Ađahn Đayasaro
Sve o budizmu
Prevod Branislav Kovačević
Samo za besplatnu distribuciju, kao dar Dhamme
DHAMMA
Šta u budizmu znači pojam "Dhamma"?
Dhamma (sanskrit: Dharma) odnosi se na:
1. istinu o stvarima i svetu u kojem živimo, "stvari kakve zaista jesu, a ne kako se nama čine",
2. Budino učenje koje izražava tu istinu, ali i izlaže put koji nas vodi do toga da je direktno iskusimo.
Šta su to četiri plemenite istine?
Sveukupno Budino učenje obuhvaćeno je onim što nazivamo četiri plemenite istine, na isti način, objašnjavao je, kao što otisak stope svake životinje može da stane unutar otiska stope slona. Ove istine otkrivaju fundamentalni problem našeg života i njegovo rešenje.
1. Postoji dukkha
Dukkha se obično prevodi kao "patnja", ali u stvari ima mnogo dublje značenje nego što ga prenosi ta reč. Dukkha se odnosi na hronično nezadovoljstvo neprobuđenog bića i pokriva čitav spektar iskustava, od razdirućeg fizičkog i emotivnog bola, pa do suptilnog osećaja nelagode ili nepotpunosti.
2. Dukkha nije neizmenjiva čovekova sudbina. Ona zavisi od određenih uzroka i uslova, naročito od žudnje koja se javlja kada pogrešno razumemo svoju ljudsku prirodu.
3. Prestanak dukkhe
Postoji potpuno okončanje dukkhe, stanje oslobođenosti i istinske sreće.
4. Put koji vodi do prestanka dukkhe
Dukkhu možemo razumeti, njezine korene iščupati i ostvariti njen prestanak tako što ćemo negovati u sebi plemeniti osmostruki put. Taj put obuhvata vežbanje oba aspekta našeg života, spoljašnji i unutrašnji. Osam sastojaka tog puta, osam polja na kojima vežbamo, jesu:
1. ispravno razumevanje
2. ispravna namera
3. ispravan govor
4. ispravno postupanje
5. ispravno zarađivanje za život
6. ispravan napor
7. ispravna svesnost
8. ispravna koncentracija
Molim vas da objasnite plemeniti osmostruki put malo detaljnije.
Za osmostruki put bismo mogli reći da je jedna vrsta holističkog obrazovanja ili treninga za telo, govor i um, a koji kulminira probuđenjem za činjenice života.
1. Ispravno razumevanje se odnosi na naša uverenja, gledišta, sistem vrednosti, koji treba da su u skladu sa onim kakve stvari zaista jesu. Na početku, najvažniji elemenat jeste poverenje u: a) čovekovu sposobnost da postane probuđen i b) delovanje zakona kamme.
2. Ispravna namera (ili misao) znači da naše namere, koje se manifestuju prvo kao misli, budu u skladu sa ispravnim razumevanjem. To znači da ih polako oslobodimo svih vrsta otrova u vidu: a) zaslepljenosti žudnjom za čulnim zadovoljstvima, b) mržnje ili c) okrutnosti prema sebi i drugima. Ispravna namera uključuje težnju da u sebi razvijamo blagonaklonost i saosećanje.
3. Ispravan govor treba da bude istinit, koristan i u pravom trenutku izgovoren, ljubazan i dobronameran. To je govor lišen laganja, uvreda, ogovaranja i pukog naklapanja.
4. Ispravno postupanje se odnosi na naša dela koja ne povređuju ni nas ni druge. Najosnovnije, odnose se na odustajanje od a) ubijanja, b) krađe i c) preljube.
5. Ispravno zarađivanje za život znači da poslom kojim se bavimo ne povređujemo direktno druga bića. Tu spadaju profesije kao što su prodaja oružja; živih bića, tj. robova; mesa; alkohola i droga, kao i otrova.
6. Ispravan napor pokriva četiri vrste nastojanja:
a) sprečiti štetne misli i emocije kojih još nema u našem umu da se jave,
b) smanjiti i na kraju iskoreniti štetne misli i emocije koji već postoje u našem umu,
c) negovati i razvijati korisne misli i emocije koje još uvek nemamo,
d) razvijati i jačati one korisne misli i emocije koje već postoje u našem umu.
7. Ispravna svesnost je nastojanje da u svakoj životnoj situaciji održavamo um u stanju budnosti, prisutnosti i balansa, nasuprot običnom stanju u kojem smo, a to je automatizam, odsutnost, takozvani "automatski pilot". Na taj način svesni smo šta mislimo, osećamo, govorimo i radimo, te smo u prilici da na osnovu ličnog iskustva naučimo mnogo o sebi i svetu u kojem živimo. To je jedan važan izvor naše mudrosti.
8. Ispravna koncentracija se odnosi na unutrašnju stabilnost, jasnoću i mir koje doživljavamo kada je um potpuno fokusiran. Ta fokusiranost u budističkom žargonu se naziva "đhana" ili "zadubljenje", a ima ih četiri, svako rafiniranije od prethodnog, sve dok na kraju um ne dostigne stanje nepokolebljivog unutrašnjeg mira i spokojstva.
Šta u budizmu znači "uzimanje utočišta"?
