Šravasti Dhammika
Poslednja misao
Prevod Branislav Kovačević
Samo za besplatnu distribuciju, kao dar Dhamme
Razmotrimo sada neka tumačenja Budinog učenja o kammi i preporađanju koja mogu biti pre njegovo iskrivljavanje, nego što su u saglasju sa njime. Dok je Buda na um gledao kao na „struju“ ili „tok“ mentalnih događaja (viññāṇasota), kasniji mislioci su spekulisali da je on zapravo jedan neprekidnuti niz individualnih misao-trenutaka (ćittavīthi), koji nastaju i nestaju velikom brzinom. Još kasnije, razvijena je teorija da poslednja od tih misli (ćutićitta), neposredno pre nego što osoba umre, ne da uslovljava, već određuje gde će se ona preporoditi. Ova teorija o važnosti poslednje misli ne pominje se u bilo kojem Budinom govoru, pa ni u kasnijoj Abhidhamma piṭaki. Tipiṭaka beleži mnoge slučajeve kada je Buda bio uz ljude na samrtnoj postelji ili ozbiljno bolesne, pa ipak ni u jednoj prilici nije pomenuo ideju o poslednjoj misli, iako bi to bilo najprikladnije upravo tada. (7) Mahanama je jednom poverio Budi koliko se boji smrti u trenutku kada mu je um uznemiren i zbunjen (musati), bojeći se da bi takvo stanje moglo da rezultira njegovim nepovoljnim preporađanjem. Buda ga je uveravao da zato što iza sebe ima dugi period razvijanja duhovnih kvaliteta, ne treba da se toga plaši (40) (SN V,369).
Teorija o važnosti poslednjeg misao-trenutka prvi put se javlja u nerazvijenoj formi u Milindapañhi (nastala oko I veka, ali sa delovima koji su dodavani i u II i III veku), gde se kaže: „Ako je neko radio loše stvari stotinu godina, ali u vreme smrti makar i za trenutak svoj um usmeri ka Budi, preporodiće se među božanstvima“ (Mil., 80). Do vremena kada je nastala Visuddhimagga, ova apokrifna ideja bila je već razrađena do detalja i počela je da se smatra delom pravovernog učenja u theravadi (Vism. 458-60). Sem što je Buda nije podučavao, postoji nekoliko filozofskih, etičkih i logičkih problema sa teorijom da poslednji misao-trenutak jeste faktor koji odlučuje o okolnostima u kojima ćemo se preporoditi.
Ako je čovek živeo relativno čestitim životom, ali je onako napet i zbunjen neposredno pred smrt imao nekoliko negativnih misli, prema ovoj teoriji, on će se preporoditi na lošem mestu. Na isti način, neko je možda živeo čitav život nemoralno, ali je umro u miru i spokojstvu; takav bi navodno trebalo da ima povoljno preporađanje. Ovo negira čitavu ideju kamme, učenja da zbir naših namernih misli, reči i postupaka uslovljava našu budućnost, kako u ovom životu, tako i u sledećem. Sem toga, vrlo je teško razumeti kako tek jedan ili dva misao-trenutka, koji traju milisekundu (khana), mogu poništiti možda godine dobrih ili loših misli, reči i postupaka.
Ova teorija takođe ne uzima u obzir uzročnost. Ako sve jeste uslovljeno, a Buda je učio da jeste, tada poslednji misao-trenutak mora biti uslovljen pretposlednjim, a ovaj opet njemu prethodnim i tako dalje. To znači da to što mislimo, govorimo i radimo u ovom trenutku utiče na to šta će biti u našem umu kad budemo umirali. Otuda, naglašavati važnost poslednjeg misao-trenutka znači davati preteran značaj posledici i zanemarivati uzrok ili uzroke, tj. kako živimo ovde i sada.