Sutta nipata III.10
Kokalika sutta
Govor o Kokaliki
Prevod Branislav Kovačević
Samo za besplatnu distribuciju, kao dar Dhamme
Ovako sam čuo. Jednom kada je Buda boravio u Đetavana manastiru u Sāvatthiju, došao mu je monah po imenu Kokalika i rekao:
"Gospodine, Sāriputta i Moggallāna su puni neprikladnih želja. Njima su zaista ovladale neprikladne želje."
A Buda mu odgovori:
"Kokalika, ne govori takve stvari! Imaj poverenja u svoj um što se njih tiče; Sāriputta i Moggallāna se ponašaju odmereno."
Ali Kokalika ponovi svoje optužbe protiv ove dvojice učenika. Buda mu odgovori kao i pre, no monah uvredi učenike na isti način. Po treći put Buda ga zamoli da prestane. Onda Kokalika, duboko je poklonivši Budi, ustade i otide.
Nije mnogo prošlo i on se razbole. Po celom telu mu izbiše čirevi, čirevi veličine semena gorušice. I ti čirevi počeše da rastu, malo pomalo, sve dok nisu bili veliki kao zrna graška. Zatim nastaviše da rastu kao pasulj, kao jaje, kao jabuka, kao dunja. Tada počeše da prskaju, i iz njih pokulja gnoj i krv. Kokalika umre i, kao posledica mržnje koju je pokazao, ponovo se rodio u svetu patnje koji je poznat kao Paduma ili Lotos.
Krajem te noći Brama Sahampati dođe do Bude i obavesti ga da je Kokalika umro i kako je njegova mržnja uzrokovala da se preporodi u Padumi. Rano sledećeg jutra Buda sazva sve monahe da im razjasni ono što je rekao o Kokalikinoj smrti: "Monasi, život bića u Padumi traje toliko da teško da možemo da ga izrazimo brojem. Kokalika se tamo preporodio zbog svoje mržnje prema Sāriputti i Moggallāni."
Zatim, kao Učitelj, Buda nastavi ovako:
"Čovek kad se rodi, rodi se sa sekirom u ustima. Tako onaj čiji govor nije odmeren seče sebe tom sekirom.
Kada čovek hvali nekoga ko je vredan pokude, tada taj čovek nagomilava zlo svojim ustima i to zlo ga neće odvesti do sreće.
Malo je štete ako neko izgubi novac na kocki, čak i ako izgubi sve, uključujući i sebe; ali ako neko gaji mržnju prema onima čije je ponašanje ispravno, time sebi mnogo više škodi.
Vređati ljude vredne poštovanja, gajiti mržnju u mislima i govoru, vodi ka eonima i eonima života u patnji.
Laganje vodi ka takvom stanju. Učiniti nešto i onda reći 'Ja to nisam uradio' — to je isto što i laganje. Što se tiče smrti i preporađanja, oba postupka su ista: u trenutku smrti morate se suočiti sa posledicama loših dela.
Kada čovek napadne nekoga ko je miroljubiv, čist i neiskvaren, tada se taj napad okreće protiv tog nepromišljenog čoveka, kao prašina bačena nasuprot vetru.
Onaj ko je sklon pohlepi lako vređa druge svojim govorom. On je bez poverenja, gramziv, jadan i sklon klevetanju.
Ako ste takvi, lažljivi i nepouzdani, klevećete, zlonamerni i nedobronamerni, podli, rđavi, bolje da ne govorite mnogo, inače ćete završiti na mestu prepunom patnje!
Kada tako postupate, vi širite zagađenje. Jer to je uvreda za one koji čine dobro, postupak ružan sam po sebi. Ako nagomilavate takva dela završavate u okeanu patnje.
A zašto? Zato što ono što čovek učini ne nestaje jednostavno u prošlosti. To nas prati, prijanja uz počinioca. Čovek čiji su postupci zagađeni je budala: vremenom će bol koji nanosi osetiti i na sebi.
Bol koji će osetiti biće nalik usijanom gvožđu koje ga razdire i probada. U takvom stanju, osećaće se kao da mu sipaju topljeni metal niz grlo.
Nema tamo bilo čega što nije teško i bolno. Nema reči utehe, nema bekstva za onoga ko u takvom stanju pati, stanju u kojem je ceo svet lomača, gde je i ležaj načinjen od žeravice.
Sapet mrežama, slomljen udarcima batine, čovek je tu uronjen u neprozirni mrak kojem na sve četiri strane kraja nema.
Onda se on nađe u kotlu što ključa, punom mehurića od vatre odozdo; usijanom, uzavrelom.
Čovek pun nedela nađe se u takvom stanju, u vreloj mešavini krvi i trulog mesa. Gde god da mrdne trulež i gnoj.
Onda se čovek pun nedela kuva u vodi punoj crva. Ne može da miruje — kazan u kojem se kuva, okrugao i gladak, nema u sebi ništa za šta bi se uhvatio.
Zatim je u džungli mačevih oštrica, udovi mu isečeni i okrvavljeni, jeik mu proboden kukom, telo išibano i iskasapljeno.
Zatim je u Vetaraniju, močvari kroz koju je teško probiti se, sa svoja dva vodena toka što seku poput brijača. Nesrećna bića upadaju u njih, ispaštajući tako za svoja nedela u prošlosti.
Izujedan od gladnih šakala, gavrana i crnih pasa, iskljucan od lešinara i vrana, patnik stenje.
U takvom se stanju nalazi onaj ko nedela čini. To je stanje apsolutne patnje. Zato je razuman čovek u ovome svetu energičan i pažljiv koliko god to može da bude.
Paduma stanje traje jako dugo. Znalci tu dužinu mere tako što kažu da traje onoliko vremena koliko bi trebalo da se istovari mnogo tovara sezamovog semena, ako bi se svakih sto godina uzimala samo po jedna semenka. Kažu da bi tih tovara trebalo da bude pet hiljada sto dvadeset miliona.
I sve dotle dok ta stanja patnje ljudi ovoga sveta nazivaju nesrećnima, sve dotle će ljudi morati da nastave da žive u njima.
Zato dobro pazite i s čistim, ispravnim i prijateljskim kvalitetima neprekidno motrite na pokrete uma i pokrete jezika svog."