Život je prepun poteškoća i nikada nije potpuno lišen bola ili barem njegove mogućnosti da nastane, što naravno onda u nama stvara osećaj strepnje. Kada se osećaju nebezbedno i u hroničnom stanju nezadovoljstva, ljudska bića počinju da žude za sigurnošću i izvesnošću. Mnoga to pokušavaju da pronađu usvajajući neki sistem verovanja ili nalaze utehu u različitim ritualima i sujeverjima. Podjednako popularan je put zabave: jurnjava za zadovoljstvima čula, imetkom, slavom, moći i položajem. Iz budističkog ugla, nijedna od tih strategija ne postiže svoj cilj. Čulno i svet uspeha ne mogu zadovoljiti najdublje čovekove potrebe. Vera u dogme i rituale ne pružaju nam pravu zaštitu. Sve dok ljudskim bićima nedostaje jasno razumevanje sopstvenog života, te nastavljaju da žive i postupaju nepromišljeno, nikada ne mogu biti zaista sigurni.
Uzimanje utočišta u "trostrukom dragulju" (Buda, Dhamma i Sangha) smatra se prvim korakom u oslobađanju od patnje i njenih uzroka, zato što budistima daje dobru polaznu osnovu i smer za njihove napore da stignu do cilja. Uzimanje utočišta signal je da smo načinili prvi korak u posvećivanju Budinom putu. Pri tome utočište nalazimo u Budi kao učitelju i vodiču; u Dhammi, njegovom učenju, kao mapi puta; i u Sanghi, zajednici njegovih probuđenih učenika, kao našoj inspiraciji na tom putovanju.
Zašto se Budino učenje često naziva "srednji put"?
"Srednji put" je termin koji je Buda koristio u dva različita konteksta. Prvo, on srž njegovog učenja – da sve stvari nastaju i nestaju u skladu sa uzrocima i stanjima – karakteriše kao srednji put između ekstrema anihilacije (materijalističkog verovanja da se sve završava smrću) i eternalizma (verovanja da nas posle smrti čeka ili večno blaženstvo ili večni pakao).
Drugo, Buda je svoj osmostruki put predstavio kao srednji put između ekstrema potpunog predavanja čulnim zadovoljstvima i, s druge strane, praznog, slepog asketizma. Međutim, bilo bi pogrešno shvatiti ovo kao da je Buda jednostavno propovedao umerenost. Umesto toga, srednji put moramo razumeti unutar referentnog okvira naših ukupnih napora da napustimo štetna mentalna stanja i pronađemo slobodu od neznanja i obmanutosti. Srednji put se ne može pronaći tražeći srednju tačku između dva ekstrema. Umesto toga, u svakom trenutku, srednji put leži upravo u onoj duhovnoj praksi koja će obezbediti maksimalan napredak ka našem cilju, a to je probuđenje.
Šta Buda uči o prirodi sreće?
Ljudsko biće može da doživi dve vrste sreće: onu koja zavisi od nekog spoljašnjeg podražaja i onu koja ne zavisi ni od čega drugog. Prvu vrstu sreće na najosnovnijem nivou doživljavamo u slučaju čulnog zadovoljstva: ako vidimo, čujemo, pomirišemo, okusimo ili dodirnemo nešto prijatno. Ovde takođe spadaju pozitivne emocije koje doživljavamo zahvaljujući odnosima sa drugim ljudima, uspehu ili socijalnom statusu.
Drugu vrstu sreće upoznajemo kroz duhovni razvoj. Njen početak jeste razvijanje velikodušnosti i sleđenje moralnih principa, ali svoje najdublje nivoe postiže kroz meditaciju. Redovni meditanti otkrivaju užitak i blaženstvo fokusiranog uma kao neuporedivo superiornije u odnosu na zadovoljstva koja zavise od čula. No ta rafinirana meditativna stanja ne čine najvišu sreću. Tek sa postepenim napuštanjem toksičnih mentalnih stanja – koja čine koren naše patnje – meditant otkriva u sebi jedan stabilan i tanan osećaj blagostanja, unutrašnjeg mira. To se smatra najvišom vrstom sreće, koja se doživljava kao prirodno svojstvo razvijenog uma, pre nego kao prolazno iskustvo podložno javljanju i nestajanju.
Nezaređeni budisti se ohrabruju da idu za profanom srećom u meri u kojoj je kompatibilna sa dolaskom do unutrašnje sreće; kao i da napuste uživanje u onim profanim zadovoljstvima koja um okreću dalje od duhovne prakse.
Zašto tako malo ljudi izgleda istinski srećno?
Buda je podučavao da su sva bića rođena sa željom da izbegnu patnju i dožive sreću. Problem je da zbog pomanjkanja mudrosti neprekidno, s jedne strane, postupamo na način koji stvara preduslove za patnju, a sa druge, zanemarujem postupanje na način koji stvara preduslove za sreću. Tako svoju sreću tražimo u stvarima koje će nas neizbežno na kraju razočarati; izbegavamo stvari koje bi vodile ka našoj trajnoj dobrobiti. Ukratko, mi smo sami sebi najveći neprijatelj.
