Theravāda budističko društvo
Download PDF

Šravasti Dhammika

Otkud toliko pogrešnog razumevanja?


Prevod Branislav Kovačević
Samo za besplatnu distribuciju, kao dar Dhamme


Moguće je s pravom zapitati se, ako je kamma tako važno i centralno učenje budizma, zašto je toliko često bila pogrešno shvatana? Postoji verovatno nekoliko razloga za to. Prvi je da je kamma kompleksan pojam. Ljudska svest, čiji je kamma samo jedan vid, jeste komplikovan i raznorodan fenomen, u kojem se takođe ukrštaju misli i osećaji, namere i emocije, kao i razna druga iskustva. Za većinu ljudi, pogrešna ali jednostavnu ideju da ako ste velikodušni, preporodićete se kao bogataš, i slične stvari, mnogo je lakše razumeti. Možda ona crpi privlačnost i iz shvatanja pravde koje kaže „neka kazna bude srodna sa zločinom“. Zbog toga, vrlo rano u istoriji budizma pojavili su se tekstovi koji kammu predstavljaju upravo na tako prost, simplifikovan način. Dela nastala na paliju, kao što su Vimānavatthu, Petavatthu (III ili II vek pre n.e.), Dhammapada Aṭṭhakathā (IV ili V vek) i dela na sanskritu kao što su Kammavibhaṅga bila bi dobri primeri za to. Još jedno delo na sličnom tragu je Buda podučava sutru o uzroku i posledici u tri vremena (Fo Shuo San-shi Yinguo Jing). Ovaj tekst je navodno izgovorio Buda i Kumārađīva (344-413) ga je preveo. U stvari, sve indicije ukazuju da je nastao u Kini mnogo vekova posle Kumārađīve. Ovakvo apokrifno poreklo nije bilo prepreka da postane enormno popularan u Kini i čak i danas ga kineski budistički hramovi često štampaju i besplatno distribuiraju. Njegova uloga u iskrivljavanju Budinog učenja o kammi i daljem širenju neznanja bila je velika.

Prema ovom tekstu, ako imate dobru odeću, to je zato što ste u prošlom životu poklonili ogrtač monahu. Ako ste stalno gladni, to je zato što ste bili proždrljivi u prošlom životu. Oni koji imaju mnogo dece i unuka, oslobađali su zatočene ptice i životinje u prošlim životima. Neplodnost zadesi onoga ko je bio seksualno promiskuitetan u prošlim životima. Prinošenje svetiljke Budinom kipu vodi dobrom vidu; odbijanje da se putniku pokaže put rezultira slepilom u narednom životu, a smejati se onima koji se klanjaju Budinim kipovima znači da ćete se preporoditi sa krivom kičmom, to jest grbavi. Fo Shuo San-shi Yinguo Jing i drugi slični tekstovi možda jesu ohrabrili proste, nepismene seljake da žive s više blagosti i vrline. Sa druge strane, njihova iskrivljena verzija kamme bila je još uvek je prihvaćena i citirana čak i među učenim monasima, monahinjama i nezaređenim sledbenicima.

Još jedan razlog zašto je kamma tako često pogrešno shvaćena može bit tradicionalni pristup religijskom obrazovanju u budističkim kulturama. Nije neuobičajeno naići na hrišćanina ili muslimana koji poznaje svete tekstove svoje religije. Oni gorljiviji su u stanju, a često to i čine, da navedu tačno „glavu i stih“.  U tradicionalno budističkim zemljama poznavanje svetih tekstova nije uobičajeno. Ima razumljivih razloga za to. Sve donedavno, većina nezaređenih budista bila je ili nepismena ili tek ograničeno pismena. Uz to, za razliku od Biblije ili Korana, pali budistički kanon je ogroman, preko 40 tomova u engleskom prevodu, a tekstovi često nisu baš laki za razumevanje. Na to treba dodati činjenicu da tekstovi nisu bili prevedeni na narodne jezike sve do XX veka, a da čak ni sada nisu lako dostupni u tom obliku. Čak i monasi i monahinje, od kojih su neki vrlo obrazovani, skloniji su da čitaju tekstove preko njihovih drevnih komentara, umesto da im dopuste da govore sami za sebe, a nekim od komentara manjka mudrost Budinih reči. Krajnji rezultat svega ovoga jeste da se većina budista u svom upoznavanju sa Dhammom više oslanja ili na prepričavanje ili na popularnu sekundarnu literaturu nego na izvorne Budine reči, pa nije ni čudo da imamo nerazumevanja o kojima je do sada bilo reči.

