Sutta nipāta 1:12
Muni sutta
Utihnuli mudrac
Prevod sa pālija Branislav Kovačević
Samo za besplatnu distribuciju, kao dar Dhamme
209. Iz bliskosti opasnost izvire, [1]
u domu zagađenost nastaje,
beskućništvo, osama –
takav je zaista ideal utihnulog mudraca. [2]
210. Ko saseče što je izniklo,
pa ne sadi ponovo, niti ga neguje,
za takvog se kaže da je utihnuli mudrac,
takav ugleda stanje mira. [3]
211. Kad sagleda tlo, zatre seme
i vlagom ga više ne snabdeva,
mudrac što sagleda kraj rođenjima,
izvan je dometa misli i poimanja. [4]
212. Onaj ko zna sva boravišta, [5]
ali ne žudi ni za jednim od njih,
taj mudrac bez žudnje i pohlepe,
ne stremi više, na drugoj obali je.
213. Ko sve nadišao je, razume sve,
oštrouman, neuprljan je bilo čime;
ko sve je napustio, žudnju iskorenivši sebe oslobodio,
takvoga znalci mudracem zovu.
214. Ko ima snagu mudrosti, jak u vrlini, staložen,
raduje se zadubljenju i sabran,
bez okova, bez prepreka strasti,
takvoga znalci utihnulim mudracem zovu.
215. Mudrac što luta sam, pažljiv,
neuzdrman pohvalom ili kritikom,
lavu nalik, bez straha od bilo čega,
vetru nalik što se u mrežu ne hvata,
kao što lotos muljevita voda ne prlja,
vođa drugima, a sam nevođen,
takvoga znalci utihnulim mudracem zovu.
216. Ko je čvrst poput stuba na kupalištu, [6]
neuzdrman tuđim preterivanjima,
bez ostrašćenosti, trezven,
takvoga znalci utihnulim mudracem zovu.
217. Čiji je um postojan, prav poput čunka na razboju,
zgađen nad zlodelom svakim,
istražuje što je dobro i loše,
takvoga znalci utihnulim mudracem zovu.
218. Obuzdan, neporočan, mlad il’ sredovečan,
mudrac ukroćenog uma,
nikada ljut, ni druge ne ljuti,
takvoga znalci utihnulim mudracem zovu.
219. Ko god od tuđe hrane živi,
dobijene s vrha, iz sredine ili sa dna činije, [7]
i tada niti hvali, niti kritikuje,
takvoga znalci utihnulim mudracem zovu.
220. Mudrac, uvek u pokretu, od snošaja odvraćen,
ni u mladosti ničim vezan,
od gordosti i nepažnje odvraćen, oslobođen,
takvoga znalci utihnulim mudracem zovu.
221. Ko razume svet i najviši cilj sagledao je,
takav i bujicu i more prelazi,
raskinuo okove, bez strasti, neuprljan,
takvoga znalci utihnulim mudracem zovu. [8]
222. Različiti su, daleko jedan od drugog:
domaćin što izdržava čeljad i nesebični, što zavet sledi;
ubijajuću druga bića, domaćin je neobuzdan,
mudrac, ukrotivši sebe, sva druga bića štiti. [9]
223. Kao što plavovrati paun sa krestom
nikada labuda u letu stići ne može,
tako i domaćin ne dostiže monaha,
osamljenog mudraca, što u šumi meditira.
Beleške
[1] Reč muni je u staroj Indiji označavala mudraca koji je na sebe uzeo zavet ćutanja. Tako se čak i danas u Indiji koristi sanskritska reč mauna, u značenju „zavet ćutanja” kao jedna od duhovnih praksi. Naravno, to ne znači da u budističkom smislu reči muni neprekidno ćuti. Sam Buda je mnogo govorio kada je to bilo primereno. No muni je onaj čiji je um stišan i kada takva osoba govori, ona to čini iz te unutrašnje tišine. Takve reči su otuda bremenite značenjem, dubinom, uvidom i prodornom mudrošću. Njen govor potpuna je suprotnost rečima onih koji govore po navici, brbljaju iz unutrašnje potrebe da su uvek nečim zaokupljeni. [Natrag]
[2] Prema Komentaru, kao osnova za ovu strofu poslužio je jedan neobičan događaj iz Budinog života. Monah i monahinja su se zbližili, mnogo vremena provodili zajedno, delili stvari među sobom. Taj osećaj bliskosti je postajao sve snažniji, da bi se na kraju pretvorio u seksualni odnos. No, i pored toga, nisu se razmonašili, već su nastavili da idu u prošenje hrane i učestvuju u poslovima monaške zajednice. Na kraju njihova veza bi otkrivena i vest je stigla do Bude. On ih je pozvao, prekoreo i rekao da moraju da napuste manastir. Potom je ostalim monasima i monahinjama objasnio opasnost vrlo bliskih međusobnih odnosa, koji postepeno jačaju kroz često viđanje. Iz toga dolazi želja za još većom bliskošću. Iz čestih razgovora, potom, rađa se međusobno poverenje. Iz tog osećaja poverenje rađa se žudnja za telesnim kontaktom. Zato Buda savetuje da se, kada je zajedničko življenje neophodno, preduzmu određene mere predostrožnosti. Jedna od njih je promena percepcije sa kojom monah ili monahinja gledaju na osobe suprotnog pola. Ako je žena starija, monah je posmatra kao svoju majku. Ako je sličnih godina, posmatra je kao sestru. Ako je dovoljno mlada, na nju gleda kao na kćerku. Druga mera je obuzdavanje čula, nedozvoljavanje da recimo pogled slobodno počiva na telu i detaljno ga razgleda, daje podstrek maštanjima itd. Treća je Budina preporuka svim zaređenima da povremeno vežbaju meditaciju na telo i njegove delove, razvijajući tako stav opisan u prethodnoj, Viđaya sutti. [Natrag]
