Dobra pitanja – dobri odgovori
Šravasti Dhammika
Prevod Mladen Danić, Nenad Ivanović, Branislav Kovačević
Samo za besplatnu distribuciju, kao dar Dhamme
11. Budistički kanon
Pitanje: Skoro sve religije imaju neku vrstu Svetog Pisma ili Biblije. Koja je budistička sveta knjiga?
Odgovor: Sveta knjiga budizma je Tipitaka. Napisana je na drevnom indijskom jeziku pali, koji je veoma blizak jeziku koji je sam Buda govorio. Tipitaka je ogromna knjiga. Engleski prevod Tipitake se sastoji od 40 tomova.
Pitanje: Šta znači naziv Tipitaka?
Odgovor: Reč Tipitaka je sačinjena od dve reči, “ti” što znači “tri” i “pitaka” što znači “košara”. Prvi deo imena “Tipitaka” se odnosi na činjenicu da su budistički spisi svrstani u tri grupe. Prva grupa, koja se zove Sutta pitaka, se sastoji od Budinih govora kao i od govora njegovih prosvetljenih sledbenika. Materijal u Sutta pitaki je veoma raznovrstan, što omogućava da se istine kojima je Buda poučavao prenose različitim vrstama ljudi. Mnogi od Budinih govora su u obliku propovedi, dok drugi imaju formu dijaloga. Drugi delovi, kao što je Dhammapada, predstavljaju Budino učenje kroz poeziju. Đatake, da dam i drugi primer, sastoje se iz divnih priča u kojima su često glavni likovi životinje. Drugi deo Tipitake je Vinaya pitaka. Ova pitaka se sastoji iz pravila i propisa za monahe i monahinje, saveta u vezi sa manastirskom administracijom i procedurama, kao i od istorije ranog monaškog reda. Poslednji, treći deo Tipitake se zove Abhidhamma pitaka. To je vrlo složeni i profinjeni pokušaj da se analiziraju i klasifikuju svi činioci koji zajedno sačinjavaju osobu. Iako je ovaj deo Tipitake nastao nešto kasnije od prva dva, on ne sadrži ništa što bi bilo u suprotnosti sa njima.
A sada o reči “pitaka”. U drevnoj Indiji su građevinari prenosili građevinski materijal sa jednog mesta na drugo koristeći košare. Jedan radnik bi nosio košaru na glavi određenu razdaljinu, gde ju je predavao drugom radniku, koji bi nosio košaru do trećeg i tako dalje. Pismo je postojalo u Budino vreme, ali je medijum na kome je pisano smatran manje pouzdanim od ljudske memorije. Knjiga je mogla da istruli na monsunskim kišama ili da je pojedu beli mravi, a memorija jedne osobe može da traje dokle god ta osoba živi. Zbog toga su monasi i monahinje memorisali Budine govore i prenosili ih sa kolena na koleno, baš kao što su i građevinari prenosili zemlju i cigle jedan drugome u košarama. Zbog toga se tri grupe budističkih spisa nazivaju košarama. Nakon što je bila sačuvana na ovaj način nekoliko stotina godina, Tipitaka je na kraju zapisana u Šri Lanki oko 100 godina pre naše ere.
Pitanje: Ukoliko su zapisi prvo bili čuvani u ljudskoj memoriji toliko dugo, oni mora da su nepouzdani. Veći deo Budinog učenja bi mogao biti izgubljen ili izmenjen.
Odgovor: Očuvanje spisa je bio zajednički napor zajednice monaha i monahinja. Oni bi se periodično sastajali i pevali celu Tipitaku ili njene delove. Ova praksa je učinila gotovo nemogućim da se nešto doda ili izgubi. Razmišljajte o tome na sledeći način. Ako grupa od sto ljudi nauči pesmu napamet i ukoliko dok je zajedno pevaju neko pogreši tekst ili namerno pokuša da ubaci novi stih, šta će se desiti? Većina, koja je memorisala pesmu korektno, sprečiće tu osobu da izmeni pesmu. Takođe je bitno imati na umu da u to vreme nisu postojali televizija, novine ili reklame koji bi rastrojili ili uneli pometnju u ljudski um, što zajedno sa činjenicom da su monasi i monahinje meditirali, znači da su imali izuzetno dobru memoriju. Čak i danas, toliko godina nakon što su knjige ušle u upotrebu, postoje monasi koji mogu da recituju celu Tipitaku napamet. Burmanski monah Mengong Sayadaw može ovo da uradi i ušao je u Ginisovu knjigu rekorda kao čovek sa najboljom memorijom na svetu.