Na Zapadu, šira publika se sa pojmom kamme upoznavala na kašičicu i iz raznovrsnih izvora; jedan je bilo rano, amatersko znanje o hinduizmu, drugi teozofija, treći takozvana ezoterična mudrost, a najnoviji je new age literatura. I dok se ti izvori slažu oko kamme u najširem smislu, vrlo se razlikuju i čak protivreče jedan drugom kad su u pitanju detalji. Tako je kamma postala univerzalna reč za čitavu mešavinu maglovitih, nedovoljno promišljenih i nekoherentnih ideja, od kojih su neke pripisivane Budi.

Uobičajeni način govora o kammi na Zapadu takođe je doprineo konfuziji oko tog pojma. Neki rani zapadni budisti govorili su o “gvozdenom zakonu kamme”- Čak I danas reč “zakon” skoro uvek prethodi reči “kamma”. Druge reči koje obično idu uz kamma su “retribucija”, “nagrada”, “kazna” I “neizbežno”. Interesantno je uočiti da u ranim budističkim tekstovima ne postoji ekvivalent sintagmi „zakon kamme“. Pa kako je kamma od onoga što jeste postala zakon? I kako je jedan impersonalan proces psiholoških uzroka i posledica postao sistem nagrada i kazni, koje dodeljuje jedan maglovito zamišljen darodavac? Prvi zapadni proučavaoci budizma, slično prvim budistima na Zapadu, dolazili su iz hrišćanskog miljea i ne iznenađuje što je on uticao na njihovo razumevanje budizma. Božije zapovesti su znane kao „Zakon“; precizna, nepromenljiva i obavezujuća pravila čije kršenje donosi „odmazdu“. Ova božanska kazna je neizbežna, kao i kamma. Komentari Christmas Humhreysa, pionira budizma na zapadu, karakteristični su takav način razmišljanja. „Ovaj zakon zasluge i krivice, karma u smislu vladavine moralnog zakona, nije specifično hinduistički, budistički, niti teozofski. On je temelj čitave orijentalne filozofije, a propovedao ga je i sveti Pavle.  „Braćo, ne dajte se obmanuti. Boga se ne može prevariti, jer šta god čovek poseje, to će i požnjeti’.“ 12 U osnovi ove terminologije i mišljenja koje iz njega izvire jeste pojam božanstva koje nagrađuje i kažnjava. I kao što je već pomenuto, kamma se po svemu, sem po nazivu, obično zamišlja kao nekakvo vrhovno biće.

Posledice nerazumevanja

Koje su posledice do sada opisanog pogrešnog razumevanja učenja o kammi? Posmatrači su odavno ukazivali na ono što smatraju značajnim razlikama u stavu prema socijalnim problemima između sveta tradicionalnih budističkih kultura i zapadnog/hrišćanskog sveta. Prvi je pasivniji, a drugi aktivniji. Pošto sam u budističkoj Aziji živeo skoro četiri decenije, morao bih da se složim sa ovim zapažanjem. Tradicionalni budisti su uglavnom blagi, velikodušni i dobronamerni ljudi. Ali ova blagost se tek povremeno manifestuje kao briga za i osećaj neodložnosti rešavanja socijalnih problema kroz konkretnu akciju. Tako čovek nebrojeno puta može čuti da oni koji su na bilo koji način u teškoj situaciji u stvari trpe posledice svoje kamme. Mahasi Sayadaw, verovatno najpoštovaniji budistički proučavalac i učitelj meditacije u savremenoj Burmi, sažeo je ovaj stav sledećim rečima: „U ovome svetu ništa se čoveku ne dešava što na jedan ili drugi način nije zaslužila.“ 13 Kao što sam već pokazao, ova tvrdnja je u direktnoj suprotnosti sa onim što je podučavao Buda. U svom romanu Plod kamme, tajlandska spisateljica Sudassa Onkom ima razgovor između mladog iskušenika i glavnog junaka, mudrog starog monaha Phra Khru, kojeg autorka zapravo koristi kako bi objasnio Budino učenje. Tako u jednom dijalogu Phra Khru pominje problem korupcije unutar Sanghe, a iskušenik ga pita: „Kako mi možemo popraviti tu situaciju?“ „Izvini, jesi li rekao ’mi’? Ne, mi ne možemo bilo šta učiniti. Mi smo tek kap u okeanu. Niti to mogu oni sa političkom moći, koji su hiljadu puta moćniji od nas. Moramo to ostaviti procesu karme“, reče tužno poštovani Phra Khru.“ 14 Imajući na umu skoro opšte uverenje da sve što se događa osobama, institucijama i društvima zavisi od prošle kamme, dakle jedno pogrešno razumevanje koje se u propovedima, raspravama i knjigama beskonačno ponavlja, Phra Khruov  fatalizam nije neko veliko iznenađenje.

