Ađahn Đayasaro

Sve o budizmu

Prevod Branislav Kovačević
Samo za besplatnu distribuciju, kao dar Dhamme

---

BUDISTIČKI POGLED NA SVET

Zašto je toliko krvi proliveno u ime religije? Je li budizam doprineo tom sveopštem pokolju?

Ljudskim bićima neophodno je da njihov život ima smisao, da ima značenje i cilj. Čini se da religije ispunjavaju tu svrhu. Kao posledicu toga, većina ljudi prihvati određen skup religijskih verovanja ili dogmi kao okvir u kojem pronalaze smisao svog života. Ali pošto ima mnogo sistema verovanja i svaki je sklon da tvrdi kako samo on poseduje istinu, prastari konflikt između verskih sistema i strasti koje podstiču postaje neizbežan. Uprkos svem „religijskom“ nasilju koje je video ovaj svet, priroda čovekovih potreba čini teško zamislivim svet u kojem ljudi ne nalaze pribežište u dogmatskim uverenjima. Čak i odlučno sekularni ili materijalistički ljudi imaju istu psihološku potrebu za stabilnošću i značenjem. Tako se oni identifikuju sa sopstvenim gledištima, podjednako čvrsto koliko i oni koji su religiozni na konvencionalan način. Nije teško pronaći savremene primere političkih uverenja, čak naučnih teorija, koje imaju sva obeležja dogme.

Budisti se ponose da se u njihovom kanonu ne može naći ni jedna jedina rečenica kojom se opravdava prolivanje i kapi krvi. U nekim sredinama, međutim, ovi tekstovi ostaju nepročitani, a njihove lekcije nenaučene. U današnjem svetu jedna mala grupa ljudi koja nosi ogrtač budističkog monaha koristi svoj autoritet da raspiri, umesto da smiruje etničke i teritorijalne sporove, dok ostatak theravada sveta sve to gleda sa zaprepašćenjem.

Pa ipak, Budino učenje nudi izlaz iz religijskog nasilja. Ono nam kaže da put do istinske sigurnosti i značenja leži u našim postupcima telom, govorom i umom, pre nego u slepom verovanju. Vera ima svoju ulogu u našoj sposobnosti da se menjamo i mi je možemo staviti na probu, pre nego da od nje stvorimo dogmu, jer ju je potom nemoguće menjati. U naporu da usavrše svoje ponašanje, emocije i razumevanje, ljudska bića mogu pronaći svrhu, koja ne stvara osećaj otuđenja od svih onih koji ne dele naše vrednosti.

Kakav je budistički stav prema ženama?

Pre svega, na žene se gleda kao na ljudska bića podložna rođenju, starenju, bolesti i smrti: bića podložna patnji, ali koja imaju sposobnost i mogućnost da je prevaziđu. Buda je vrlo decidirano rekao da sposobnost za probuđenje uopšte ne zavisi od pola. Ona nastaje samim rođenjem kao ljudsko biće, tako da je duhovni potencijal žena i muškaraca podjednak.

U svetlu ovakvog gledanja na njihov duhovni kapacitet, Buda je ženama koje žele da se iskreno posvete vežbanju pružio mogućnost zamonašenja. Proveo je dosta vremena podučavajući žene, zaređene i nezaređene, i nije im uskratio nijedno učenje samo zato što su ženskog pola.

No, Budino potvrđivanje duhovne jednakosti žena nije ga odvelo u zagovaranje radikalnih promena društvenog poretka njegovog doba, kojim su dominirali muškarci. Društvenu kritiku usmerio je na ono što mu je izgledalo da ima najteže posledice: na kastinski sistem. Zanimljivo je takođe da unutar sanghe, na terenu na kojem je imao moć da ustanovljava pravila kojima seregulišu odnosi između muškaraca i žena, on se nije odlučio za jednakost. Tako je Buda odnose između dva monaška reda ustanovio na način da je red monahinja, formiran posle reda monaha, smatran mlađim srodnikom. Smatrao je da takva vrsta blage nejednakosti, čija je zloupotreba kontrolisana merama ugrađenim u Vinayu, monaška pravila, predstavlja najbolji način vođenja asketskih zajednica, prihvatljiv i za širu društvenu zajednicu u kojoj se ona nalazi.

