Šravasti Dhammika
Kamma i preporađanje: Razno
Prevod Branislav Kovačević
Samo za besplatnu distribuciju, kao dar Dhamme
Ovo istraživanje Budinog učenja o kammi i preporađanju završićemo razmatranjem nekih od njegovih implikacija, pokušavajući da odgovorimo na neka od pitanja koja se često javljaju s tim u vezi.
(A) Pošto je ideja preporađanja postala poznata na Zapadu i u izvesnom meri prihvaćena, pojavilo se mnoštvo knjiga čiji autori tvrde da mogu da se sete svojih prošlih života. Postoje čak vodiči koji objašnjavaju kako da i vi povratite takva pretpostavljena sećanja. Malo je takvih tvrdnje koje mogu da izdrže pažljivu, a nekada i sasvim površnu analizu. Na primer, jedan moj prijatelj kaže mi da poznaje barem četvoro ljudi koji se vrlo živo sećaju da su nekada bili Kleopatra. Većina ovakvih nazovi sećanja prošlih života su verovatno rezultat autosugestije, suviše snažne mašte, želje da neko bude zanimljiviji nego što zaista jeste ili kriptoamnezije.23 Ali sigurno da ne mogu sva biti stavljena u isti koš. Pokojni parapsiholog prof. Ian Stevenson sa Medicinskog fakulteta Univerziteta u Virdžiniji objavio je seriju studija dece a koju se čini da su zaista bila u stanju da se sete svog prošlog života. Stevensonovi nalazi donelu su mu pažnju barem dela naučne zajednice. Neki od onih koji su nastavili Stevensonovim stopama su dr Jim Tucker i prof. Erlendur Haraldsson.
Dakle, ako smo se zaista ponovo rodili, pitaju neki, zašto se većina ljudi ne seća prethodnih života? Možda i mogu, barem dok u deca. Nije retkost da deca govore stvari koje bi mogle biti rezultat sećanja prošlih života, ali pošto preporađanje nije široko prihvaćeno izvan budističkog sveta, njihovi roditelji zanemaruju takve stvari i smatraju ih dečijim brbljanjem.
Kako dete raste, uticaj sve novih čulnih utisaka u sadašnjem životu jednostavno potre sva ta sećanja ili se ona pomešaju sa sećanjima iz ovog života. Što se većine nas tiče, čini se da devet meseci provedenih u materici, što se može smatrati prirodnom komorom za čulnu deprivaciju, izbriše sva sem nekoliko fragmentarnih i nepovezanih sećanja na prošli život. Čini se da takva sećanja obično postaju ponovo dostupna u periodu pre probuđenja, kada je um, kako ga je Buda opisao, “fokusiran i pročišćen, blistav i bez nečistoća, elastičan i gibak, stabilan, čvrst i neoboriv” (DN I,76).
(B) Širom budističkog sveta preporađanje se uzima kao činjenica. Na Zapadu, međutim, mnogi ljudi na njega gledaju kao na nešto neobično i malo verovatno. Ideja večnog raja ili pakla, barem u generalnom obliku, još uvek ima svoje sledbenike. Ali, objektivno govoreći, preporađanje nije ništa manje verovatno. Glavni problem sa preporađanjem u umovima mnogih ljudi jeste što je to nova ideja. I sigurno je da je mnoge inteligentne osobe odbace kao nešto što nije vredno razmatranja kada se ona predstavi u svojoj nedomišljenoj, “ezoteričnoj” new age varijanti.
No, preporađanje je kao ideja zadobilo naklonost barem nekih intelektualaca i ozbiljnih mislilaca. Tako filozof Paul Edwards ističe ono što njemu izgleda kao ozbiljni činjenični i logički problemi vezani za preporađanje/reinkarnaciju. No, drugi poput filozofa C. J. Ducasse i J. M. E. McTaggart, kao i naučnici poput Susan Blackmore smatraju preporađanje verodostojnim objašnjenjem onoga što se događa posle smrti.24
(C) Prema Budi, tri ključne karakteristike egzistencije su patnja (dukkha), prolaznost (anićća) i nepostojanje trajnog sopstva (anatta). Ova poslednja znači da je ideja da postoji nekakvo večno, nepromenljivo sopstvo, duša ili suština u stvarima tek iluzija. Kada neki ljudi ovo čuju, odmah im se namene, možda s razlogom, pitanje: “Ako ne postoji sopstvo, duša ili duh, šta onda prelazi iz jednog života u drugi?” Ovaj problem je više prividan nego stvaran. Buda nije podučavao da sopstvo ne postoji kao takvo; on je tvrdio samo da ne postoji trajno, nepromenljivo, metafizičko sopstvo. U budizmu, kao i u savremenoj psihologiji sopstvo se razume kao jedan neprekidno evoluirajući skup impresija i sećanja, navika i sklonosti koje zajedno čine svest. Kada se identifikujemo sa time, to nam daje osećaj da smo nešto autonomno, odvojeno od drugih, nešto što traje nepromenjeno kroz vreme. Ovo empirijsko sopstvo svakako da postoji u smislu da ono jeste stvarno iskustvo, iako je u konstantnom stanju fluksa, promene. I to je t o”sopstvo” koje prelazi iz jednog života u naredni.
