jedina osoba sa dugačkim rukavima, što mi je izgledalo čudno s obzirom na vrućinu. No, moj um je samo registrovao to, bez komentara ili izvlačenja nekakvih zaključaka. Sada mi je bio sasvim blizu. U rukama je nosio pisma i beleške koje bi mu ljudi davali dok je prolazio i koje bi povremeno predavao u ruke pomoćnika iz sebe. U stopu su ga pratili i naočiti čuvari, čiji je zadatak bio da paze kako niko ne bi pokušao da ustane ili mu se približi, mada je bio dopušteno da mu dodiruju stopala, što su mnogi i činili. Zaustavio se 
nešto malo pre mene, pružio ruke prema jednoj starijoj ženi na tri koraka od mene, zatim zamahnuo rukom na čudan, uvijajući način i učinilo se kao da iz njegovih prstiju sipa sivi prah. Ta navodna sposobnost da stvara vibhuti ni iz čega obezbedila je Sai Babi toliku slavu i sada sam bio u prilici da to vidim izbliza. Iako je to bio jedini put u životu da se navodno čudo događalo pred mojim očima i uprkos tome što sam zaista želeo da to vidim kako bih o tome mogao da donesem sopstveni sud, na neki čudan način nisam bio time uopšte impresioniran. Bilo je toliko nedosledno, obično. Očekivali biste od avatara Boga univerzuma da pokaže nešto malo spektakularnije od ovoga. Ako je to samo trik ruke (ali ja ne kažem da jeste), onda je to nešto što i mađioničar može uraditi na nekakvoj rođendanskoj proslavi. Sai Baba je napravio još nekoliko koraka i sada je bio tik preda mnom. Pogledao sam ga, za trenutak pogledi su nam se sreli i on se nasmešio, a potom produžio dalje. Kao i do tada, osećao sam se isto kao da sam sedeo u parku na klupi i neki neupadljivi stranac je prošao ispred mene – ništa posebno. Pošto je sve to bilo završeno, vratio sam se u sobu i počeo pripreme da krenem sutradan.
Istog dana kada sam se vratio na Šri Lanku, dogodilo se nešto zbog čega sam pomislio da možda Si Babina milost deluje. Skoro prva osoba sa kojom sam progovorio bio je sledbenik Sai Babe poslednjih više od 20 godina. On sam je pomenuo tu temu. Na to mu rekoh da sam pre svega nekoliko nedelja bio u Puttaparthiju, na šta on, kao što bi se moglo očekivati, odgovori: „Mi smo se ovde susreli zahvaljujući milosti Sai Babe“. Sledeća faza razgovora bila je neizbežna. Počeo je da prepričava čudo koje je Sai Baba načinio samo zbog njega. Pre godinu dana njegova kćerka počela je neprekidno da kašlje, odveli su je kod lekara, a snimak pluća pokazao je senku na jednom plućnom krilu – početak tuberkuloze. Zatim su se molili Babi i nekoliko nedelja kasnije, posle novog snimanja, ona senka je bila nestala, a na njenom mestu bio je lik Sai Babe. Jedva sam se uzdržavao da ne počnem da zevam. „Zanimljivo“, rekao sam. „Da li još uvek imate te snimke?“ pitao sam. „Oh, naravno“, odgovorio je. „Nikada ih ne bismo bacili.“ „Da li biste mi ih doneli, da ih pogledam?“ upitao sam pun nade. Odmah se složio i dogovorili smo se da me narednih dana poseti. Brzo sam i zaboravio na ovo, siguran da tog čoveka više nikada neću ni videti. Ili, ako i dođe, biće to bez tih rentgenskih snimaka. Šrilankanci su poznati po tome što se slabo drže dogovora, a i ljudi koji vam pričaju o čudima, postanu vrlo tihi kada ih pitate za dokaze. Posle pet dana, pošto sam potpuno zaboravio na taj susret, slučajno sam pogledao kroz prozor i ugledao onog čoveka kako se penje uz brdo prema mojoj kuti – a pod miškom mu je bio veliki braon koverat. Bio sam iznenađen. Sačekao sam ga na vratima, uveo u kuću i pošto je povratio dah, upitah ga je li doneo snimke, poluubeđen da će početi priču o tome kako ih je izgubio ili da su izbledeli u međuvremenu. Ali opet nisam bio u pravu. „Jesam“, reče mi on uz osmeh. „Da vam pokažem“. Počeo je da ih vadi iz koverte, ali mu rekoh da to ne čini. Ovo je bila moja velika prilika da najzad dođem do suštine svih tih priča o Sai Babi i nisam želeo da je pokvarim. Zamolio sam ga da mi ponovo ispriča isto ono što mi je rekao i pre nekoliko dana. Učinio je tako i u suštini priča je bila ista – da se Sai Babin lik pojavio na rentgenskom snimku pluća njegove kćeri. Naravno, nije bilo moguće znati je li taj snimak zaista pripada njegovoj kćerki, ali prihvatio sam kao činjenicu da ovaj čovek ne pokušava svesno da me obmane. Činio mi se iskrenim. I tako, pripremio sam se, udahnuo nekoliko puta, otvorio koverat, izvadio snimak, podigao ga naspram prozora i počeo da ga razgledam. Čovek je pun očekivanja gledao u mene. Pažljivo sam osmotrio deo snimka gde su pluća, ali nisam mogao da vidim bilo šta što bi ličilo na lice. Okrenuo sam snimak naopačke, ali još uvek nisam mogao da vidim bilo šta. Potom se obratih čoveku: „Moram vam iskreno reći da ja ne vidim ništa. Kažite mi, je li Babin lik na levom ili desnom plućnom krilu?“ „Na desnom“, odgovorio je, uveren da ću ga sada ugledati. Ponovo sam osmotrio. Čkiljio sam i naprezao se ne bih li nešto ipak ugledao, ali i dalje sam video samo dva plućna krila. Bio sam razočaran. Očekivao sam da ću videti nešto što je teško objasniti; nešto što će staviti na probu moj skepticizam; nešto što će biti makar dobra priča da se ispriča drugima. Okrenuh se čoveku i rekoh: „Iskreno, ne mogu ništa da vidim. Pokažite mi vi gde je.“ Izgleda da ga moje slepilo nije mnogo doimalo. Sav srećan uzeo je snimak, pokazao prstom na jednom mesto. Pogledao sam to mesto i razočarenje je bilo kompletno. Nisam video bilo šta sem onih osenčenih nedefinisanih oblika kakvi su uobičajeni na svim rendgenskim snimcima. Ne želeći da ga razočaram, rekoh ne baš oduševljenim tonom: „Ah, vidim“.
Kasnije sam čitao o eksperimentu gde je 40 proćelavih muškaraca dobilo losion bez ikakvih konkretnih sastojaka i rečeno im je da ukoliko ga redovno koriste, uspeće da postepeno povrate kosu. Pre nego što su počeli da primenjuju losion pažljivo je izmeren broj korenova dlake na glavi koje su još uvek imali po kvadratnom milimetru. Posle jednomesečnog „tretmana“ svaki od učesnika prijavio je znatno poboljšanje rasta kose, a dva meseca kasnije svi sem nekolicine bili u ubeđeni da im se kvalitet kose popravio, da je deblja nego ranije. No, ponovno brojanje pokazalo je da nema nikakve promene. Ponekad oči vide ono u šta srce veruje.