Pošto smo istražili šta kamma nije, sada ćemo pogledati šta jeste. Pre svega, Buda je rekao da njegova ideja kamme nije nastala na osnovu slušanja o njoj od nekog drugog, razmišljanja kako je to dobra ideja i onda njenog prihvatanja. Umesto toga, ona jeste rezultat njegovog neposrednog ličnog iskustva. Kao i druge istine do kojih je došao probuđenjem, bilo je to „nešto o čemu se nije čulo ranije“ (pubbe ananussutesu, SV,422). U periodu neposredno pred probuđenje, on je imao tri duboka uvida, koje je nazvao trostrukim znanjem (teviđđa). To je znanje o njegovim prethodnim životima (pubbe-nivāsānussati-ñāṇa), znanje o umiranju i preporađanju bića (ćutūpapāta-ñāṇa) i znanje o razaranju mentalnih nečistoća (āsavakkhaya-ñāṇa) (10) Kod prvog od njih video je izuzetno upečatljivo i do detalja dugi niz svojih prethodnih života (11) Kod drugog, video je kako bića umiru i preporađaju se u skladu sa njihovom kammom. (12) Ova prva dva među trostrukim znanjem dala su Budi njegovo specifično razumevanje kamme i preporađanja. Zanimljivo je uočiti da je Buda priznavao kao moguće da su neki od asketa njegovog vremena u stanju da imaju barem određeni stepen ovih iskustava. Međutim, tvrdio je da oni obično iz njih izvlače pogrešne zaključke (D.I,13).(13) Ovo bi značilo zašto su učitelji poput Mahāvīre podučavali neku verziju kamme i preporađanja i pre Bude.
Kao što je već pomenuto ranije, kamma nije nekakva sila ili energija u univerzumu odvojena od pojedinca, koja ipak utiče na njega. Umesto toga, ona jeste jedan aspekat svesti. Ona je psihološki mehanizam, način na koji naš um funkcioniše. Buda je ovo isticao nekoliko puta, ali posebno kada je govorio da namera (ćetanā), jedan mentalni fenomen, jeste kamma. (14) Treba istaći da ćetanā jeste više od pukog razmatranja da delujemo, ona uključuje i poriv, impuls ili voljnu silu takođe (ćetanā, patthanā, paṇidhi, sankhāra, A.V,213).
Efekti naših postupaka, dobri ili loši, zavise od našeg uma, a ne od nekakve mistične sile. (15) Nigde Buda nije rekao, niti makar nagoveštavao da kamma jeste „neumoljivi moralni zakon ugrađen u tkivo kosmosa“. Najjednostavnije rečeno, namera ili volja menja svest, ova oblikuje naš karakter, dok on sa svoje strane određuje kakav je naš uticaj i odnos prema svetu, a i njegov prema nama. (16)
Kako kamma deluje?
Pa kako to onda kamma deluje? Mnoge, verovatno većina naših namera jesu nepovezane i slabe, te će i njihova vipāka biti slaba. Neke su snažne i ciljane, te će i njihova vipāka biti snažna. Povremene eksplozije gneva ili pojedinačan čin velikodušnosti teško da će imati neki vidljiv kammički efekat. Buda je govorio o „zavisnosti“ (anuytta) prema određenom tipu ponašanja, o pojedincu koji „često misli i premišlja“ (anuvittaka, anuvićāra) o nekim stvarima, kao i o određenim mislima ili postupcima koji su „osnaživani, razvijani i neprekidno činjeni“ (āsevitaṁ bhavitaṁ bahulīkataṁ)” (A.I,29; IV,247; M.I,116). Kada neko ponašanje počne da biva karakterna crta, tada se njegova vipāka manifestuje već vidljivije i počinje da značajnije utiče na život te osobe. (17a,b) Delo kakvo je fizički napad ili ubistvo, iako traju tek kratko vreme, verovatno će imati snažnu i primetnu vipāku, jer strasti koje su ih izazvale takođe moraju biti vrlo snažne. Isti je slučaj da vipāka nekih namera može biti promenjena do stepena da je skoro poništena i to uz pomoć nekoliko snažnijih suprotnih namera. Često čujemo izjave ka što je: „Ukoliko ubiješ, preporodićeš se u čistilištu“. Zanimljivo je da je Buda rekao kako se ne bi složio sa takvom tvrdnjom. (18) Razmislite o tome.