Profesor Dale S. Wright, proučavalac budizma, piše: „Uticaj karme u jednoj kulturi može biti imobilišući, utoliko što i bez namere suštinski podržava socijalnu pasivnost ili mirenje u suočavanju sa represijom najrazličitije vrste.“ 15 Profesor David Loy, i sam budista i naučnik, piše: „Karma je korišćena da se racionalizuje seksizam, rasizam, kaste, ekonomska eksploatacija, urođene telesne mane i skoro bilo šta drugo. Shvaćena bukvalno, karma opravdava vlast političkih elita, koje tako zaslužuju svoje bogatstvo i moć, a opravdava i potčinjavanje onih koji tu moć nemaju, jer tako doživljavaju posledice svojih postupaka u prethodnim životima.“ 16 Tužna realnost je da su neki pogrešni zaključci u vezi sa kammom vodili do ili korišćeni kao izgovor za socijalnu pasivnost i indiferentnost.

Ali dok su oni korišćeni da zaustave neke postupke, u isto vreme su korišćeni da opravdaju neke druge. Primer toga može se naći u Milindapañhi. U dijalogu sa monahom Nāgasenom, kralj Milinda je citirao dva odlomka iz kanona: „Ako ne povređuješ bilo koga, voleće te i slaviti“ i „Kazni ono što kaznu zaslužuju i ohrabri ono što je dobro“ (Đa IV,71 i Đa V,116). Zatim kralj je ukazao da pravedno kažnjavanje može zahtevati povređivanje, čak amputaciju udova ili smaknuće, što bi protivrečilo Budinoj pohvali nepovređivanja bilo koga. Nāgasena, navodno arahant, odgovara da onaj ko kažnjava zločinca nije odgovoran za njegovo povređivanje. Pre je za tu patnju odgovorna njegova loša kamma, a osoba koja obavlja kažnjavanje ne zaslužuje kritiku (Mil. 185-6). Ovaj sumnjiv argument mogao bi se iskoristiti za opravdavanje bilo kojeg postupka i zaista, istorija je puta takvih primera.

Tibetanskog kralja Langdarmu, koji je proganjao budiste, ubio je budistički monah 842. godine. Tradicionalno opravdavanje ovog čina jeste da je monah to učinio gonjen saosećanjem, u želji da spreči kralja da stvara za sebe još više loše kamme. I kao da se želi legitimizovati ovo političko ubistvo, taj događaj se obeležava svake godine na Tibetu, Butanu i Ladaku čuvenim plesom crnog šešira  (Sha-nak Gar-cham). Tokom svoje karijere kao sudije, pionir budizma na Zapadu kakav je bio Christmas Humphreys dosudio je mnogo smrtnih presuda, a u svojoj autobiografiji opravdavao je to rečima da je „sudija samo instrument zakona kamme“. 17 Jedan od onih koje je osudio na smrt bio je Timothy Evans, za kojeg se posle dokazalo da je nevino osuđen, premda Humphreys nije objasnio kako se taj tragični previd pravde uklapa u njegovo gledanje na kammu. Možda bi ga objasnio kao vipāku za ubistvo koje je Evans počinio u nekom od prethodnih života.

Naravno, ljudi su umeli da iskrivljuju religijska uverenja kako bi se uklopila u njihove ciljeve, opravdala njihove postupke i još im podarila izgled pobožnika. Ali to je jedna stvar, a ugrađivanje takvih iskrivljavanja u svete tekstove sasvim druga. Milindapañha i pāli komentari smatraju se autoritativnim tekstovima theravada tradicije, skoro ravnopravnim sa Tipitakom, iako i jedan i drugi sadrže sumnjiva tumačenja kamme. Zapravo, malo je izlaganja o kammi u kojima se pravi razlika između Kanona i ovih tekstova nastalih znatno kasnije. Otuda je moguće zapitati se je li zloupotreba učenja o kammi kakvu nalazimo u Milindapañhi razlog zašto sve budističke zemlje nastavljaju da u svom pravnom sistemu zadržavaju smrtnu kaznu i zašto nikada ni iz Sanghe ni iz pravnih krugova nije došla inicijativa da se ona ukine? Sumnjam da je razlog u tome. Ali često nerazumevanje kamme kakvo možemo naći širom budističkog sveta svakako jeste igralo ulogu u držanju budizma podalje od angažovanja unutar društva.

Na nivou individue, pogrešno gledanje na kammu može imati i ima direktan i izuzetno negativan efekat. Dva primera iz mog ličnog iskustva biće dovoljna da ilustruju ovo. Jednom je bračni par došao kod mene, oboje prilično deprimirani. Rekli su mi da se njihovo radosno iščekivanje prinove u porodici pretvorilo u zaprepašćenje i tugu kada je njihovo prvo dete rođeno sa Daunovim sindromom. Je li istina, pitali su, da je to posledica nečeg lošeg što su uradili u prethodnom životu? Dao sam sve o sebe da im objasnim suptilnosti kamme, ali uspeh je bio sasvim ograničen. Monah koji im je rekao da oni jesu odgovorni za stanje u kojem je njihovo dete rođeno ne samo da je imao mnogo duži monaški staž od mene, već ga je neposredno pre toga tajlandski kralj odlikovao. Tako moje objašnjenje kamme nije moglo da se meri sa njegovim. Kasnije sam saznao da je taj par napustio budizam i prešao u drugu religiju.