Šta budizam kaže o čovekovoj seksualnosti?

Pošto je naša seksualnost toliko snažna i potencijalno razorna sila u međuljudskim odnosima, Buda je učio da sa njom treba biti obazriv. Nezaređeni budisti uzimaju etičko pravilo koje od njih traži da odustanu od svakog nedopuštenog oblika seksualnosti. Tu se posebno misli na preljubu, ali je obuhvaćeno i sve ostalo što povređuje nas i druga bića: silovanje, seksualna eksploatacija itd. Budisti se ohrabruju da motre nad svojim čulima i ne prepuštaju se maštanju podstaknuti slikama,zvukovima, mirisima, ukusima i dodirima koji suviše stimulišu seksualnu želju. Strast za seksualnim zadovoljstvom može, kada je slepo sledimo, doneti mnogo patnje, a u nekim slučajevima i do izneverenog poverenja, raspada porodice, finansijske propasti ili nasilja. Mudri ljudi gledaju na seksualno zadovoljstvo kao na nešto što vrlo lako stvara vezanost i čuvaju svoju slobodu u meri koja sprečava da seks usmerava njihovim životom, tako što će ih navoditi da prave loše odluke.

Budizam na seksualnu žudnju samu po sebi ne gleda kao na nešto loše. Međutim, uviđa da njome upravlja neznanje o stvarima kakve zaista jesu. Zbog toga se meditanti ohrabruju da istraže prirodu te žudnje. U jednoj od svojih analiza seksualne žudnje Buda objašnjava u kojoj meri opsednutost žene svojom ženstvenošću uslovljava njezinu privlačnost za suprotni pol. Isto važi i obrnuto, za muškarca opsednutog svojoj muževnošću.

Budizam, takođe, seks između osoba istog pola, ukoliko je dobrovoljan, ne vidi kao nešto samo po sebi loše. Tako su Budina mudra promišljanja o seksualnoj žudnji podjednako tačna i primenjiva kojeg god pola da je njezin objekat.

Kako napredujemo plemenitim osmostrukim putem, seksualna želja se lagano smiruje, jer praktikant dolazi u dodir sa izvorima zadovoljstva i opuštenost koji ga daleko više ispunjavaju. Univerzalna osećanja prijateljske ljubavi i saosećanja nadilaze želju sa telesnom intimnošću. Na raniju snažnu žudnju za seksualnom aktivnošću sada se može gledati kao na nešto što nas izbacuje iz balansa, na aktivnost gonjenu time što duboko ukorenjenu želju za unutrašnjim oslobođenjem nismo uspeli da prepoznamo kao takvu. Potpuno probuđena osoba, arahant, u sebi ne oseća bilo kakav seksualni nagon, a opet živi sa najvišim i nepokolebljivim osećajem blagostanja.

Kako budizam vidi ljubav?

U budističkom učenju na ljubav se gleda kroz prizmu toksičnih i lekovitih mentalnih stanja koja obuzimaju um onoga ko je zaljubljen i osobe u koju je zaljubljen. Tu se može uočiti čitava lepeza emocija. Na svom najgrubljem nivou ljubav može biti narcisistička i zahtevna. Na najuzvišenijem nivou ona je nesebična i bezuslovna. Ljubav između dve osobe ima tendenciju da oscilira od jednog do drugog od ova dva pola. Budisti se uče da što više njihova ljubav naginje sebičnim oblicima, to će više oni patiti i više će patnje naneti voljenoj osobi; što je ta ljubav više bezuslovna, što je više zasnovana na mudrosti i razumevanju,to će uživati u više sreće i biće kadri da tom srećom obaspu i druge. Takođe, budisti se uče da oplemene svoje postupke, govor, misli i emocije na takav način da podstaknu i razviju pozitivne emocije.

Kakav je budistički stav prema drugim religijama?

Buda je hvalio one elemente drugih religija koje su bile u skladu sa njegovim putem probuđenja. U isto vreme, kritikovao je verovanja i prakse kojima se uvećavala količina sujeverja, okrutnosti i predrasuda u ovome svetu. Zagovarao je dobronamernost i poštovanje prema svim bićima kojima smo okruženi, bez obzira na njihovu veru.

