Sutta nipāta 1:11
Viđaya sutta
Pobeda
Prevod sa pālija Branislav Kovačević
Samo za besplatnu distribuciju, kao dar Dhamme
195. Kada [1] neko hoda ili stoji,
bilo da sedi ili leži,
kada se savija i pruža:
takvo je kretanje tela. [2]
196. Povezano tetivama i kostima,
obloženo kožom i mesom.
Skriveno kožom, telo se ne vidi
onakvo kakvo jeste:
197. ispunjeno utrobom,
ispunjeno želucem,
komadom jetre i bešikom,
srcem, plućima, bubrezima i slezinom,
198. slinama, pljuvačkom,
znojem i salom,
krvlju i zglobnom tečnošću,
žuči i mašću.
199. Uz to, iz devet otvora,
nečistoće stalno teku iz njega:
iz očiju prljavština oka,
iz ušiju prljavština uha,
200. iz nosa sline,
a iz usta bljuvotina,
šlajm il’ pljuvačka,
dok iz tela graške znoja izbijaju. [3]
201. Povrh toga, šupljina njegove glave
ispunjena je mozgom.
A budala, zaveden neznanjem,
misli da je telo lepo. [4]
202. Ali zato kada leži mrtvo,
naduto i pomodrelo,
odbačeno na groblju,
čak i rodbina za njega ne mari.
203. Onda ga psi rastržu,
isto šakali, vukovi i crvi.
Gavrani i lešinari se hrane njime,
i druge životinje na gozbu stižu.
204. Čuvši ove reči Budnoga,
monah koji poseduje mudrost,
do kraja razume telo svoje,
jer ga vidi onako kakvo zaista jeste:
205. „Kakvo je ovo, takvo je i ono.
Kakvo je ono, takvo je i ovo.“ [5]
Tada u njemu privlačnost tela,
i svoga i drugih, sasvim iščezava.
206. Taj monah koji mudrost poseduje,
što žudnju i strast u sebi pročisti,
do besmrtnog, do mira stiže,
do neprolaznog stanja nibbāne.
207. Ovo ni dva metra visoko telo,
prljavo i smradno ljudi slave,
iako raznim prljavštinama ispunjeno,
što se sad tu, sad tamo iz njega cede.
208. Kad neko, zbog takvog tela,
makar i pomisli da sebe uznosi
ili da nekog drugog prezire,
šta je to ako ne slepilo?
Beleške
[1] Zanimljivo je da je ova sutta dobila naziv „Pobeda“, iako se u njoj ne govori o bilo kakvoj bici ili borbi, o bilo čemu što bi moglo kao ishod da ima pobedu. Otuda pitanje, na šta se odnosi ovaj naslov i odgovor bi bio da je reč o pobedi nad obmanama i nečistoćama uma, kao što su neznanje i žudnja, koje za svoj uzrok i središte imaju telo. Ovde se ne radi o nekakvoj patološkoj mržnji prema telu, već o sagledavanju realnosti i razvejavanju iluzije i vezivanja za nju. Nasuprot nekim drugim tradicijama koje su u Indiji postojale u Budino, vreme, a smatrale su da se duhovni ciljevi mogu postići mučenjem tela, Buda je takav stav potpuno odbacio, nakon što ih je i sam isprobao i uverio se u njihovu nedelotvornost. [Natrag]
[2] Ova strofa nam se može učiniti nerazumljivom ili pak banalnom. Ali ona nam skreće pažnju na jednu od vežbi u okviru satipaṭṭhāna metoda, a to je vežbanje sabranosti pažnje u odnosu na telo. Tokom te vežbe, pokušavamo da budemo svesni tela, odnosno svakog položaja koji ono zauzme. Tako doživljavamo telo kao materijalni objekat koji zauzima određeni prostor i nalazi se u jednom od četiri osnovna položaja: hodanje, stajanje, sedenje i ležanje. Uz to su i dva načina na koji telo koristi svoj udove: savijanje i opružanje. Tako je pažnja okrenuta ka unutra, ka sopstvenom telu, uz razvijanje svesti o njegovim aktivnostima. Na telo gledamo skoro kao iz perspektive neke druge osobe, bez automatskog identifikovanja sa njim i delovanja gonjeni trenutnim impulsima. Umesto toga, svesni smo svakog pokreta i položaja. Na osnovu toga počinjemo analizu samog tela, od čega je ono sačinjeno. I vidimo da je telo jedna struktura, čiji je noseći deo kostur, a povezuju ga delovi opisani u narednoj strofi. [Natrag]
[3] Ovo je deo meditacije na telo koja sistematski istražuje unutrašnje organe, a zatim i tečnosti u telu, kako bi meditant jasno uočio svu njegovu neprivlačnost, za razliku od površnog gledanja i opčinjenosti telom. Vrlo važno uputstvo za ovu vrstu meditacije je da u nju krećemo posmatrajući sopstveno telo, a ne tela drugih. U suprotnom, ako se prvo fokusiramo na tela drugih, možemo postići potpuno suprotan efekat, nastaviti dotadašnju opčinjenost i raspaliti požudu u sebi. [Natrag]
[4] Strofe 196-201 su kontemplacija odbojne prirode tela dok je ono živo. Ona se na sistematičan način vežba tako što meditant prolazi kroz standardnu shemu od 32 dela tela, kako je to objašnjeno u Satipaṭṭhāna sutti (MN 10). Naredne dve strofe tiču se kontemplacije na groblju, još jedne od meditacija na telo praktikovane u Budino vreme. Tela siromašnih ljudi, koji nisu imali novca da plate pogrebnu lomaču, jednostavno ostavljana na groblju da ih divlje životinje rastrgnu i da se raspadnu sama od sebe. Monasi bi posmatrali ta tela u različitim fazama raspadanja i koristili ih kao objekat meditacije. [Natrag]
[5] Meditant svoje telo upoređuje s lešom i zna da je to dvoje u suštini isto, da će i njegovo telo koje se sada kreće, smeje, jede i spava, puno je ideja i planova, postati jednog dana isto takvo. [Natrag]