Recimo, 20-godišnji mladić počini ubistvo, bude osuđen na 20 godina robije i živi još 30 godina pošto je odslužio kaznu. U one dve decenije pre zločina bio je prosečno dete i dečak, nije nijednom prekršio zakon. A ubistvo se dogodilo tako što je bezazlena svađa izmakla kontroli i dovela do tragedije. Prvih nekoliko godina u zatvoru mladiće je patio zbog odvojenosti od svoje porodice, prošao kroz fazu iskrenog kajanja i stida zbog onoga što je učinio, kao i kroz zatvorski dril. Ali malo pomalo je postao uzoran zatvorenik. Pošto je izašao na slobodu, osnovao je organizaciju koja radi sa mladim delikventima i mnoge je skrenuo sa puta kriminala. Problem sa tvrdnjama kao što je: „Ukoliko ubiješ, preporodićeš se u čistilištu“ jeste u tome što su one suviše pojednostavljene generalizacije, koje ne uzimaju u obzir bogati i razuđeni reljef ljudskog uma. U slučaju hipotetičkog ubistva pomenutog gore, vipāka takve teške kamme jeste vrlo teška (garuka kamma), ali bi ona bila olakšana godinama bolnog kajanja i tuge, što bi sve bilo vipāka mladićevih postupaka, dok bi njen ostatak možda bio razblažen, možda čak i sasvim poništen svim onim godinama dobre kamme koju je načinio.
Pogledajmo sada slučaj iz stvarnog života, slučaj Oskara Šindlera, glavnog lika knjige Šindlerova barka i filma Šindlerova lista. Po svim kriterijumima, Šindler je bio čovek dostojan prezira. Bio je član nacističke partije, izdajnik i špijun za račun nemačke obaveštajne službe, a protiv sopstvene zemlje, veliki preljubnik, nemoralan biznismen i trgovac na crnoj berzi, a ponekad i pijanica. Ali to što je video nacističke zločine 1943. godine ga je promenilo. Uz veliku hrabrost i vrlo realnu opasnost po samoga sebe i svoju porodicu, spasao je oko 1200 ljudi, sve potpune strance, od sigurne smrti. Paradoksalno, upravo gresi koje je Šindler usavršio kroz svoje mutne poslove: podmićivanje, laganje, ucena i laskanje, pomogli su mu da spase te ljude. Načinio je svakako mnogo loše kamme, ali i neuporedivo više one pozitivne. Priče poput ove treba da nas učine vrlo opreznim za uobičajeni crno-beli, dobro-loše pristup kammi. I nije iznenađenje da nas je i Buda upozoravao na takve preširoke generalizacije. (19).
Vipāka
A sada pogledajmo vipāku, rezultate kamme. Najjednostavnije rečeno, namerni moralno pozitivni postupci imaju pozitivan efekat na počinioca, a namerni moralno negativni postupci imaju negativan efekat. To što čini moralno pozitivne i negativne postupke u budizmu vrlo je slično sa onim što većina drugih religija i većina etičara smatra dobrim i lošim. (20) Ali mada namera jeste važna, postoji naravno razlika između namere da nešto uradimo i samo činjenja toga. Ako mislimo o tome da nešto podelimo sa nekim, to je dobra kamma koja ima pozitivnu vipāku, ali ako odemo i dalje od te misli i zaista podelimo, to će imati još snažniju pozitivnu vipāku. Rezultati nekih postupaka mogu biti fiksirani i nepromenljivi (miććhatta-niyata rāsi, sammatta-niyata rāsi). To se odnosi na izuzetno pozitivna ili izuzetno negativna dela. 4 Ali ima drugih dela za koja vipāka može biti neizvesna (aniyata), zato što ju je moguće razblažiti ili možda potpuno ukloniti u zavisnosti od okolnosti. (21)
Mnoga razmatranja o kammi uključuju ono što je nekada nazivano kammičkim paralelizmom, ideju da će vipāka kammičkog dela biti identična ili barem vrlo slična tom delu. Tako se kaže da ako ste škrti, preporodićete se siromašni, a ako ste velikodušni, preporodićete se bogati. Postoji nekoliko govora u kojima se čini kao da Buda podržava ideju kammičkog paralelizma. vredelo bi razmotriti te govore malo detaljnije, da bismo videli je li zaista tako. Najpoznatiji govor o kammi je Ćūḷakammavibaṅgha sutta.(22) U njemu je Buda praktično rekao da iskazivanje naklonosti i poštovanja prema onima koji su toga vredni vodi preporađanju u porodici visokog statusa, ubijanje rezultira kratkim životom, oslobođenost ljubomore i zavisti će rezultirati preporađanjem sa lepim fizičkim karakteristikama lica, velikodušnost prema drugima donosi da budemo bogati u narednom životu itd. Razmotrimo ovu poslednju tvrdnju.