Religijska netolerancija strana je theravāda budizmu. O tome govori i činjenica da recimo u tajlandskom jeziku ni ne postoji reč za religijsku netoleranciju. Isto tako, pošto budizam ne smatra da spasenje zavisi od verovanja u određeni skup dogmi, raznolikost verovanja ne smatra nečim uvredljivim ili opasnim, pa onda nema ni pokušaja preobraćanja. U stvari, monaška pravila zabranjuju monahu da podučavaju bilo koga, čak i nezaređene budiste, bez njihovog prethodnog poziva.

Uprkos povremenim primerima neetičkog pokrštavanja budista u Tajlandu, praktično nema primera da budisti diskriminiraju članove drugih religija. Iako su muslimanski militanti dugi niz godina imali budiste kao metu napada na jugu Tajlanda, nije bilo proganjanja muslimanskih zajednica u drugim delovima zemlje.

Šta je Buda mislio o ekonomiji?

Time što je “ispravno zarađivanje za život” uključio u plemeniti osmostruki put, dakle u svoj opis prakse, Buda je priznao važnost ekonomske aktivnosti kako za unapređenje dobrobiti svakog pojedinca, tako i razvoja zajednice u skladu sa principima Dhamme. Podučavao je da bi budisti trebalo da koriste moralne i duhovne kriterijume kada razmišljaju od čega će živeti. Posebno treba da obrate pažnju na odustajanje od poslova kojima se povređuju drugi ljudi, životinje ili prirodno okruženje.

Buda je naglašavao koliko je važno zarađivati za život pošteno i sa zdravim motivom. Ukazivao je kako poštenje utiče na jačanje samopoštovanja i pomaže u stvaranju atmosfere međusobnog poverenja u svakom poslu (a sve to, ističu savremeni ekonomisti, vodi do znatnog smanjenja troškova poslovanja). Kada je naša želja fiksirana na nadoknadu za obavljeni posao, umesto na zadovoljstvo samoga kada nešto uradimo kako treba, vrlo je verovatno da će se javiti razmišljanje samo na kratke staze i o načinima kako da zaradimo sa što manje truda, to jest da nekoga prevarimo. Kada je um fokusiran na kvalitet posla, više nego na materijalnu nadoknadu koju on obezbeđuje, postajemo zadovoljniji, doživljavamo manje stresa i krajnji rezultat posla je bolji.

Jednu vrstu ekonomskog ponašanja Buda je često kritikovao, a to je gomilanje bogatstva. Govorio je da troškovi ne bi trebalo da nadmaše prihode, a mudri ljudi koriste imetak na dobrobit svoju i svoje porodice, darežljivi su prema rodbini i prijateljima i često pomažu sanghu i one koji su u nevolji. Tako je smatrao da su hrana, odeća, sklonište i lekovi četiri potrepštine nužne za održiv život. Nemogućnost da sebi obezbedimo bilo koju od njih – ili stalna strepnja da ćemo ih izgubiti – glavni je izvor patnje za čoveka i duhovni razvoj čini gotovo nemogućim. U slučajevima kada okruženje čini ljudima nemogućim da obezbede četiri potrepštine, Buda je podučavao da bi vladar ili vlada trebalo da pruži pomoć. Prema budističkim kriterijumima, mera napretka jedne ekonomije nije u broju milionera, već u stepenu u kojem može da obezbedi četiri potrepštine za sve ljude.

Kakav je Budin stav prema politici?

Buda se držao podalje od politike. Nije zauzimao stav prema različitim političkim programima, kao što nije podržavao bilo koju društvenu grupu protiv neke druge. Iako je izbegavao da govori u prilog bilo kojeg oblika vladavine, govorio je o opštim načelima mudrog vladanja, o vrlinama i odgovornostima onih koji su na vlasti. Podučavao je šta bi trebalo da budu glavni principi velikog vladara, kao i koji su osnovi zdrave republike.

Kakav je budistički stav prema zabavi kao što su bioskop i sport?