Malo ljudi ozbiljnije razmišlja o prirodi sreće. Među onima koji to čine, tek mali broj se posveti sistematskom iskorenjivanju unutrašnjih prepreka toj sreći i negovanju stanja koji je unapređuju. Kada to vidimo, ne iznenađuje nas da je tako malo ljudi istinski srećno.
Jedna od temeljnih premisa budizma jeste da što jasnije vidimo prirodu stvari, manje patimo, a srećniji postajemo. Zato je Buda nibbānu/nirvanu, kao cilj budističke prakse, označavao kao "najvišu sreću". Profana sreća je nestalna i nepouzdana. Sreća pročišćenog uma je naše trajno utočište.
Budisti često govore o življenju u sadašnjem trenutku. Zar to nije protivrečno sa učenjem na osnovu prošlih iskustava i planiranjem budućnosti?
Prošlost i budućnost susreću se u sadašnjem trenutku: prošlost kao sećanje, budućnost kao maštanje. Svako procenjivanje prošlog iskustva, svaka odluka u pogledu budućnosti je samo mentalna aktivnost koja se neizbežno mora dogoditi u sadašnjem trenutku – jer on je sve što imamo. Problem je što kada sećanja nismo svesni kao sećanja, a misli kao misli, lako se izgubimo u svemu tome. Kada na ovakav način izgubimo prisutnost uma, život nam postaje tek turobna senka samoga sebe.
Što smo više ukorenjeni u sadašnjem trenutku, to je naš um manje prenatrpan. I tada nam je neuporedivo lakše da učimo od prošlih iskustava i mudrije planiramo svoju budućnost.
Šta su to zasluge?
Zasluge (puñña) označavaju unutrašnje pročišćenje koje se odigrava kada svoje misli, reči i dela uskladimo sa načelima vrline. Takvi postupci uzdižu i oplemenjuju naš um, a prati je ih jedan unutrašnji osećaj blagostanja. U Tajlandu popularna sintagma "činiti zasluge" (tham boon) obično se odnosi na davanje darova monaškom redu. Takvi darovi, ukoliko su dati sa pravom motivacijom, zaista nas oplemenjuju, ali sticanje zasluga se tu ne završava.
Velikodušnost nas pročišćuje zato što smanjuje sebičnost i vezanost, uči nas radosti davanja. Pridržavanje pravila vrline takođe stvara u nama zasluge, zato što slabi nagon za povređivanjem sebe i drugih. Ono takođe umu donosi slobodu od kajanja i učvršćuje osećaj samopoštovanja. Ali najviša vrsta zasluga dolazi od negovanja plemenitog osmostrukog puta, naročito od praktikovanja meditacije. Da bismo je redovno praktikovali, neophodna je posvećenost negovanju životnih veština. To znači da sami preuzimamo direktnu odgovornost za napuštanje svih uzroka patnje i razvijanje mira, mudrosti i saosećanja. Pošto meditacija najdublje transformiše um, ona je najmoćniji generator zasluga.
Buda je podučavao da se plodovi naših zasluga ne okončavaju sa smrću, već da doprinose preporađanju na dobrom mestu. Iako je naglašavao važnost oslobađanja iz kruga rođenja i smrti (samsāra), Buda je isto tako ukazivao da je za ljude koji još uvek nisu spremni za takav put, akumuliranje zasluga koje će im doneti dobro u ovom, kao i u budućim životima, jedan sasvim logičan (i inteligentan) način življenja.
Zar nije čitavo Budino učenje o patnji?
Buda je rekao da stvari o kojima on podučava, a po tradiciji ima ih 84.000, mogu da se svedu na samo dve: muka života i okončanje te muke. Muka, u značenju fizičke i mentalne patnje, jeste tek najgrublji vid dukkhe. Odnos između reči "patnja" i pāli pojma dukkha može se uporediti kao odnos između reči "crveno" i "boja". Ovaj drugi je mnogo širi. Dukkha se zato može prevesti i kao hroničan osećaj da nam nešto nedostaje, kao stres ili kao nedovoljnost bilo kojeg našeg iskustva. U tom smislu dukkha je iskustvo doživljeno kao "ne-nibbāna". Zbog toga se i za najsuptilniji i najsublimnija mentalna stanja smatra da se još uvek nalaze u području dukkhe, jer su to sve uslovljene pojave i otuda vezanost za njih ne može nam obezbediti trajan mir.
Najjednostavnije rečeno, dukkha se može izraziti kao "pomanjkanje istinske sreće". Buda je podučavao put ka prestanku patnje, ali je i naglašavao da je sloboda od patnje jedino moguća ako se sa njom suočimo i do kraja razumemo njezinu prirodu. U prvoj plemenitoj istini Buda kaže da život obične, neprobuđene osobe karakteriše dukkha, nastala na osnovu žudnje, a ona izvire iz neznanja, nerazumevanja stvari kakve one zaista jesu.
Da li je tačno da budizam podučava kako treba da se oslobodimo svih želja?
Buda je razlikovao dve vrste želje: prvu (tanhā) treba napustiti, a drugu (ćhanda) negovati.Tanhā je želja koja izvire iz našeg temeljnog nerazumevanja stvari kakve jesu: vidimo trajnost, sreću i nepromenljivo sopstvo tamo gde oni ne postoje. Želja za zadovoljstvima čula, za posedovanjem, za priznanjima, za oslobađanjem od svega neugodnog itd. Tanhā vodi do naše patnje kao pojedinaca, ali i do niza socijalnih problema.
