Theravāda budistička zajednica u Srbiji

Mađđhima nikāya 102

Panćattaya sutta
Pet i tri

Prevod Branislav Kovačević
Samo za besplatnu distribuciju, kao dar Dhamme


1. Ovako sam čuo. Jednom je Blaženi boravio kraj Sāvatthīja, u Đetinom gaju, u manastiru koji je podigao Anāthapiṇḍika. Tu se on ovako obrati monasima: „Monasi.” – „Da, poštovani gospodine”, odgovoriše oni. A Blaženi ovako nastavi:

(SPEKULACIJE O BUDUĆNOSTI)

2. „Monasi, postoje askete i brahmani koji spekulišu o budućnosti, za­stupaju određena gledišta o budućnosti, ističu različite doktrinarne stavove u vezi sa budućnošću.

(I) Jedni tvrde: ‘Sopstvo je sposobno da opaža i neoštećeno je posle smrti.’
(II) Jedni tvrde: ‘Sopstvo nije sposobno da opaža i neoštećeno je posle smrti.’
(III) Jedni tvrde: ‘Sopstvo niti jeste, niti nije sposobno da opaža i neo­štećeno je posle smrti.’
(IV) Ili opisuju poništavanje, razaranje i uništenje postojećeg bića [u trenutku smrti].
(V) Ili neki objavljuju nibbānu ovde i sada.

Tako (a) oni ili opisuju postojeće sopstvo koje je neoštećeno posle smrti; (b) ili opisuju poništavanje, razaranje i uništenje postojećeg bića [u trenutku smrti]; (c) ili objavljuju nibbānu ovde i sada. Tako se tih pet gledišta svodi na tri, a tri postaje pet. Ovo je sažetak govora o ‘pet i tri.’

3. (I) Tako, monasi, oni askete i brahmani koji opisuju sopstvo kao sposobno da opaža i neoštećeno posle smrti, kažu za takvo sopstvo, spo­sobno da opaža i neoštećeno posle smrti, da jeste:

materijalno,
ili nematerijalno,
ili i materijalno i nematerijalno,
ili ni materijalno ni nematerijalno, ili da opaža jedinstvo,
ili da opaža raznolikost, ili da opaža ograničeno,
ili da opaža bezgranično.

Takođe, među onim malobrojnima koji idu dalje od ovoga, neki iznose tvrdnje za svest-kasinu, nemerljivu i neoborivu [da jeste sopstvo].

4. Monasi, Tathāgata to razume ovako: ‘Oni dobri askete i brahmani koji sopstvo opisuju sposobnim da opaža i neoštećenim posle smrti, opisu­ju takvo sopstvo kao materijalno… ili kao sposobno da opaža bezgranično. Ili, neki iznose tvrdnje o području ničega, nemerljivom i neoborivom; [za njih] „ništa ne postoji” je najčistiji, najviši, najbolji i nenadmašan među tim opažajima – bilo da je reč o opažaju oblika ili bezobličnog, jedinstva ili raznolikosti. Ipak, taj opažaj je uslovljen i grub, ali postoji prestanak obrazaca.’ Pošto zna da ‘Postoji to’ i vidi izlaz iz toga, Tathāgata odlazi iza toga.

5. (II) Tako, monasi, oni askete i brahmani koji opisuju sopstvo kao nesposobno da opaža i neoštećeno posle smrti, kažu za takvo sopstvo, nesposobno da opaža i neoštećeno posle smrti, da jeste:

materijalno,
ili nematerijalno,
ili i materijalno i nematerijalno,
ili ni materijalno ni nematerijalno.

6. Monasi, takvi askete i brahmani kritikuju druge askete i brahmane koji sopstvo opisuju kao sposobno da opaža i neoštećeno posle smrti. A zašto? Zato što kažu: ‘Opažaj jeste bolest, opažaj jeste tumor, opažaj jeste strela; ovo jeste mir, ovo jeste uzvišeno, a to je ne-opažanje.’