Buda je učenike savetovao da vode računa o tome u kojoj meri njihove aktivnosti podržavaju put probuđenja, a na koji način ih sa njega skreću. Tako je izložio opšti princip da svaku aktivnost koja ojačava toksične sadržaje srca i slabi snagu onih kvaliteta koji ga hrane treba izbegavati. Sva aktivnost koja jača snagu pozitivnih kvaliteta srca i smanjuje snagu onih toksičnih treba nastaviti, sa svesnošću. Ovaj princip treba primeniti pri određivanju pravog odnosa prema svim oblicima zabave, od najgrubljih do najrafiniranijih.

Buda je prepoznao da ljudi, koji vode stresan život u ovome svetu, osećaju potrebu za opuštanjem i užitkom. Otuda nije ni ohrabrivao nezaređene budiste da potpuno odbace takva zadovoljstva. Ali jeste savetovao da dva puta u mesecu imaju dan obuzdavanja (na dan punog i mladog meseca). Sem što obezbeđuje više vremena za duhovne prakse, ovaj dan omogućuje domaćinu da odmor od svakodnevnih obaveza i priliku da ponovo proceni u kojoj meri je njegov život u skladu sa njegovim ciljevima i aspiracijama.

Može li se stvaranje i uživanje u umetnosti smatrati duhovnim putem?

Može, ali iz budističke perspektive duhovne koristi toga su relativno male. Velika umetnost može da uzdigne um, da osvetli čovekovu situaciju na dubok način, koji nas emocionalno ispunjava, ali sama po sebi nema moć da izazove trajnu transformaciju svesti kakvu obezbeđuje praktikovanje plemenitog osmostrukog puta. Pa ipak, u meri u kojoj stvaranje i uživanje u umetnosti uključuje negovanje pozitivnih mentalnih stanja kakva su svesnost i promišljanje, može se smatrati podrškom na putu probuđenja.

Budizam podučava o značaju zadovoljenosti. Ali da je svako bio zadovoljan svojim životom,  kakvog bi progresa uopšte bilo?

Vrline koje je podučavao Buda treba razumeti u ukupnom kontekstu njegovog puta ka probuđenju. Kada god je Buda govorio o zadovoljenosti, povezivao ju je sa kvalitetima vezanim za energiju, kao što su marljivost, istrajnost ili radinost. Dobro je pazio da sve bude jasno kako zadovoljenost nije povezana sa lenjošću, niti da je druga reč za pasivnost. Zadovoljenost, u budističkom značenju, mora se procenjivati u svetlu ključne važnost koju je Buda pridavao čovekovom naporu. Vrlo često je kritikovao filozofije koje promovišu fatalizam i jednom je nepažljive ljude uporedio sa mrtvacima koji hodaju. Tako zadovoljenost ne potkopava naše napore, već obezbeđuje najbolju polaznu tačku i osnovu za njih.

Neprobuđena bića obično smatraju da im nešto nedostaje, nadaju se da će ih stvari koje nemaju učiniti srećnijima nego one koje već imaju. Čak i kada im se želja ispuni, um im je obradovan, ali onaj osećaj nedostajanja tim iskustvom nije promenjen i oni zadržavaju svoju nadu. Kada naučimo da cenimo vrednost onoga što već posedujemo, to nam omogućuje da napustimo žudnje, frustracije i ljubomoru. Postavljamo sebi realne ciljeve i marljivo posvećujemo stvaranju uslova i prilika za ostvarivanje tih ciljeva. Ali u međuvremenu, takođe uživamo, koliko god je to moguće, u sadašnjoj situaciji. Jer bilo bi zaista tužno da sve svoje nade u sreću usmerimo ka budućnosti koja nikada ne stigne.

Šta budizam uči o našem odnosu prema prirodi?

Buda se sećao zapanjujuće velikog broja prošlih života, i premda je ono obuhvatalo više „eona skupljanja i širenja ovoga sveta“, objavio je da početak tog „tumaranja“ nije mogao da uoči. Kao rezultat toga, budizam ne podržava ideju da je ovaj svet delo nekog tvorca i prirodnom okruženju u kojem živimo ne pridaje nikakav teološki značaj. Umesto toga, vidi ga kao jedan fenomen koji postoji u sadašnjem stanju zahvaljujući toku uzroka i stanja. A naš izazov kao vrste jeste da se prema fizičkom svetu odnosimo na način koji najbolje podržava njegovu sposobnost da podržava nas.