Biti bogat znači imati na raspolaganju veliku količinu novca, a novac je materijalni predmet. Ali kako bi to tačno jedno psihološko stanje kao što je velikodušnost moglo da usmeri ka pojedincu materijalne predmete kao što su papirne novčanice i metalni novčići? Tu je još jedna stvar koju treba istražiti. Da li biti bogat nužno znači sreću i stanje zbog kojeg nekome treba zavideti, te je li otuda prava „nagrada“ za to što smo dobri ljudi? Je li bogatome moguće da se oseća neispunjenim, deprimiranim, jadnim ili hronično bolesnim? Većina ljudi bi se verovatno složila da jeste moguće. Ako je tako, zašto bi vrlina kao što je velikodušnost vodila do bogatstva, koje može, ali i ne mora imati veze sa srećom? Ne bi li bilo poželjnije biti siromašan ili barem skromnog imovnog stanja, ali srećan i ispunjen? I opet, većina ljudi bi se složila da bi bilo. Zbog ovih i drugih razloga teško je videti vezu između velikodušnosti i imetka ili, zapravo, bilo koju drugu kammičku vezu pomenutu u Ćulakammavibhanga sutti. Ako pogledamo sve pozitivne vipāke pomenute u govoru, uočavamo jednu stvar koja im je zajednička, a to je da se sve povezuju, barem u mašti najširih slojeva, sa srećom. Svako sanja o dugom životu, imetku, slavi, talentu i lepoti, zato što površno razmatranje takva stanja povezuje sa srećom. Dublje i realističnije razmatranje će baciti ozbiljnu senku sumnje na ovu ideju, iako je ona zaista opšteprihvaćena.
Pošto je kama psihološki fenomen, logično je da i njen rezultat mora biti psihološke prirode.5 Tako vipāka pozitivne kamme moraju biti pozitivna mentalna stanja – sreća, zadovoljenost, lakoća, samopoštovanje, veselost, mir, radost, mirna savest, dobro raspoloženje, oduševljenje i slično. Vipāka negativne kamme jesu negativna mentalna stanja – nesrećnost, osećaj krivice, stid, potištenost, mržnja prema samome sebi, očajanje, opsesivna zabrinutost, nesigurnost, strah i tako dalje. Na kraju krajeva, ono što nam omogućuje da kažemo je li osoba srećna i zadovoljna nije veličina njenog imetka, crte njezinog lica, neposredno okruženje, dužina života ili to ima li ili ne neki fizički nedostatak, već njen odnos prema tim stvarima. Pa zašto je onda u Ćūḷakammavibaṅgha sutti Buda rekao da ubijanje vodi do kratkog života, velikodušnost do bogatstva itd?
Čini se verovatnim da je dug i kratak život, lepotu i ružnoću, bogatstvo i siromaštvo itd., koristio kao metafore za sreću ili nesreću. Osoba kojoj se Buda obraća u Ćūḷakammavibaṅgha sutti takođe može biti jedan od razloga zašto je rekao takve stvari. Njegov sagovornik bio je Subha i tokom govora Buda mu se obraća sa „učeniče“ (mānava). Ovo znači da je Subha bio mlad, možda vrlo mlad. Imajući to u vidu, ima smisla što je Buda svoje ideje objasnio jednostavnim jezikom, koji uzima u obzir uobičajene stavove i pomanjkanje rafiniranosti kod njegovog sagovornika. Ako je ovo tumačenje ispravno, to znači da ćemo biti na pogrešnom tragu ukoliko Budine reči u ovoj sutti uzmemo doslovno. Interesantno je primetiti da kako je Buda govorio da njegovih govora ima dve vrste: oni sa indirektnim značenjem (neyyattha) koji zahtevaju tumačenje i ne treba ih uzimati doslovno i onih sa direktnim značenjem (nītattha) koji znači tačno ono što je rečeno. Moja je sugestija da Ćūḷakammavibaṅgha sutta i slični govori predstavljaju primere iz prve grupe i nisu namenjeni da ih uzimamo doslovno. (23)