Intervju: Branko Kovačević
Budistička meditacija – povratak sebi
Theravada budističko društvo „Srednji put“ organizuje radionicu budističke meditacije na festivalu All Me Nova Svest, na kojoj će učesnici moći da upoznaju i praktično isprobaju ovu drevnu tehniku samospoznaje. Za radionicu nije potrebno bilo kakvo teorijsko ili drugo poznavanje budizma, jer će u sintagmi „budistička meditacija“ naglasak biti na meditaciji, koja je po svojoj suštini praksa, a ne teorija. Ovom prilikom, istraživaćemo kako primeniti meditaciju za posmatranje sopstvenog uma, njegovo razumevanje i na kraju preoblikovanje, kako bismo postali uravnotežena, zdrava, srećna bića.
Radionicu vode Branko Kovačević, koji je svoje teorijsko i praktično proučavanje budizma započeo još krajem sedamdesetih godina. Do sada je preveo tridesetak knjiga, od kojih veći deo čini budistička literatura. Autor je sajta „Budizam“ (www.srednjiput.rs), jednog od najvećih budističkih sajtova u Evropi i osnivač i predsednik Theravāda budističkog društva „Srednji put“. Branko je i autor knjige "Ovako sam čuo: Budino učenje na osnovu izvora u Pali kanonu".
Pored Branka, svoja iskustva iz meditativne prakse posetiocima All Me Nova Svest festivala predstaviće i Srđan Gojković Gile, legendarni frontmen rok benda “Električni orgazam” i potpredsednik Theravāda budističkog društva „Srednji put“.
Započeli ste svoje proučavanje budizma još sedamdesetih godina. Kako je došlo do toga, šta Vas je privuklo ovom učenju?
BRANKO: Kao i svaki dvadesetogodišnjak, tragao sam za sopstvenim pogledom na svet u kojem živim, za odgovorima zašto je on baš takav, a ne drugačiji i, naravno, kako bi mogao da bude bolji, humaniji. To je bilo vreme socijalizma, jednoumlja, ataka na individualnost i forsiranja kolektivizma. Svega toga sam se zaista gnušao i onda sam u časopisima počeo da nailazim na tekstove Čedomila Veljačića, profesora sa univerziteta u Zagrebu, koji se po penzionisanju preselio na Šri Lanku i postao budistički monah. To je bio gest koji je u ono vreme zaista odjeknuo u kulturnoj javnosti. Čitajući njegove tekstove, kao i prevode Budinih govora, učinilo mi se da bi tu moglo biti nečega dragocenog i za mene. Ubrzo sam preko pisama stupio u kontakt sa Veljačićem i on mi je vrlo ljubazno poslao nekoliko izdanja Buddhist Publication Society sa Šri Lanke.
Među njima čuvenu Kalama suttu, Budin poziv na slobodno istraživanje, a protiv slepe vere i dogmatizma. Ta „pobuna“ protiv autoriteta je meni, kao i verujem većini mladih ljudi, bila izuzetno bliska. Dalje, Budino insistiranje na individualnoj odgovornosti za sopstvenu sreću i nesreću, na to da je um, a ne nekakav čika sa bradom tvorac svega što nazivam moj svet, bilo je za mene veoma ohrabrujuće, jer ako sam ja taj koji stvara problem, onda ja mogu i da ga rešim. I na kraju, dosledno insistiranje na tome da je nenasilje jedini pravi način komunikacije među ljudima, u onom vremenu nuklearne ravnoteže straha, a i danas kada je nasilje svake vrste, od ideološkog, preko ekonomskog, do religijskog, vidljivo na sve strane, svakako jeste poruka koja nadahnjuje, a u isto vreme nije nekakva utopija, već učenje koje svoju istinitost potvrđuje evo već 2500 godina. Sagledavši sve to, bio sam uveren da sam pronašao svoj put i to se na moju veliku radost i potvrdilo tokom poslednje četiri decenije.
Postoji verovanje da su budizmu uglavnom privučeni intelektualci. Šta Vi mislite o tome?
BRANKO: U vezi sa budizmom na Zapadu postoji mnogo nerazumevanja i pogrešnih tumačenja. Jedna je i ta da je budizam nekakva intelektualna razonoda. To gomilanje zabluda je zanimljivo, jer Budino učenje je izloženo vrlo jasno i konkretno, tako da sve što je potrebno jeste obratiti pažnju na sam izvor, na Učiteljeve reči, umesto da o budizmu saznajemo iz kojekakvih prepričavanja duhovnjaka i „eksperata“.
To je kao kada biste Hristovo učenje upoznavali iz članaka u nekom časopisu ili kojekakvih, često i pogrešnih, citata na internetu, a ne iz Novog zaveta. Kada se tako upoznamo sa Dhammom, kako se Budino učenje naziva, jer ta reč znači i „stvarnost“, „istina“, „ono što jeste“, tada nam postane jasno da je reč o vrlo praktičnom putu pročišćenja sopstvenog uma od svega što ga sputava da nam obezbedi istinitu sliku sveta u kojem živimo. A bez te precizne slike osuđeni smo da, vođeni svojim zabludama, stalno ponavljamo greške koje nam donose patnju u životu. Da, budizmom su na Zapadu možda uglavnom privučeni intelektualci, ali ako učenje shvate kao još jednu intelektualnu igračku, kao još jedan predmet naučnog istraživanja, tada od toga neće imati mnogo praktične koristi, sem možda u pogledu svoje naučne karijere. Jer budizam je nešto što treba živeti, da bi donelo plod mira i sreće, a ne o njemu samo razmišljati.