Kako bismo negovali najbolju moguću vrstu odnosa sa fizičkim svetom, budizam zagovara obrazovanje u tri oblasti: postupci, emocija i intelekt.

Obrazovanje u postupanju zahteva od nas da dobrobit planete stavimo iznad kratkoročnih ekonomskih potreba. To znači negovanje volje da odustanemo od određenih vrsta štetnih postupaka i da usvojimo jednostavniji način života, sa manje razbacivanja. Promene neophodne na nivou postupanja ne može da izvede samo obrazovana elita; da bi bile uspešne, moraju ih prihvatiti svi. Zbog toga, neophodno je da ih podrže zakoni, običaji i kulturne norme. Obrazovanje emocija zahteva od nas u središte naše kulture, kao i u svako pojedinačno srce, stavimo ljubav i poštovanje za svet prirode, čime nam uništavanje prirodnog okruženja postaje odvratno. Obrazovanje intelekta traži od nas istraživanje uzroka i uticaja koji su u osnovi održive budućnosti za ljudsku rasu. Ono uključuje razumevanje koje posledice po čitavu planetu ima naš i najmanji čin kupovine i potrošnje. To znači uviđanje nedostataka našeg sadašnjeg puta.

Postoji li budistički pristup rešavanju konflikta?

Svako društvo zna za konflikte interesa, kako unutrašnjih, tako i spoljašnjih. Budističko učenje ističe načine da se, pre svega, spreči nastanak tih konflikata, kao i sprečavanje onih već postojećih da eskaliraju. To se postiže upućivanjem učesnika na koji način će najbolje pročistiti svoje postupke, emocije i razumevane samog života.

U budizmu, nasilje se smatra najmanje inteligentnom reakcijom na konflikt. Nasilje, fizičko ili verbalno, ne može da proizvede trajno rešenje problema. Nasilnici stvaraju za sebe vrlo tešku karmu, za koju će na kraju morati da plate. Žrtve nasilja ili njihove porodice žude za osvetom. I tako je pokrenut točak nasilja. A osnovni uzroci konflikta ostaju neisceljeni.

Buda je rekao da umovi oslobođeni toksičnih mentalnih stanja stvaraju, dugoročno gledano, najinteligentnije odluke. Pohlepa, oholost i predrasude rađaju se u umu pojedinca i, ako im se ne posveti pažnja, mogu imati enormne posledice po čitave zajednice i narode. Zato je Buda svoje učenike savetovao da neprekidno sami sebe posmatraju, ne bi li uočili načine na koje delima i rečju, žudnjama i emocijama, verovanjima, vrednostima i teorijama doprinose spoljašnjim konfliktima. Takođe je podučavao načinima da napustimo te destruktivne vidove čovekovog uma i negujemo one konstruktivne. Tako što uče da uoče uzroke i povode za konflikt, budisti u stvari uče na koji način sa svim time mogu da se nose na najbolji moguć način.

Koji je najbolji način da se nosimo sa stresom?

Imajući u vidu obim naših obaveza i pritisak koji nam leži na plećima, osećaj izvesne doze stresa je verovatno neizbežan. I to nije uvek loša stvar, jer nije lako zamisliti kako bi pozitivne promene u našem životu i napuštanje starih, nepromišljenih navika uopšte bili mogući bez imalo stresa. Ako nismo u stanju da se nosimo sa stresom ili smatramo da ne bi trebalo uopšte da ga osetimo, to bi mogao biti uzrok da ne dostignemo neke važne ciljeve u svom životu.

Pa ipak, moguće je radikalno smanjiti količinu stresa koji doživljavamo. U tome pomaže ako pojednostavimo svoj život koliko god je moguće i naučimo da ga malo usporimo; naši pokušaji da u jedan dan uguramo što je moguće više stvari znači samo nepotrebno iscrpljivanje samih sebe. Ako pažnju usmerimo na kvalitet svojih postupaka i reči, time smanjujemo količinu stresnih interakcija sa drugima. Obazrivija upotreba raspoloživih resursa takođe smanjuje stres oko svoje finansijske situacije. Redovno vežbanje, naročito joge ili tai čija (zato što su stvoreni da utiči na naš nervni sistem), uklanja mnogo fizičke tenzije i uči nas da dišemo na prirodniji način.

