Šravasti Dhammika
Zašto jedan, a ne i drugi?
Prevod Branislav Kovačević
Samo za besplatnu distribuciju, kao dar Dhamme
Mahavira, osnivač religije koja će postati poznata kao đainizam bio je stariji savremenik Budin i često se pominje u Tipitaki. U vreme kad je Buda počinjao da podučava đainizam je bio već široko prihvaćen. Vappa, Budin ujak, prema opisu u komentarima postao je đain. Među različitim religijskim pokretima koji su se javili u V veku pre naše ere, budizam i đainizam su jedini koji su preživeli više od nekoliko vekova. Upanišadska duhovnost koja je začeta nešto malo pre tog perioda nije bila određeni religijski pokret, već deo bramanizma. Do II veka pre naše ere đainizam je izgubio u nadmetanju sa budizmom i od tada zauvek ostao mala, mada vrlo agilna religija. Čandragupta, prvi vladar iz dinastije Maurya, prešao je u đainizam, ali to na ovu religiju nije imalo onaj značaj kao što je to bio slučaj kad je njegov unuka Ašoka prigrlio budizam.
Mahavirin život je upadljivo sličan Budinom. Rođen je kao sin kšatriyskog vođe po imenu Siddhattha, oženjen ženom po imenu Yasoda, imao jedno dete, kćerku po imenu Anođa, postao beskućnik kada mu je bilo 20 i osam godina kasnije postao probuđen (kevala), sedeći u podnožju salovog drveta. Umro je u 72. godini. Otkud sve ove i druge sličnosti? Evo jednog od mogućih objašnjenja. Nijedan od događaja koji čine klasičnu Budinu biografiju – događaji koji su pratili njegovo rođenje, to što je sin kralja, brak, život u palati, četiri božanska glasnika itd. – ne nalaze se u kanonskim tekstovima, dakle sve su to kasnije legende. Tipitaka praktično ne beleži skoro ništa o Budinom životu sve do napuštanja doma. Malo ljudi zna da se bilo gde u Tipitaki ne pominje ni njegovo lično ime Siddhattha. Čak i vrlo kasna i legendama bremenita Mahapadana sutta (DN II,1) to ne pominje. Kada je u kasnijim vekovima zatrebala puna Budina biografija, dobar deo detalja „pozajmljen“ je iz Mahavirine biografije.
Mahavira je utemeljio red monaha i monahinja, ali isto tako i red nezaređenih po imenu „privrženici sramana“ (sramanopasakā), koji su bili negde između monaha/monahinja i laičke zajednice, delujući kao most između njih. Negde otprilike 150 godina posle Mahavirine smrti đainska zajednica se podelila, na digambare (u nebo obučene, tj. nage) i švetanbare (u belo obučene). Ta podela bila je i do danas ostala žešća i dublja nego ona između savakayane i mahayane u budizmu. Čak i u drevna vremena budistički monasi različitih tradicija nekada su živeli u istom manastiru. To nikada nije bio slučaj sa đainizmom. Ono što nije suviše poznato je da je digambara monaška zajednica vrlo mala, a njeno mesto su zauzele sramanopasake. Švetambare, sa druge strane, još uvek imaju veliku sanghu. Danas digambara đaini žive uglavnom na jugu indijskog potkontinenta, dok švetambare možemo naći uglavnom u saveznim državama Guđarat i Rađastan. Svi đaini čine tesno povezanu i obično prosperitetnu zajednicu. Oni se obično bave novčanim pozajmicama, trgovinom žitaricama i draguljima.
