Šravasti Dhammika
Kamma i fizički izgled
Prevod Branislav Kovačević
Samo za besplatnu distribuciju, kao dar Dhamme
Kada je Buda govorio o telu rođenom iz dela (karađakāya, A.V,300) i o telu koje jeste rezultat „stare kamme“ (purāṇa–kamma, S.IV,132), on nije smatrao da su fizički izgled ili karakteristike vipāka prošlih dobrih ili loših postupaka. (24) Umesto toga, hteo je da kaže da kada se ponovo rodimo, to je obično u fizičkom telu, te je legitimno reći da je to telo uzrokovano kammom.
Još jedno mesto u Tipiṭaki gde se navodi kako se vipāka može manifestovati na fizičkom planu jeste u Lakkhaṇa sutti, koja govori o obeležjima velikog čoveka (mahā-purisa-lakkhaṇa). Prema tom konceptu, telo potpuno probuđenih Buda karakterišu 32 posebna obeležja. Neka od njih su vrlo neobična, čak groteskna, za savremenog čoveka, premda su ih stari Indijci očigledno povezivali sa nečim povoljnim. Prema ovom govoru, i Buda je ima ta 32 obeležja, a svako do njih rezultat je to što je „počinio moćna dela koja donose veliku blagodat, bio nepokolebljiv u postupcima telom, govorom i umom“ tokom čitavog niza svojih prošlih života. Tako je, na primer, imao noge poput brzonoge antilope, jer je kao učitelj u prošlim životima pomogao mnogim svojim učenicima da brzo steknu znanje. Imao je prste na rukama i nogama između povezane kožicama, kao rezultat dobročinstava učinjenih drugima. Pošto je sa svima govorio blago i obzirno, jezik mu je bio dovoljno dug da dotakne sopstveno čelo. Njegove tamnoplave oči rezultat su blagog i dobronamernog pogleda, a ruke su mu bile dovoljno duge da je mogao da dodirne kolena ne savijajući ih, što je rezultat davanja pomoći mnogima itd. (DN III,142). Sve ovo jasno povezuje fizičke atribute sa prošlom kammom. Takođe treba primetiti da su neke od ovih vipāka primeri kammičkog paralelizma. Kako je sve to moguće objasniti, imajući na umu raniju tvrdnju rezultati kamme imaju uglavnom psihološki efekat, a da je kammički paralelizam jedna sasvim naivna ideja?
Mnogi se naučnici slažu sa zaključkom da učenje o 32 specijalna znaka pripada kasnijem, možda najmlađem sloju Tipiṭake, budističkog kanona. Treba takođe ukazati da ovo učenje protivreči mnogim tvrdnjama iznetim u Tipiṭaki, gde se Buda opisuje tako da se u suštini fizički ne razlikuje od drugih ljudi. Kada je kralj Ađātasattu otišao da se sretne sa Budom, nije bio u stanju da ga prepozna među grupom monaha (DN I,50), a Pukkusāti je sa njim razgovarao satima, pre nego što je shvatio koga ima pred sobom (MN III,238). Da je Buda zaista imao neku od ovih karakteristika, Ađātasatthu i Pukkusāti bi to primetili i odmah bi znali da su u prisustvu izuzetne osobe. Kada je Upāka sreo Budu kako ide putem za Gayu, ono što jeste na njemu zapazio bile su „bistar pogled i lice koje blista“ (MN I,170). Nije pomenuo da je video bilo kakve specijalne znakove na njemu, koji bi da ih je Buda zaista imao bili lako uočljivi. Dakle, imamo veći broj tekstova koji Budu opisuju kao fizički uobičajenog izgleda ili podrazumevaju da se nije razlikovao od drugih ljudi, dok su sa druge strane mali broj tvrdnji da je imao 32 obeležja. Ako sve to odvagamo, razumno je pretpostaviti da su odlomci koji pominju 32 znaka kasniji dodaci.
No, učenje o 32 znaka postavlja pred nas druge probleme vezane za ideju da se kammičke konsekvence mogu manifestovati na telu. Kao što smo ranije videli, moguće je Ćūḷakammavibaṅgha suttu tumačiti tako da kaže da se prošla dobra dela mogu manifestovati kao fizička lepota, tj. da lepota jeste „nagrada“ za to što smo nešto dobro učinili. Međutim, pojmovi šta jeste i šta nije lepo razlikuju se kroz vreme i na različitim mestima, a ponekad je ta razlika ogromna. Narod Kaya u severnoj Burmi i Tajlandu, na primer, nenormalno duge vratove smatra lepim, dok su svega do pre jedan vek Kinezi smatrali mala ženska stopala izuzetno privlačnim. Većina ljudi bi danas bila zgrožena takvim deformitetima. U XVII veku evropski ideal žene bila je ona koja je bleda i debeljuškasta, što se danas vezuje za loše zdravlje. Današnji ideal je biti vitak i preplanuo. I da se vratimo na temu, 32 znaka su u staroj Indiji smatrani dobrim znakom i poželjnim, dok nama danas izgledaju groteskno, pre nego lepo. Dakle, pitanje je sledeće: kako to kamma unapred odredi šta će biti lepo u budućnosti, tako da se dobra osoba preporodi sa fizičkim karakteristikama u onoj kulturi i u vremenu kada se one smatraju privlačnim? Za to nema objašnjena. Zaista, ovakve implikacije kao nikada nisu uzimane u razmatranje. I tako još jednom imamo problem da se o kammi razmišlja kao nekom sveznajućem umu kojem još samo treba dati ime.
Kad je sve ovo izrečeno, treba napomenuti da postoji nekoliko oblasti u kojima vipāka može da se manifestuje u fizičkom domenu. Opšte je prihvaćeno da stanje uma neke osobe može uticati i na njeno zdravlje; pogoršati određene bolesti, pomoći da se izleče neke druge ili čak da direktno izazove neku bolest. Ovo je saglasno Budinom komentaru da neke fizičke tegobe mogu imati kammički uzrok. (2) Izvesna istraživanja sugerišu da neke mentalne aktivnosti mogu uticati na mozak. Ima dokaza da deca koja su vežbala neki instrument imaju veći IQ od onih koja nisu, a preliminarna istraživanja ukazuju da ako ostanemo „mentalno aktivni“, to može preduprediti demenciju, koja nastaje propadanjem mozga usled starenja. Međutim, velika je razlika između svega ovoga i ideje da ako šutnete monaha u ovom životu, preporodićete se sa deformisanim stopalom u narednom.
Drugi primer kamme koja utiče na fizički izgled mogao bi biti kada određena mentalna stanja utiču na crte lica. Buda je rekao da stav prijateljske ljubavi ili duboki unutrašnji mir mogu dati licu blistav izgled (S.I,5; III,236; V,301). Međutim, pošto se takvi fizički atributi mogu promeniti kada se jednom promeni i mentalno stanje, nije sigurno da ih je moguće smatrati vipākom.