Redovno praktikovanje meditacije obezbeđuje nam veštinu da prepoznamo i napustimo otrovna raspoloženja i misli koje su u osnovi hronične tenzije. Nerealistična očekivanja od nas samih i ljudi oko nas mogu nas sasvim obuzeti. Takođe, napravimo tokom dana više kratkih pauza kako bismo smirili i centrirali um i time sprečavamo da se stres postepeno u nama nagomila. Te pauze mogu biti da sedeći ispred kompjutera, na radnom mestu, provedemo 60 sekundi praktikujući meditaciju na dah ili da jednostavno načinimo nekoliko laganih i dubokih udaha i izdaha, pre nego što odgovorimo na telefonski poziv. Negovanje sposobnosti da se tokom dana redovno vraćamo u sadašnji trenutak i ponovo uspostavimo stanje mirne budnosti može doneti značajne promene u kvalitetu našeg života.

Koliko je u budizmu važno pomaganje drugima?

Altruizam je u samom srcu budističke tradicije. Uvećavanje saosećanja smatra se merom probuđenosti uma. Dve osnovne vrline koje je Buda posedovao bile su mudrost i saosećanje. Buda je postao probuđen zahvaljujući mudrosti, a svoj put probuđenja delio je sa drugima zahvaljujući saosećanju. U budizmu se mudrost i saosećanje smatraju nerazdvojivim, poput dva krila ptice.

Želja da druge učinimo srećnima ili da ih oslobodimo patnje jeste prekrasan dragulj čovekovog uma. Ali da bi na plemenita osećanje dovela do efikasnih postupaka neophodna je mudrost. Ljudi sa dobrim namerama, ali sa manjkom senzitivnosti ili poštovanja prema onima kojima nameravaju da pomognu mogu učiniti više štete nego koristi. Sujeta, nestrpljivost, neodlučnost, pogrešno odabrane reči ili dobro odabrane reči, ali izgovorene u pogrešnom trenutku – mnogo je manjkavosti u rasuđivanju, mnogo je manjkavosti karaktera koje mogu upropastiti i najbolje napore najdobronamernije osobe. Sem toga, i to je možda najvažnije, ljudi nekada ne žele da im bilo ko pomaže ili nisu za to spremni.

Buda je podučavao da je najvažnije je li situacija zrela za nešto ili nije. Mudra osoba razume da su sva bića „vlasnici svoje kamme“. Izražavajući saosećanje koje izvire iz mudrosti i njime je vođeno, mudri pokušavaju da pomognu drugima kada mogu, ali nikada ne zaboravljaju da ne postoji garancija da će njihovi napori uroditi plodom. Zahvaljujući tome, kada stvari ne idu kako bi trebalo, ne prepuštaju se razočarenju ili očajavanju. Ako su napori da pomognu drugima osujećeni, priklanjaju se spokojstvu, spremni da pokušaju ponovo kada god to preovlađujući uslovi dozvole.

Kakav je budistički stav prema vegetarijanstvu?

Prvo pravilo kojeg se pridržavaju nezaređeni budisti zahteva od njih da se uzdrže od ubijanja živih bića ili angažovanja nekog drugog da ubija u njihovo ime. Svaki oblik namernog ubijanja stvara lošu karmu, sa ozbiljnim posledicama po onoga ko ubija. Međutim, u slučaju kada ljudi kupe i jedu meso iz samoposluge, na primer, nema nikakve kamme, jer nisu bili ni na koji način uključeni u ubistvo određene životinje. Pa ipak, mnogi budisti prihvatili su vegetarijanski način ishrane, u želji da izbegnu čak i indirektnu povezanost sa ubijanjem životinja.

Buda je takođe ohrabrivao ljude da mudro razmišljaju o svom odnosu prema prirodnom okruženju u kojem žive. Zbog toga, smanjenje potrošnje mesa ili priklanjanje vegetarijanskoj ishrani može se smatrati inteligentnim i budističkim odgovorom na ogromne pretnje koje ogromna i sve veća čovekova potražnja za mesom stvara po našu okolinu.