Koji je, prema Vašem mišljenju, značaj meditacije u savremenom društvu?
BRANKO: Potencijalno, ogroman. Pošto radi sa izvorom svih naših problema, sa umom, ona je pravi lek za stanje stresa, konfuzije, straha i žudnje u kojem provedemo svoj život. Ali, kao što sam malopre rekao, da bi meditacija imala efekta, potrebno je praktikovati je, a ne o njoj razmišljati, čitati knjige ili razgovarati. Koliko god ovo što kažem izgledalo samorazumljivo, u praksi vidimo da vrlo mali broj ljudi meditira, čak i u budističkim zemljama, a mnogo je veći broj onih koji govore kako bi voleli, ali baš sad nemaju vremena, pa to odlažu za neko drugo vreme. I to je još jedan mit vezan za meditaciju, jer kao što kaže veliki budistički učitelj Ađan Ča, ako imaš vremena da dišeš, imaš vremena i da meditiraš. Meditacija je samoposmatranje i učenje na osnovu toga, a ne nešto što radimo kad obavimo sve druge poslove, neka vrsta relaksacije od tegobnog života.
Treba ovde napomenuti da reč meditacija danas može značiti skoro bilo šta. Toliko je taj pojam ušao u svakodnevni govor. Zato je bitno naglasiti o kojoj vrsti meditacije govorimo. Naravno, kada ja kažem meditacija, mislim na budističku, koja u osnovi ima dva vida. Prvi je razvijanje postojanosti pažnje na nekom objektu, praćeno smirivanjem uma, i to je ono što zovemo koncentracija. Drugi vid ima saznajnu funkciju, donosi uvid u pravu prirodu stvari. Jer kada neku pojavu posmatramo dovoljno dugo, neprekinute pažnje, u stanju smo da je zaista vidimo, uočimo njezine osnovne karakteristike, vidimo je neobojenu našim osnovnim reakcijama privlačnosti ili odbojnosti. I tek tada nam je jasno gde je izvor trajne sreće i unutrašnjeg mira, za kojim naravno svi žudimo.
Zbog čega ste svoje udruženje nazvali “Srednji put”? Šta “srednji put” zapravo znači?
BRANKO: Srednji put je prevod izvornog budističkog termina „mađđhima patipada“, kojim je Buda označavao svoje učenje. Tako ga je nazivao, jer je ono predstavljalo put između dva ekstrema, dve strategije, kojima su ljudi njegovog vremena, ali i mi današnji, pokušavali da odgovore na izazove življenja.
Jedan od tih ekstrema jeste potpuno predavanje čulnom zadovoljstvima, življenje „punim plućima“ kako se to danas kaže. Ono bi trebalo da nam donesu sreću, uz pouzdanje da ćemo nekako, negde, uspeti da sve svoje životne okolnosti tako podesimo da se nađemo u stanju potpunog blaženstva, nekoj vrsti raja na zemlji. Pošto to naravno nije moguće, ljudi su nastavili da maštaju o raju na nebu. Druga krajnost jeste krajnja askeza, lišavanje, ideja da se mučenjem tela mogu postići duhovni ciljevi. Buda je odbacio obe te strategije i pronašao put koji ne znači nekakvu pomirljivu sredinu između njih, već potpuno novi put, koji izlazi izvan dihotomija prijatno-neprijatno, koji nam omogućuje da vidimo i znamo, te da kroz razumevanje najzad pronađemo tačku oslonca i tačku mira.
Inače budističko udruženje „Srednji put“ osnovano je 2006. i kroz izdavanje knjiga, organizovanje predavanja i kurseva meditacije pokušava prvo da razbije mitove o Budinom učenju, a onda i da ga učini dostupnim, kako bi njegova univerzalna poruka mudrosti i saosećanja doprla do što većeg broja ljudi.
Na festivalu All Me Nova Svest predstavićete nam jednu vrstu budističke meditacije na zvuk? Možete li reći nešto više o tome?
BRANKO: Kao što sam već rekao, meditacija u budizmu znači samoposmatranje, odnosno posmatranje sveta u kojem živimo onako kako se prelama kroz našu svest. Jedan deo tog sveta jesu naravno i zvukovi. Nasuprot uobičajenom shvatanju da naš glavni problem predstavljaju okolnosti u kojima se nalazimo, takvo meditativno suočavanje sa raznim mentalnim sadržajima nam pokazuje da su problem zapravo naše automatske, slepe reakcije grabljenja onoga što nam je prijatno i odgurivanja, bežanja od onoga što nam izgleda neprijatno.
Dakle, šta radimo kad čujemo neki nama prijatan zvuk? Vežemo se za njega. Šta radimo kad je taj zvuk neprijatan? Gledamo gde je dugme za isključivanje. Je li moguće da u životu eliminišemo sve neprijatne zvukove i budemo okruženi samo prijatnim? Možemo li da jednom za svagda pobegnemo od zvukova, prizora, ukusa, mirisa, ideja koje nas rastužuju ili čine napetim? Ima li uopšte ta strategija trčanja za jednim i bežanja od drugog, kojoj pribegavamo čitav svoj život i koja nas toliko iscrpljuje uopšte šanse da uspe? Ili je možda mudrije da uočimo tu tačku, tu raskrsnicu na kojoj odlučujemo šta je prijatno i šta neprijatno, šta nas plaši, a šta ne, šta nas čini besnim, a šta ne i onda krenemo odatle? Dakle, zvuk je samo jedna ilustracija, ali isti metod meditacije može se primeniti na bilo šta pred čime se nađemo u životu.
Beograd, Mixer House, 10. maj 2015.