Ćhanda je želja koja izvire iz ispravnog razumevanja stvari kakve one jesu. U njezinom središtu leži težnja za istinom i dobrotom. Želja da činimo dobro, želja da postupimo na blag način, želja da postupimo na mudar način – svaka od ovih želja zasnovanih na težnji ka istinitom i dobrom vodi do lične zadovoljenosti, ali i socijalnog zdravlja.
Distinkcija između ćhande i tanhe nije filozofska, već psihološka. Pažljivo posmatrajući sirovo iskustvo života, razlika između želja koje vode ka istinskoj sreći i one koje nas vode na drugu stranu postaje sasvim jasna.
Šta to znači "napustiti"
Buda nam je savetovao da posmatramo kako neprekidno sebi stvaramo patnju, vezujući se za telo i njegova čula, osećaje, opažaje, misli, emocije, smatrajući ih za "ja" i "moje". Naučiti kako da se oslobodimo te navike znači naučiti kako da nešto "napustimo". To nije moguće učiniti snagom volje. Napuštanje se događa prirodno, kada je uvežban um spreman da vidi kako unutar našeg neposrednog iskustva ne postoji bilo šta što bi odgovaralo pojmovima "ja" i "moje".
Međutim, "ja" i "moje" nisu puka iluzija; radi se o izuzetno korisnim društvenim konvencijama i Buda je savetovao da ih kao takve poštujemo. Iako telo, na primer, strogo uzevši nije "moje", to ne znači da ga treba zanemariti. Napuštanje tela ne znači prestati da radimo fizičke vežbe, kupamo se ili zdravo hranimo. To, međutim, znači ne dopuštati da telo definiše naš život. To znači osloboditi se strepnje, nesigurnosti i sujete, sveg tog straha od starenja, bolesti i smrti, stvari koje su tesno povezane sa nepromišljenim odnosom prema telu. "Napustiti" je termin korišćen za jedan mudar napor. Znajući da svaki napor koji činimo ne postoji u nekakvom vakuumu, da će na njega uvek u određenoj meri uticati uslovi nad kojima nemamo kontrolu, napuštamo svoje zahteve i očekivanja od budućnosti. Stvaramo najbolje moguće uslove, a onda se ne vezujemo za rezultate.
Kako neko postaje budista?
Praktično govoreći, neko postaje budista kada se, pošto je uzeo utočište u Budi, Dhammi i Sanghi, posveti proučavanju i primeni Budinog učenja u svom životu. U budističkim zemljama, kao što je Tajland, nikada nije postojala neka specifična ceremonija u kojoj su ljudi formalno potvrđivali svoju predanost budizmu. Delimičan razlog za to može biti to što budizam nije religija zasnovana na prihvatanju određenih verovanja; drugi razlog može biti to što budizam nije prozelitska religija koja ima tendenciju preobraćanja, te je tako uvek bilo malo konvertita. Sve u svemu, ljudi u takvim zemljama uzimaju svoj budistički identitet zdravo za gotovo, smatrajući da su budisti od dana svog rođenja. Na Zapadu je situacija drugačija i ovde budući budisti prolaze jednostavnu ceremoniju u kojoj recituju svoju posvećenost trima draguljima (Buda, njegovo učenje i zajednica njegovih učenika) i pet pravila vrline, koja će označavati njihovu meru ispravnog ponašanja.
Šta su mentalne nečistoće?
Neizvežban um je lak plen mentalnih stanja koja uništavaju njegovu prirodnu blistavost. Tu spadaju različiti oblici pohlepe, ljubomore, besa, mržnje i animoziteta, tromosti i uznemirenosti, konfuzije, arogancije, prezira i obmanutosti, kao i slepe vezanosti za stavove i uverenja. Na sreću, nijedno od tih stanja nije urođeno umu; svako može biti eliminisano kroz praktikovanje plemenitog osmostrukog puta. Ova negativna, štetna mentalna stanja nazivaju se "kilesa" na pāli jeziku, a obično se prevode kao "mentalne nečistoće".
Je li budizam religija ili filozofija?
Budizam može zbuniti nekoga ko je odrastao unutar neke od velikih monoteističkih religija kao što su hrišćanstvo ili islam. Iako budistička tradicija sadrži devociju i ceremoniju, budizam ne sadrži dogme, niti sledi jednu svetu knjigu. U njemu nema obožavanja bilo kakvog boga. Ono što budizam ima jeste ogroman korpus učenja kakva bi se unutar nekih drugih tradicija smatrala domenom filozofije ili psihologije. Zbog toga je dosta nedoumica oko toga je li budizam religija ili nije.
On svakako ne ispunjava formalne zahteve pojma religija, kako je taj pojam shvaćen na Zapadu. Da li to znači da budizam nije religija ili da je zapravo jedna drugačija vrsta religije ostaje na svakome da proceni. U prilog ove druge teze može se reći da dok su religije koje su se formirale na Bliskom istoku u suštini sistemi verovanja, za budizam bi se pre moglo reći da je sistem (samo)obrazovanja.