Zamislite tri bilijarske kugle postavljene u jednoj liniji, svaka dodiruje onu do sebe, dok je četvrta kugla na izvesnom rastojanju i poravnata sa njima. Sada zamislite čoveka koji svojim štapom udari tu četvrtu kuglu, ona jurne niz sto i sudari se sa prvom od one tri u nizu. Kugla koja se kretala će istog trenutka stati. Isto će biti sa prvom i drugom kuglom, dok će ona treća, poslednja u nizu, krenuti da se kotrlja stolom i uleteti u rupu. Šta se dogodilo? Energija četvrte kugle prešla je preko prve i druge kugle na treću, pokrenuvši je. Na sličan način, mentalna energija koja čini ono što obično nazivamo sopstvo, kreće se od jednog tela ka drugom. Zaista, upravo stvar koja još omogućuje da prođe kroz medijum i oživi drugi objekat jeste ta njena promenljivost (anićća). I nije to, već ideja da duša ili duh mogu da se kreće od jedne lokacije ili dimenzije do druge bez menjanja ta koju je teško objasniti.
(D) Iz ovoga sledi pitanje identiteta. Ako se svest koja čini sopstvo zaista konstantno menja, je li opravdano smatrati individuu koja se rodi istom sa onom koja je umrla? A ako je ta individua druga od one koja je umrla, je li razložno reći da neko u sadašnjem životu može doživeti rezultat kamme stvorene u prethodnom? Zanimljivo je da je i Buda razmatrao upravo ova pitanja. Pri tome je rekao da bi tvrditi kako je onaj koji dela isti onaj koji doživljava rezultat tog delovanja bilo jedna krajnost, a tvrditi kako je to sasvim druga osoba bilo drugi ekstrem. Potom nastavlja, potvrđujući svoju poziciju da je osoba uslovljeni, stalno menjajući tok međusobno povezanih psihofizičkih činilaca koji stvaraju “utisak” sopstva.(42)
Jedna analogija može pomoći da razjasnimo šta je Buda ovim mislio. Zamislite fudbalski klub koji postoji 60 godina. Tokom tog vremena mnogi igrači su se priključili timu, igrali u njemu pet ili deset godina, napustili ga, da bi ih zamenili neki drugi igrači. Iako nijedan od igrača iz prve generacije više nije u timu, neki od njih čak nisu ni živi, još uvek je sasvim tačno reći da taj “tim” postoji. Njegov identitet je prepoznatljiv, uprkos stalnoj promeni. Igrači su čvrsti, solidni entiteti, ali od čega je sačinjen identitet tog tima? Delom od igrača, a delom od imena, uspomena na njegove prošle uspehe, osećaja koje su igrači i navijači gajili jedni prema drugima, njegovog timskog duha, pravnog statusa itd.
Slično ovome, majka može izvući album sa porodičnim fotografijama i pokazati deci svoje fotografije kada je bila mala. Nauka nam kaže da niti jedan molekul njezinog nekadašnjeg tela nije među onima koji ga sačinjavaju sada. Takođe, njezine misli, ideje i uverenja su se izmenili od tog vremena. Čak su i crte njezinog dečijeg lica, iako pomalo slične, teško prepoznatljive za njezinu decu. No, kada je ona pitaju: “Jesi li ti to, mama?” i ona odgovori: “Jesam”, niko je neće optužiti za laž. Uprkos činjenici da se i telo i um neprekidno menjaju, još uvek je ispravno reći da je osoba koja se ponovo rodila produžetak one osobe koja je umrla – ne zato što je nekakvo nepromenljivo sopstvo prešlo iz jedne osobe u drugu, već zato što ta identičnost postoji u sećanjima, predispozicijama, sklonostima, mentalnim navikama i psihološkom sklopu. Otuda je opravdano tvrditi da individua prelazi iz jednog života u drugi i da smo u stanju da u ovom životu doživimo vipāku kamme stvorene u onom prethodnom.
(E) Jedan od argumenata izloženih u korist verovanja u vrhovno božanstvo jeste da etika dobija smisao jedino kada postoji neki bog, večni sudija koji određuje sistem vrednosti. Ljudi navodno imaju jasnu ideju o dobru i zlu zato što je ona uspostavljena božijim zapovestima. I ljudi slede te zapovesti, tvrdi dalje ova teorija, ili zbog ljubavi prema božanstvu ili zato što se plaše kazne u ovom životu ili posle smrti ukoliko to ne čine. Tako, bez boga ne bi postojao motiv da se čini dobro i izbegava zlo. U stvari, bez boga ne bismo ni znali šta je dobro, a šta zlo. Dostojevski je sažeo ovaj argument, kada je napisao: “Bez Boga sve je dopušteno”. Ali postoje veliki problemi sa ovakvim tvrdnjama, od kojih nije najmanji onaj da je skoro svako zamislivo nepočinstvo bilo urađeno i pored postojanja boga. Ponekad su ga činili upravo ljudi koji su posedovali najdublju veru u boga.