Zaista možete da osetite dublji duh đaina kada uđete u njihove hramove. Za razliku od uobičajenog hinduističkog mandira ili matha, ovi su čisti, tihi, uredni i niti lokalni puđari (monah ili sveštenik) niti bilo ko drugi neće krenuti da od vas prosi novac. Kada sam posetio veličanstvene Dilwari hramove na planini Abu, stigao sam rado i rečeno mi je da niko ne može da uđe pre podneva. Međutim, video sam neke ljude u hramu i pitao sam kako to da oni mogu da uđu, a ja ne. „Oni su đaini“, odgovorio je. Pomalo ozlojeđen zbog toga i ne želeći da se vraćam popodne (pešačio sam celim putem od grada), zatražio sam da porazgovaram sa nekim ko je tu glavni. Odveli su me do kancelarije u kojoj me je neki čovek, očigledno menadžer, srdačno pozdravio i upitao šta želim. Rekoh mu da sam budistički monah i da bih želeo da razgledam hram. „Budistički monah!“ reče on sa izrazom određene doze divljenja i pokloni mi se. „Zaista ste dobrodošli“ nastavio je i potom dodao: „Jutro smo rezervisali za naše ljude, tako da svoju predanost mogu da izraze u miru, bez Indusa koji će vrištati i vikati, pljuvati i bacati đubre svuda unaokolo“. Razumeo sam ga o čemu govori. Aura svetosti i mira jeste jedna retka stvar u prosečnom hinduističkom hramu.
I dobro, čemu sve ovo? E pa, želeo sam da se, makar i na kratko, pozabavim pitanjem zašto je budizam iščezao u Indiji, a đainizam nije. Često ponavljana konstatacija da je budizam uništilo muslimansko osvajanje jeste mit. Budizam je već bio na umoru i pre invazije muslimana. Oni su samo ubrzali već neizbežno. Zato bih želeo da prodiskutujem izvesne razlike između budizma i đainizma, te da sugerišem da su i one možda imale neku ulogu u svemu tome.
(1) U prilično ranoj fazi Buda je ne formalno, ali praktično pretvoren u božanstvo. U Sadharmapundarika sutri (I vek) on je već smatran nekakvim večnim transcendentalnim bićem. Kasnija mahayana razvila je taj pojam još i dalje. To je budizam učinilo još lakšim da bude apsorbovan u hinduizam, što se na kraju i dogodilo. Bodhisattve, iako tehnički nisu bogovi, imali su sličan efekat. Đaini nikada nisu pravilo bilo kakav kompromis sa teizmom, nikada nisu deifikovali Mahaviru, niti druge tirthankare, te su tako održavali jasnu liniju između sebe i hinduizma.
(2) Mahayana sutre i šastre su vrlo spekulativne i filozofske po svojoj prirodi. Jasno je da ih je pisala, a i čitala mala intelektualna monaška elita. Nema skoro ničega u tom ogromnom korpusu spisa što bi bilo razumljivo pretežnoj većini budističke populacije, prosečnom, prostom domaćinu. Đainski proučavalac Padmanabh Đaini ukazao je da je tokom 2000 godina đainizam proizveo pre 50 priručnika za praksu nezaređenih (savakaćara), dok je savakayana (uključujući theravada) stvorila samo jedan, Upasakađanalankara, a i to tek u XI veku. Kladim se da skoro nijedan theravadin nije za njega ni čuo. Koliko znam, ni mahayana nije ništa bolja i jedini takav priručnik je Upaskaksila sutra. Tačno je da su postojala popularna dela kao što je Divyavadana i Đatakamala, ona su stvorena na sanskritu i na taj način opet dostupna samo eliti. Budistička sangha uložila je sasvim malo napora da predstavi Dhammu na način dostupan prosečnoj osobi.