Postoje li bilo kakvi budistički sveti tekstovi?
Tipitaka (doslovno "tri košare") jeste budistički kanon, zbirka primarnih tekstova theravāda budizma, sačuvanih na drevnom indijskom jeziku pāli. U engleskom prevodu Tipitaka iznosi 20.000 stranica. Podeljena je na tri dela:
Vinaya pitaka
Zbirka tekstova koji sadrže pravila ponašanja za monahe i monahinje, kao i uputstva na koji način funkcioniše monaška zajednica. Tom delu pripadaju, na primer, odeljci o monaškoj etikeciji, ceremonijama i ispravnom odnosu prema "četiri potrepštine": ogrtač, posuda za hranu, boravište i lekovi, kao i procedure zamonašenja i razrešenja sukoba interesa.
Sutta pitaka
Zbirka sutta ili govora. Sadrži sve zabeležene Budine govore o Dhammi, zajedno sa malim brojem govora koje su održali njegovi glavni učenici. Sutta pitaka je podeljena na pet nikāya ili zbirki:
Dīgha nikāya – zbirka dugih govora.
Mađđhima nikāya – zbirka govora srednje dužine
Samyutta nikāya – zbirka tematski grupisanih govora
Anguttara nikāya – zbirka brojčano grupisanih govora.
Khuddaka nikāya – kratka zbirka, sve ono što se nije uklopilo u prethodne četiri zbirke.
Abhidhamma pitaka
Prerada i sistematizacija temeljnih principa izloženih na nesistematičan način, u vidu dijaloga, u Sutta pitaki.
Šta je suština budizma?
Buda je na ovo pitanje odgovorio upečatljivim poređenjem. Rekao je da baš kao što kada bismo uzeli malo vode iz bilo kojeg okeana, ona bi uvek imala isti ukus, ukus soli, isto tako i svako učenje Budino, iz kojeg god dela Kanona da ga uzmemo, ima isti ukus, a to je ukus slobode. Sloboda, oslobođenje od dukkhe i njezinih uzroka jeste suština budizma.
Šta je krajnji cilj praktikovanja Dhamme?
Rezultati tog praktikovanja mogu se izraziti na negativan i na pozitivan način. U negativnom smislu, rezultat je oslobađanje od svakog oblika patnje i od svih uzroka te patnje, a to su toksična mentalna stanja koja izvor imaju u pohlepi, mržnji i konfuziji. U pozitivnom smislu, rezultat je usavršavanje u mudrosti, saosećanju i unutrašnjoj slobodi (nevezivanju).
Da li budisti veruju u Boga?
Pošto se definicije pojma "bog" razlikuju, u zavisnosti od toga u kojoj od svetskih religijskih tradicija se upotrebljava, ne postoji jednoznačan odgovor na ovo pitanje. I dok je pojam individualnog boga tvorca očigledno u nesaglasju sa budističkim učenjem, u budističkom kanonu sepominju "božanstva", bestelesna bića koja se rađaju u različitim nebeskim svetovima. No, iako višestruko duži od ljudskog, i njihov život je vremenski ograničen, jer su i oni unutar samsare, večnog kruga rođenja i umiranja. Sem toga, božanska bića ne utiču na život ljudi i to šta će im se u životu dogoditi, već isključivo etički kvalitet čovekovih voljnih dela.
Koliko su budistički tekstovi uopšte pouzdani, imajući u vidu činjenicu da su prvih nekoliko vekova posle Budine smrti prenošeni isključivo usmenim putem?
Usmeno prenošenje ovih tekstova može pre biti snaga nego slabost, u pogledu njihove autentičnosti. Kada se jedna grupa monaha stara da sačuva određeni korpus tekstova, ona ih recituje u pravilnim intervalima, tako da je mogućnost pogreške ili namerne promene teksta svedena na minimum. Naravno, ne postoji neoboriv dokaz autentičnosti starih tekstova, ali ipak ima nekoliko vrlo jakih razloga da im poklonimo svoje poverenje.
Prvo, kao što je već ukazano, postoji unutrašnja koherentnost i odsustvo kontradikcija u Budinim govorima, što je impresivno samo po sebi, kada znamo o kojoj količini teksta je reč. Naime, ona nadmašuje recimo Novi zavet stotinak puta. Takođe, zbirke učenja koje su različite budističke škole, geografski udaljene, sačuvale na različitim jezicima pokazuju vrlo velik procenat podudarnosti.
Tačnost Budinog učenja ne zavisi od toga da li su se neki istorijski događaji desili ili ne. Ono opisuje sistem usavršavanja tela, govora i uma, koji vodi do probuđenja. Tokom proteklih vekova mnogi muškarci i žene, zaređeni ili ne, praktikovali su učenje izloženo u ovim tekstovima i sami se uverili u njihovu istinitost i efikasnost. Na kraju, upravo to je razlog da budisti imaju poverenje u autentičnost Budinog učenja, kako je od početka generacijama prenošeno sve do današnjeg dana.
Nije li budizam previše fokusiran na individualno i nedostaje li mu socijalna dimenzija?