[3] Ova strofa koristi metafore da govori o procesu treninga uma. metafore se odnose na raščišćavanje terena u vrtu, plevljenje korova i ovde je reč o korovu mentalnih nečistoća. Kada to činimo, moramo da iščupamo svaki korov koji je već izrastao, sprečavamo da iz korena koji je ostao iznikne neki novi. Takođe, očigledno, nećemo sejati seme bilo kojeg korova koje bi moglo tu da proklija. Vežbanje uma u ovom slučaju jeste praksa ispravnog napora, šestog dela plemenite osmostruke staze. Ona se sastoji u pomnom posmatranju uma na sve dubljem nivou i kada meditant uoči neki „korov” u umu, makar i u samom začetku, na nivou semena, odnosno loših misli, da ga odmah ukloni, da ga ne neguje. [Natrag]
[4] Dok prethodna strofa opisuje onoga ko je još uvek u fazi vežbanja, ova opisuje onoga ko je prešao put do kraja, postao arahant. Pri tome se koristi ista metafora vegetacije, da predstavi objekte na osnovu kojih nečistoće pohlepe, mržnje i obmanutosti mogu nastati. Seme o kojem se govori je svest, a vlaga je žudnja. Običan čovek, usled neznanja, ne razume šta je tlo, osnova, i zato je konstantno vlaži, zaliva žudnjom. Takođe, po tom tlu razbacuje seme, svesne postupke koji imaju kammički rezultat, i tako stvara novi život, novu životnu snagu u svojoj svesti. Tako svest zadobija novi potencijal da nastavi svoj put u krugu preporađanja, samsari, da zadobije ovaj ili onaj oblik na nekom od nivoa egzistencije. Nasuprot ovome, pošto je „zatro seme“, oslobodio se vezanosti i neznanja, probuđeni je izvan kruga preporađanja, izvan našeg običnog iskustva, i otuda nije u domenu pojmovnog, kategoričkog mišljenja. [Natrag]
[5] Sve nivoe egzistencije. Prema Budinom učenju ima ih šest: čistilište, gladni duhovi, asure ili demoni, životinjski svet, ljudi i božanstva. [Natrag]
[6] Komentar za Sutta nipatu kaže da su u Indiji tog vremena na mestima gde su se ljudi kupali postavljani stubovi, tako da kada bi izašli iz vode, mogli bi da oribaju sami sebi leđa tako što bi ih trljali o jedan takav stub. Ljudi različitog socijalnog statusa bi dolazili na isto mesto, brahmani i trgovci, zanatlije i sluge, ali stub nije pravio bilo kakvu razliku među njima, služio je svakog od njih i ostajao uvek isti, savršeno ravnodušan. Tako je moguće opisati i potpuno izbalansiran um mudraca. [Natrag]
[7] Ova strofa govori o jednoj od najvažnijih, tradicionalnih monaških praksi, a to je prošenje hrane. Ona se održala do danas u tradicionalno budističkim zemljama jugoistočne Azije. Zato, kada se zamonaši, monah sem ogrtača, dobija obavezno i prosjačku zdelu. Sa njom on ide kroz selo ili grad, od vrata do vrata, ali ćutke, ne traži hranu, već se kod svake kuće zadrži neko vreme i nastavlja dalje. On ne moli hranu, niti bilo šta drugo, već pruža priliku svakome za darežljivost i sticanje pozitivne kamme. U zamenu za materijalnu podršku, on svima bez razlike pruža poduku i ličnim primerom pokazuje put duhovnog traganja za trajnom srećom. Pominjanje vrha, sredine ili dna činije govori o tome da monah ne može biti izbirljiv, već spreman da nekada dobija vrlo ukusnu hranu, ali nekada to mogu biti tek ostaci obroka, možda i od prethodnog dana. No, šta god da dobije, on mora to primiti sa podjednakom zahvalnošću. [Natrag]
[8] Prema komentaru, Buda je ove stihove izrekao imajući na umu svog polubrata po ocu, Nandu, koji je na dan svog venčanja sreo Budu. [Natrag]
[9] Poslednje dve strofe treba uzimati zajedno i posmatrati ih u kontekstu koji daju druge sutte. Iza prve stoji priča, sadržana u Komentaru za Sn, o monahu koji je živeo u šumi, nedaleko od sela. Živeo je život u meditaciji, a u selu je živeo lovac, koji je u istoj toj šumi obično lovio i potom prodavao ubijenu lovinu kao sirovo meso. Svakoga dana monah bi ušao u selo u sakupljanje hrane, a lovac bi otišao u šumu u lov. Kad bi se monah i lovac sreli na putu, osmehnuli bi se jedan drugom, monah nije pokušavao da propoveda i pokuša da odvrati lovca od ubijanja. Tako su ljudi počeli da misle kako su njih dvojica prijatelji i da su zapravo u dogovoru. Da monah na neki način pomaže lovcu da pronađe životinje. Tako počeše da kritikuju monaha. Glas o ovome dođe do Bude, koji onda on ovom strofom objasni seljanima da nema nikakve sličnosti između dvojice i izreče pohvalu monahu.
No, moguće je značenje ove dve strofe posmatrati i na širem planu, a ne na konkretnom slučaju. Ali u tom slučaju nezaređeni Budin sledbenik ne bi trebalo da bude povređen povlačenjem razlike između njega i monaha. [Natrag]