Pitanje: Koliko su važni spisi u budizmu?
Odgovor: Budisti ne smatraju da je Tipitaka božansko nepogrešivo otkrovenje koje dolazi od boga i da oni moraju da veruju u svaku njenu reč. To su zapisi učenja jednog velikog čoveka koji nude objašnjenja, savete, vođstvo i podstrek, koji treba da se čitaju sa pažnjom i poštovanjem. Naša namera bi trebalo da bude da razumemo učenje Tipitake, a ne samo da joj slepo verujemo. Prema tome ono što je Buda govorio treba uvek da se proveri na osnovu našeg ličnog iskustva. Moglo bi se reći da je pristup dobro informisanog budiste spisima sličan stavu naučnika koji čita rad iz nekog naučnog žurnala. Jedan naučnik izvodi eksperiment i onda objavljuje svoje nalaze i zaključke u naučnom časopisu. Drugi naučnik će da pročita taj rad sa uvažavanjem, ali ga neće smatrati valjanim i merodavnim dok i on ne izvede isti eksperiment i ne dobije iste rezultate.
Pitanje: Ranije ste pomenuli Dhammapadu. Šta je to?
Odgovor: Dhammapada je jedan od najmanjih radova iz prvog dela Tipitake. Ime može biti prevedeno kao “Put istine” ili “Stihovi istine”. Sastoji se od 423 stiha, od kojih su neki jezgroviti, a neki duboki, neki sadrže dopadljiva poređenja, a neki izuzetnu lepotu, a sve ih je izgovorio Buda. Zbog toga je Dhammapada najpopularniji deo budističke literature. Prevedena je na većinu glavnih jezika i smatra se remek-delom svetske religiozne literature.
Pitanje: Neko mi je rekao da nikada ne treba da stavim spise na pod ili pod mišku, nego da treba da ih ostavljam na nekom visokom mestu. Da li je to tačno?
Odgovor: Doskora su u budističkim zemljama, kao u srednjovekovnoj Evropi, knjige bile retkost i prema tome veoma vredne. Zbog toga su knjige uvek bile tretirane sa puno poštovanja i običaj koji ste upravo opisali je primer toga. Međutim, iako nema ništa loše u običajima i tradiciji, većina ljudi bi se danas složila da je najbolji način ukazivanja poštovanja budističkim spisima praktikovanje učenja koja oni sadrže.
Pitanje: Nalazim da mi je teško da čitam budističke spise. Čini mi se da su predugački, puni ponavljanja i dosadni.
Odgovor: Kada otvorimo religiozne spise, očekujemo da pročitamo reči ushićenja, zanosa i slave koje će nam doneti polet i inspiraciju. Zbog toga osoba koja čita budističke spise može lako da bude razočarana. Iako neki od Budinih govora sadrže izuzetan šarm i lepotu, većina njih liči na filosofske teze sa definicijama pojmova, pažljivo promišljenim dokazima, detaljnim savetima u vezi sa ponašanjem i meditacijom i precizno izraženim istinama. Ovi govori su više upućeni intelektu slušalaca nego njihovim emocijama. Kada prestanemo da poredimo budističke spise sa spisima drugih religija videćemo da oni sadrže svojevrsnu lepotu – lepotu jasnoće, dubine i mudrosti.
Pitanje: Pročitao sam da su budistički spisi originalno bili napisani na listovima palminog drveta. Zašto?
Odgovor: U vreme kada su spisi bili pisani, u Indiji i Šri Lanki papir još nije bio pronađen. Obični dokumenti, kao što su pisma, ugovori, izveštaji i akta su bili pisani ili na životinjskoj koži ili na tankim listovima metala ili na palminom lišću. Budisti nisu želeli da koriste životinjsku kožu, a pisanje na tankim listovima metala bi bilo i skupo i mučno. Zato su korišćeni palmini listovi. Nakon što prođu kroz posebnu pripremu, listovi bi bili povezani žicom i ukoričeni drvenim koricama. Tako bi postali zgodni za upotrebu i dugotrajni, baš kao i moderne knjige. Kada je Budizam stigao u Kinu, spisi su zapisivani na svili i papiru. Oko 500 godina kasnije je potreba za proizvodnjom velikog broja primeraka dovela do izuma štamparije. Najstarija štampana knjiga na svetu je kineski prevod jednog od Budinih govora, izdat 828. godine nove ere.