Termin "budizam" je novijeg porekla. Buda je svoje učenje nazivao Dhamma-Vinaya, pri čemu se "Vinaya" odnosi na načine na koje se okruženje može ustrojiti tako da stvara najbolje uslove za učenje, praktikovanje i razumevanje Dhamme. Vinaya svoj vrhunac dostiže u pravilima i preporukama koji regulišu život budističkih monaha i monahinja, ali je isto tako primenljiva na društvo u celini. U ovom drugom kontekstu, Vinaya dobija oblik zakona, običaja i konvencija koje potpomažu smanjenje pohlepe, mržnje i konfuzije u zajednici, a ohrabruju rast pravičnosti, mira i harmonije.
Proučavaoci primarnih budističkih tekstova nailaze na veliki broj učenja koja se tiču socijalne dimenzije Dhamme. Ovu oblast budizma su, možda, zanemarivali autori na Zapadu, koji su mnogo više zainteresovani recimo za instrukcije za meditaciju. U želji da budizam oslobode njegovog azijskog "kulturnog balasta", nekada su stvarali nepotpuno i redukcionističko viđenje Dhamma-Vinaye.
Istine radi, treba priznati da su lideri savremenih budističkih naroda načinili istu grešku. U Tajlandu, božanstva slobodnog tržišta stekla su mnogo više uticaja nego principi Vinaye. Kratkoročni dobici se često posmatraju kao praktičniji i privlačniji ciljevi nego dobrobit koju zadobijamo na duže staze.
Koliko vremena treba da se postane probuđen?
Na ovo pitanje se može odgovoriti jednom starom pričom:
Neki monah išao je unutrašnjošću zemlje. I naišao je na stariju ženu kraj puta, te je upitao koliko treba da se stigne do planine. Nije uopšte obraćala pažnju na njega. Pitao je još jednom i opet ga je ignorisala. Isto se desilo i treći put. Monah pomisli da žena mora da je gluva. I dok je odlazio, začu je kako mu dovikuje: "Sedam dana!" Monah se vrati do žene: "Bako, pitao sam vas tri puta i svaki put ste me ignorisali. Zašto ste čekali da produžim pre nego što ste mi doviknuli odgovor?" Starica reče: "Pre nego što odgovorim, morala sam da vidim koliko brzo ideš i koliko si odlučan."
Budisti koji su uvereni da probuđenje postoji, da u sebi imaju potencijal da ga ostvare i slede taj put do trenutka ostvarenja, ne lupaju mnogo glavu koliko će to putovanje trajati. Sedam dana, sedam meseci, sedam godina, sedam života – koliko god da je put dug, ne postoji alternativna staza ili prečica.
Ukratko, šta je to zakon kamme?
Buda je rekao da je kamma (na sanskritu: karma) u suštini namera. Zakon kamme je izraz moralne dimenzije zakona uzroka i posledice. Svaki nameran postupak učinjen telom, govorom ili umom stvara efekat u skladu sa namerom koja ga je pokrenula. Najjednostavnije rečeno: dobra dela daju dobre rezultate, loša dela daju loše rezultate. Postupci izazvani toksičnim mentalnim stanjima proisteklim iz pohlepe, mržnje i konfuzije doprinose našoj budućoj patnji. Postupci koji proističu iz mudrosti i saosećanja doprinose našoj budućoj sreći.
Je li sve što nam se u životu desi bilo suđeno ili postoji i nešto što se zove slobodna volja?
Buda je odbacivao verovanje da je sve u našem životu zapisano kao sudbina, koju je odredila neka natprirodna sila. Takođe je svoje učenike ohrabrivao da uvide kako ideja o nekakvom nezavisnom sopstvu koje ispoljava slobodnu volju nestaje kad pobliže analiziramo telo i um.
U svakom trenutku našeg života, naša iskustva imaju određeni ton: prijatan, neprijatan ili neutralan. Ako nam manjkaju svesnost i mudrost, na prijatno reagujemo grabljenjem, na neprijatno odbijanjem, a na neutralno dosadom i tupošću. Na taj način, naš život je u najvećoj meri određen naviknutim reakcijama na sirovi materijal iskustva. Sa svesnošću i mudrošću, prepoznajemo afektivni ton iskustva kao takav, ali svoje odluke baziramo na inteligentnijim kriterijumima nego što je to relacija prijatno/neprijatno. Na taj način moguće je da upoznamo određeni stepen slobode od uslovljenosti.
Molim vas da ilustrujete delovanje zakona kamme
Rekli smo da kama jesu naši voljni, namerni postupci. Svakoga dana načinimo mnoštvo takvih postupaka i naš život je jedan kompleksan tok naše volje da je pojedinačni efekat bilo kojeg od tih postupaka retko očigledan. Isto tako, taj efekat će umnogome zavisiti od ostalih postupaka koje činimo. Analogije radi, uzmimo grumen soli i ubacimo ga u reku. Slanoća vode neće semnogo promeniti. Ako isti taj grumen soli ubacimo u kofu sa vodom, situacija će biti sasvim drugačija. Isto tako, jedno dobro ili loše delo neće mnogo uticati na naš život. Mnogo njih nesumnjivo da hoće.