Jednom drugom prilikom razgovarao sam sa čovekom koji se zaista zanimao za Dhammu i bio veoma dobro obavešten o njoj. Dok smo razgovarali, primetio sam oteklinu sa jedne strane njegovog vrata i upitao ga šta je to. Rekao mi je da ima rak tiroidne žlezde, koji je sada u poslednjoj fazi. Takođe, rekao mi je da mu redovno praktikovanje meditacije pomaže da do izvesne mere prihvati situaciju, te da se pomirio sa smrću. Zatim dodade: „Sem toga, to je verovatno zato što sam u prošlom životu učinio nešto loše.“ Sve to izrekao je usiljenom veselošću, ali nije bilo teško detektovati žalost i tugu iza tih reči. Prirodna osećanja straha i strepnje koja je imao zbog skorog odlaska s ovoga sveta bila su skoro sigurno uvećana uverenjem da je sam odgovor za svoju bolest. Dakle, pogrešno razumevanje kamme nije tek doktrinarna ili teorijska stvar, već utiče na živote ljudi. Može ih opteretiti osećaj krivice, tuge i samoprezira.

Dolazak Dhamme na Zapad uvećao je potrebu da ponovo razmotrimo Budino shvatanje kamme, da ga bolje upoznamo i napravimo razliku između toga i tumačenje kasnijih komentatora i današnjih učitelja. Budizam generalno uživa dobru reputaciju na Zapadu. Ali čim se povede reč o kammi, ta reputacija počinje da se gubi. Barem među promišljenim ljudima kamma zvuči kao neka vrsta grubog determinizma, koji navodi ljude da sležu ramenima kad se suoče sa  patnjom i da krive žrtve za njihovu tragediju. Ovo dragocenu Dhammu čini manje privlačnom i uverljivom nego što bi to inače bila. Čak je izlaže opravdanoj kritici.

Jedan od mnogih primera takve kritike pojavljuje se knjizi „Iluzija boga“ Richarda Dawkinsa, njegovoj oštroj kritici religije. Dawkins u knjizi pomnije budizam samo na jednom mestu I očekivano, reč je o kammi. Tako piše: “Julia Sweeney takođe pogađa u metu kad usput pomnije budizam… Budizam se obično predstavlja kao najlepša od svih religija. Ali učenje o spuštanju na lestvici reinkarnacije zbog grehova u prošlosti je prilično neprijatno. Julia Sweeney je posetila Tajland i slučajno srela ženu koja se starala o dečaku čije je telo bilo strašno deformisano. ’Rekla sam njegovoj negovateljici: „Dobro je da se starate o ovoj jadnom dečaku.“ Odgovorila je: „Nemojte reći jadan dečak. Mora da je učinio nešto jezivo u prethodnom životu kada se takav rodio“’.” 18 Prosuđivati budizam na osnovu komentara jedne osobe koja skoro sigurno zna vrlo malo ili nimalo o budističkoj filozofiji i psihologiji nepravedno je isto koliko bi bilo prosuđivati biologiju ili evoluciju samo na osnovu komentara nekoga koji ništa ne znam o tim naukama. Pa ipak, nema sumnje da je sagovornica Julie Sweeney svoje nerazumevanje kamme izvela iz propovedi i rasprava budističkih monaha.

Neki su savetovali da se budisti potpuno oslobode učenja o kammi. David Loy pita: „Šta da radimo sa karmom? Nema smisla pretvarati se da kamma nije postala problem za savremeni budizam. Budizam se sasvim lepo uklapa u savremene načine razumevanja. Ali ne i tradicionalna gledišta kamme.“ 19 Zapadna učiteljica tibetanskog budizma Shenpen Hookham nema ništa protiv ideje da milioni ljudi u trećem svetu gladuju zbog svoje prošle kamme i smatra da je najbolje zaobići ovu zapanjujuću ideju poricanjem postojanja kamme. Ona piše: “…ideja kamme nije istinita”, ona je samo “provizorna istina korisna jedino kada nas obuzme konfuzija. Ona nije krajnja istina…” 20 I opet imamo problem nemogućnosti razlikovanja između onoga što je Buda učio u pali Tipitaki, najranije izvoru učenja, I kasnijim verzijama. Ništa u Budinoj Dhammi ne implicira da ljudi gladuju, oboljevaju, bivaju potlačeni itd. zbog svoje prošle kamme.