No, je li zaista izbor sveden samo na dve opcije: teizam i moralni nihilizam? Iako kamma nikada nije uključena u debatu između onih koji veruju u vrhovno biće i onih drugih koji u to ne veruju, upravo kamma nudi treću alternativu koju vredi razmotriti. Budističko učenje o kammi obezbeđuje osnovu za univerzum u kojem vlada moral, ono pruža razlog i ohrabruje valjane etičke principe i obezbeđuje motivaciju da činimo dobro i izbegavamo loše, a da ne moramo da pretpostavljamo postojanje nekog vrhovnog bića. Tako, iako budistička filozofija ne barata pojmom vrhovnog bića, ona de došla do moralnih principa koji su u najvećoj meri isti kao i oni koje podučavaju glavne teističke religije. Suština je da je moguć moral bez boga. Buda je rekao da treba da težimo dobrome zato što ono vodi ka “ljubavi, poštovanju, blagonaklonosti, harmoniji i miru” (A. III,289), a da bi trebalo da se okrenemo od lošeg iz saosećanja za druge i zato što njegove kammičke posledice mogu biti vrlo bolne.
(F) Oni koji veruju da život prestaje sa smrću, ponekad tvrde da sve teorije o postojanju posle smrti, uključujući i preporađanje, jesu samo proizvod želja. Pošto je ljudi prirodno plaše smrti i žele da žive zauvek, u svojoj mašti stvaraju neki oblik srećnog zagrobnog života. Takva vera u život posle smrti, tvrde dalje, predstavlja tek utehu. Teško je pobijati ovakvu tvrdnju. Međutim, ona teško da se može primeniti na budističku ideju o preporađanju. Dok skoro sve religije večni život vide na ovaj ili onaj način kao poželjnu stvar, kao nagradu za dobročinstva ili za posedovanje vere, kao nešto čemu se treba nadati, budizam ga vidi kao problem koji treba rešiti. Prema Budi, neprekidno preporađanje u ovome svetu stavlja nas uvek iznova pred probleme koje svaka egzistencija u telesnom obliku predstavlja: bolest, nesrećni slučajevi, gubitak voljenih, socijalni prevrati, propadanje i na kraju smrt itd. Buda je rekao da bi trebalo da budemo “odbijeni, odvraćeni i zgađeni” idejom večnog života na nebu (A. I,115), ciljem koji je smatrao nesumnjivo inferiornim u odnosu na nirvanu. Čak i večni život na nebu, ako bi takva stvar postojala, mora pre ili kasnije doneti dosadu i osećaj besmisla. Raison d’etre budizma jeste okončati samsāru, proces rođenja, umiranja i ponovnog rađanja. Zato, koliko god bi se teorija o priželjkivanju mogla primeniti na druge tvrdnje o tome šta se događa posle smrti, ona se ne bi odnosila i na budizam.
(G) Jedna od jačih strana Budinog učenja o kammi jeste da se ona dobro uklapa u ideju koju većina ljudi ima o tome šta je fer i pravedno. Večni pakao čini se kao neprimerena kazna za loša dela, čak i ako ga neko čini ceo život ili za to što je poštovao neko drugo božanstvo. Isto tako, 50, 80 ili 100 godina življenja u vrlini je, rekli bi neki, vrlo skromna investicija da bismo dobili večnost u raju. Nasuprot ovome, vipāka koju doživimo za kammu koju smo učinili je otprilike proporcionalna. Slika na koricama ove knjige jeste reljef u velikom Borobudur hramu na Javi, koji prikazuje scenu iz Karmavibhaṅge. Na desnoj strani ljudi kuvaju ribu i kornjače, a na levoj, kao rezultat toga, preporađaju se u čistilištu, gde bivaju živi kuvani. Iako je ovakav scenario suviše pojednostavljen i naivan po svojoj ekstremnosti, ipak prenosi ideju da snaga i trajnost vipāke, ako su sve druge stvari iste, odražavaju kammu koja ih je proizvela. Čovek poput Hitlera zaslužuje da ode u pakao, ali da li zaslužuje da tamo ostane zauvek? To bi se činilo kao nešto još groznije od zločina koje je počinio. Kamma je pavedna po tome što dobri doživljavaju dobro, a loši loše, kojoj god da religiji pripadaju ili kojem god božanstvu da se mole. Kammu je takođe moguće videti tako da otelovljuje jedan oblik obnavljajuće pravde. restorativeipāka čak i najgroznijih ljudi poput Jeffrey Dahmera, Idi Amina, Pol Pota, Himmlera, Berije i drugih na kraju će ipak nestati i oni će imati novu šansu da se iskupe. U svakom slučaju, ideja kamme jeste nepristrasna, fer i pravedna.