Sem toga, iako spoljašnje efekte individualnih kammičkih postupaka nije lako proveriti, oni unutrašnji efekti su sasvim druga priča. Lako možemo posmatrati da svaki put kada se prepustimo besu, povećavamo verovatnoću da ćemo isto učiniti i naredni put. Stvaramo i hranimo navike i karakterne crte neprekidno ih "zalivajući" svojim voljnim postupcima. Svaki put kad delujemo vođeni namerom da budemo grubi, mi odmah i postajemo malo grublje ljudsko biće. Svako delo motivisano dobrom namerom čini istog trenutka od nas malo dobronamerniju osobu.
Šta Buda kaže o preporađanju?
Početkom noći u kojoj je postao probuđen, Siddhattha Gotama je ustanovio da je u stanju da se seti velikog broja svojih prethodnih života. Sredinom noći je ustanovio da je u stanju da prati kretanje bića kroz različite svetove tokom mnogo života i time da se uveri u delovanje zakona kamme. Ta nezamislivo intenzivna iskustva su toliko duboko potkopala temelje duboko ukorenjenih mentalnih nečistoća u njegovom umu i toliko oslobodila njegovu moć uviđanja, da je do zore postao potpuno probuđen, Buda.
Tokom svog učiteljevanja, Buda je otkrivao informacije o drugim svetovima. Govorio je u raznim prilikama o različitim nivoima postojanja i koji postupci vode do preporađanja na tim nivoima. Čini se očiglednim kako je osećao da poznavanje tih svetova daje potpuniji kontekst našem duhovnom naporu.
Iako sve to znanje još uvek nije proverljivo kroz neposredno iskustvo, smatrao ga je dragocenom potporom svima onima koji slede plemeniti osmostruki put. Buda je jasno govorio da nijedan od tih svetova nije večan i da je preporađanje u nebeskom svetu, makoliko bio on uzvišen, ipak ne donosi trajno zadovoljenje i da se život u njemu pre ili kasnije okončava. Učio je da za potpuno probuđeno biće preporađanja prestaju. Uzrok što oduvek lutamo kroz te privremene svetove jeste temeljno neznanje u nama i to o istinskoj prirodi stvari. Jednom kada je to neznanje razoreno, sve što je na njemu sagrađeno nestaje.
Koliko je za budiste važno da veruju u preporađanje?
Biti budista ne znači pripadanje nekom verskom sistemu. Zbog toga na Budino učenje o preporađanju ne treba gledati kao na dogmu, u koju budisti moraju da veruju. Budisti se ohrabruju da učenje o preporađanju uzmu kao verovatnu hipotezu, ali i da budu neprekidno svesni kako prihvatanje učenja zato što nam se čini da ima smisla, zato što u nama budi poverenje ili je konzistentno sa nekim drugim učenjem za koje smatramo da je tačno, nije nikako isto što i znati istinu na osnovu direktnog iskustva. Buda je učio ljude da im bude stalo do istine, ali ne tako što će isticati kako nešto mora biti istina samo zato što imao snažan osećaj da je to tako. Ogroman broj budista, naravno, nije u stanju da sebi dokaže istinu o preporađanju. Oni su podučeni da priznaju kako zapravo ne znaju je li to tako ili ne, ali da je uzmu kao polaznu tačku u razumevanju sopstvenog života i kretanja na Budin put probuđenja. I tako, kroz svakodnevno praktikovanje osmostrukog puta, poverenjeu kammu i preporađanje raste u nama na jedan prirodan, neforsiran način.
Šta Buda uči o raju i paklu?
Nebeski svet i pakao (koji bi zbog prolazne prirode bilo primerenije nazvati čistilište) jesu dva među svetovima u kojima se bića preporađanju. I to preporađanje rezultat je naših voljnih postupaka. Iako je životni vek u tim svetovima vrlo dug, i on se na kraju okonča. Upravo zbog toga se želja za preporađanjem u nebeskom svetu ne smatra naročito mudrom. Taj svet je tek privremeno odmorište od muka rođenja, starosti, bolesti i smrti, a ne oslobođenje od njih.
Da li budisti veruju u duhove?
Buda je potvrdio postojanja ne-ljudskih bića u ovom svetu, nevidljivih običnom oku. To postojanje potvrđivali su tokom vekova i daroviti meditanti, koji su razvili sposobnosti neophodne da ih uoče. Ogroman broj budista, koji nisu u stanju da provere ovu istinu, uzimaju je sa poverenjem. Drugi, koji su skeptičnije prirode, imaju rezerve.
Budistički učitelji smatraju da je od učvršćivanja vere u postojanje takvih nevidljivih bića važnije zauzimanje mudrog stava prema njima. Buda je podučavao da sva bića, bez izuzetka, naši saputnici na putovanju koje nas zahvaljujući preporađanju vodi kroz različite svetove. Kao takva, ta bića ne treba da obožavamo ili potkupljujemo prinošenjem različitih darova. Budisti uče da prema ne-ljudskim bićima neguju stav poštovanja i dobronamernosti. Na taj način oni im se približavaju i od njih im ne preti opasnost. A ako ima slučajeva da su neki fenomeni, za koje se misli da su duhovi, u stvari kreacije našeg podsvesnog, isti takav stav poštovanja i dobronamernosti najbrže vodi isceljenju.