(3) Verovatno se može reći da je dugo i sporo propadanje budizma u Indiji počelo bramanskom renesansom tokom Gupta perioda (što je dovelo do nastanka hinduizma), kada je predanost Višnuu i Krišni postala izuzetno popularna, a veliki epovi kakvi su Mahabharata i Ramayana dobili svoj konačan oblik. Na sve ove izazove đaini su odgovorili tako što su hrabro sastavili sopstvene verzije epova, u kojima su specifična etika i stavovi đainizma predstavljeni na popularan i privlačan način. Tako su nadmudrili hinduizam. Sa druge strane, budizam ga je kopirao, te mu tako postao bliži. Za svako novo hinduističko božanstvo budizam je stvorio novog bodhisattvu, podjednako dobrog u udovoljavanju molitvama i ispunjavanju želja. Budistička nebesa postala su krcata poput metroa u vreme jutarnjeg odlaska na posao. Mora da je bilo lako nekom budisti da, pošto je napustio Avalokitešvarin hram, krene niz put do obližnjeg Višnuovog mandira. Slike su bile slične, puđe su bile slične, a razlike između dva božanstva znali su tek stručnjaci, a ostajale su tajna za „čoveka sa ulice“. Tako je ovaj trend sve više jačao, odveo je do nastanka vađrayane, gde su mnoga božanstva tek kopija hinduističkih (na primer, Vasudhara je Lakšmi, Kurukulla je Kamadevi itd.), a druga su dobila tek malo drugačija imena i atribute (na primer, Kali i Mahakala), da bi neka treća (na primer Sarasvati) bila direktno preuzeta. Glavna statua u poznatom Kadri Manđunath hramu u Mangaloru predstavlja Avalokitešvaru. Istoričar M. Govinda Pai pokazao je da je ovaj hram prvobitno bio budistički. Nije bio „pretvoren“ u hindu hram, već se samo „preoblikovao“, kao i sam budizam.
(4) Đainski monasi su uvek sa mnogo entuzijazma radili sa svojom laičkom zajednicom, na intelektualnom, socijalnom i personalnom nivou. Kada je đainizam bio proganjan, kako je to nekada bio slučaj u južnoj Indiji, đainski monasi su rizikovali svoj komfor i život ne bi li nastavili da podučavaju svoju zajednicu. Čak i kada je monaha i monahinja bilo sasvim malo da pokriju veći prostor, sramanopasakr su popunile prazninu, nastavljajući da podučavaju i predvode laičku zajednicu. Ovo je u direktnoj suprotnosti sa budističkom sanghom. Bilo je i ima aktivnih budističkih monaha i monahinja, ali oni su to činili na sopstvenu inicijativu. Ali nisu morali to da čine. Ako bi se udobno smestili i ne bi činili bilo šta, zajednica nezaređenih bi ih i dalje poštovala i podržavala. Zapravo, ideja prosečnog theravadskog monaha na koji način pomaže drugima jeste da sebe stavi na raspolaganje da prima danu, priloge u hrani, odeći itd. Budistički monasi primarno su bili predmet obožavanja, đainski monasi primarno su bili medijum podrške i upućivanja. Ovakav stav nije toliko izražen unutar tibetanske ili kineske sanghe, ali jeste vidljiv. Jednom sam čuo Zapadnjaka monaha tajlandske šumske tradicije kako kaže: „Ako ne možemo da sledimo našu Vinayu ovde, jednostavno ćemo se vratiti u Tajland“. Takva tvrdnja odslikava prioritete budističke sanghe. Ako je takav stav preovlađivao u staroj Indiji, a podozrevam da jeste, tada nije teško razumeti zašto je laička zajednica lagano odklizala u hinduizam. Tibetanski izvori pokazuju da su tokom i posle islamske invazije na Indiju doslovno hiljade monaha i siddha pobegli u Nepal i Tibet. Teško da im to možemo zameriti, ali to je moralo ostaviti budističku zajednicu, zajednicu koja je slabo poznavala Dhammu i čija je glavna religijska praksa bila da podržava sanghu, bez vođstva, sile kohezije i identiteta.
Ne mislim da su ove četiri stvari jedini razlozi zašto je budizam nestao u Indiji, a šainizam nije, ali smatram da su to bili važni faktori koji su doprineli krajnjem ishodu. Takođe mislim da bi savremeni budisti, pogotovo oni na Zapadu, trebalo dobro da razmisle o ovim zanimljivim i možda relevantnim fenomenima.
I kao fusnota na temu budizma koji je sam sebe razorio do stepena da sebi dopusti da ga apsorbuje hinduizam. Dopuštamo li mi i dalje da se to događa? Je li taj proces iznova počeo? Slike niže sugerišu da to možda jeste tačno. Dijalog, naglašavanje zajedničkih elemenata, uzajamnost i prilagođavanje lokalnom miljeu su dobre stvari, ali treba imati na umu Kautiliyin čuveni zakon ribe (matsya nyana) – „velika riba guta malu ribu“. Budizam na Zapadu je još uvek samo mala riba.