Zašto se prolaznosti pridaje toliki značaj u budizmu?
Prolaznost je centralna karakteristika postojanja. Sve se menja. Ništa ne ostaje isto. Ništa ne postoji zauvek. Iako ovo može izgledati kao trivijalno zapažanje, pomnije istraživanje otkriva koliko naših misli, emocija, opažaja, želja i strahova nastaje upravo zato što istinu o prolaznosti neprestano zaboravljamo. Istrajno razmišljanje o prolaznoj uslovljenoj prirodi stvari čuva nas od toga da postanemo zaneti i nepažljivi kada stvari idu dobro, ali isto tako i depresivni i obeshrabreni kada stvari krenu nizbrdo. U meditaciji, fokusiran um razvija uvid u sopstvenu prirodu posmatrajući iz trenutka u trenutak nastanak i nestanak fizičkih i mentalnih fenomena.
Kakvo je značenje Budine tvrdnje o nepostojanju trajnog sopstva, ideje "ne-sopstva"?
Neprobuđena osoba pretpostavlja da iza svega što doživljavamo postoji jedan trajan, nezavisan entitet i da je to naše sopstvo, ono što mi zapravo jesmo. Uzimamo zdravo za gotovo da je to "ja" ono koje vidi, razmišlja, oseća, čuje, razgovara, deluje. Buda je učio da je takvo razumevanje nas samih pogrešno, zasnovano na određenom fundamentalnom pogrešnom zapažanju i da je ono glavni koren ljudske patnje.
Budizam uči da umesto čvrstog centra iskustva, osećaj sopstva biva stvoren iz trenutka u trenutak, uz pomoć jedne instinktivne identifikacije sa različitim vidovima iskustva – našim telom, osećajima, opažajima, mislima, emocijama i svešću o onome što nam dolazi putem čula. Buda nas je ohrabrivao da svoje iskustvo gledamo malo pažljivije, kako bismo videli jesmo li u stanju da otkrijemo to sopstvo, čije se postojanje čini tako očiglednim. Uviđanje da je život jedan tok pojava, zavisan od uzroka i posledica, ali bez vlasnika ili nekog ko ga kontroliše, jeste uvid u "ne-sopstvo" ili anattā.
Jedan način razumevanja ovog učenja jeste analiziranje rečenice "Pada kiša". Ona na prvi pogled implicira vršioca radnje. Da li postoji neki stabilan entitet zvan "kiša" koji se stropoštao sa neba na zemlju? Ili je pre reč o procesu sačinjenom od miliona delića koji nezavisno padaju, a zovemo ih kišne kapi. Dakle, vidimo da je pojam "kiša" samo lingvistička konvencija, termin bez svoje imanentne suštine. Slično je sa ostalim rečima koje upotrebljavamo. Kada kažemo "Ja sam srećan", šta je to "ja"? Možemo li da ga jasno definišemo ili je opet reč o konvenciji, nalepnici koju stavljamo na jedan neprekidno menjajući proces. Jer ako sam juče bio ceo dan tužan, da li je to bilo isto to ili neko drugo "ja"? Učenje o ne-sopstvu ide nasuprot našem intuitivnom zaključivanju i moguće je da ga razume jedino stabilan i srećan um. Upravo zbog toga se u budističkoj praksi naglašava važnost stvaranja solidne osnove za takav uvid kroz praktikovanje darežljivosti, učvršćivanje vrline i meditaciju.
Ako ne postoji sopstvo, šta se onda preporađa?
Učenje o nepostojanju trajnog sopstva ukazuje na činjenicu da stvari postoje kao procesi, a ne kao pojedinačni, posebni objekti. Plamen sveće je klasična analogija kojom se ilustruje odnos između "ne-sopstva" i preporađanja. To što nazivamo plamenom sveće nije neka stvar sama po sebi, već izraz za privremeni odnos između fitilja i kiseonika. Ako se nova sveća upali starom, samo je u skladu sa konvencionalnom istinom reći da je stvar koju nazivamo plamen migrirala sa jedne sveće na drugu; u stvari, proces gorenja uspostavljen je zahvaljujući uz pomoć nove materijalne osnove. Slično ovome, ne postoji stvar zvana "sopstvo" koje se preporađa u unutrašnjosti nekog tela, već samo proces koji se manifestuje u novom, prikladnom obliku.
Ako ne postoji sopstvo, kako se neko može smatrati odgovornim za svoje postupke?
Budizam pravi razliku između stvarnosti i društvenih konvencija. Jasno je da je ideja sopstva vrlo koristan, zapravo nezaobilazan elemenat socijalnog života. Tokom konverzacije, probuđeni učitelji koriste termine "ja" i "ti" na uobičajen način; odazivaju se kad im se obrate po imenu. Razlika je u tome da oni prepoznaju konvenciju kao konvenciju i ne mešaju je sa krajnjom stvarnošću.
Veći deo budističkog učenja bavi se životom na konvencionalnom nivou. Ličnoj odgovornosti dato je centralno mesto. U Dhammapadi Buda kaže:
Svako je zaista sam sebi utočište.
A ko bi drugi to mogao biti?
Kad sami sebe obuzdamo,
zaštitu teško dostižnu stičemo.