7. Monasi, Tathāgata to razume ovako: ‘Oni dobri askete i brahma­ni koji sopstvo opisuju nesposobnim da opaža i neoštećenim posle smrti, opisuju takvo sopstvo da je ili materijalno… ili ni materijalno ni nematerijalno. Da bilo koji asketa ili brahman može reći: „Mimo materijalnog oblika, mimo osećaja, mimo opažaja, mimo mentalnih obrazaca, opisaću dolaženje i odlaženje svesti, njezino umiranje i ponovno javljanje, njezin rast, uvećanje i sazrevanje” – to je nemoguće. Svest je uslovljena i gru­ba, ali postoji prestanak obrazaca.’ Pošto zna da ‘Postoji to’ i vidi izlaz iz toga, Tathāgata odlazi iza toga.

8. (III) Tako, monasi, oni askete i brahmani koji opisuju sopstvo ni kao sposobno ni kao nesposobno da opaža i neoštećeno posle smrti, kažu za takvo sopstvo, niti sposobno niti nesposobno da opaža i neoštećeno posle smrti, da jeste:

materijalno,
ili nematerijalno,
ili i materijalno i nematerijalno,
ili ni materijalno ni nematerijalno.

9. Tako, monasi, oni kritikuju ove dobre askete i brahmane koji sop­stvo opisuju kao sposobno da opaža i neoštećeno posle smrti, a kritikuju i ove dobre askete i brahmane koji sopstvo opisuju kao nesposobno da opa­ža i neoštećeno posle smrti. A zašto? Zato što kažu: ‘Opažaj jeste bolest, opažaj jeste tumor, opažaj jeste strela, a neopažanje jeste omamljenost; ovo jeste mir, ovo jeste uzvišeno, a to je ni opažanje ni neopažanje.’

10. Monasi, Tathāgata to razume ovako: ‘Oni dobri askete i brahmani koji sopstvo opisuju kao ni sposobno ni nesposobno da opaža i neoštećeno posle smrti, opisuju takvo sopstvo, ni sposobno ni nesposobno da opaža i neoštećeno posle smrti, kao ili materijalno… ili ni materijalno ni nemateri­jalno. Ako bi bilo koji asketa ili brahman rekao da je ulazak u to područje kroz određene tvorevine u pogledu onoga što neko vidi, čuje, oseti i spo­zna, to bi značilo nemogućnost za ulazak u to područje. To područje, rečeno je, nije moguće dostići ako postoje mentalni obrasci; to područje, rečeno je, moguće je dostići samo kad mentalnih obrazaca ima još u trago­vima. Ono je uslovljeno i grubo, ali postoji prestanak obrazaca.’ Pošto zna da ‘Postoji to’ i vidi izlaz iz toga, Tathāgata odlazi iza toga.

11. (IV) Tako, monasi, oni askete i brahmani koji opisuju poništa­vanje, razaranje i uništenje postojećeg bića [u trenutku smrti] kritikuju one dobre askete i brahmane koji opisuju sopstvo kao sposobno da opaža i neoštećeno posle smrti, kritikuju one dobre askete i brahmane koji opisuju sopstvo kao nesposobno da opaža i neoštećeno posle smrti i kritikuju one dobre askete i brahmane koji opisuju sopstvo kao ni sposobno ni nesposob­no da opaža i neoštećeno posle smrti. A zašto? Svi ti dobri askete i brahma­ni, stremeći ka drugom svetu, ispoljavaju svoju vezanost ovako: ‘Bićemo takvi posle smrti, bićemo takvi posle smrti.’ Baš kao što trgovac na putu do pijace razmišlja: ‘Zahvaljujući ovome, ono će biti moje; sa ovim, dobiću ono’; isto tako, ti dobri askete i brahmani liče na trgovce kada objavljuju: ‘Bićemo takvi posle smrti, bićemo takvi posle smrti.’

12. Monasi, Tathāgata to razume ovako: ‘Oni dobri askete i brahmani koji opisuju poništavanje, razaranje i uništenje postojećeg bića [u trenutku smrti], iz straha od osobe i gađenja prema osobi, neprekidno jure i kruže upravo oko te iste osobe. Slično psu vezanom povocem za čvrst direk ili stub, što neprekidno trči i kruži upravo oko tog direka ili stuba; isto tako, ti dobri askete i brahmani, iz straha od osobe i gađenja prema osobi, neprekidno jure i kruže upravo oko te iste osobe. Ona je uslovljena i gruba, ali postoji prestanak obrazaca.’ Pošto zna da ‘Postoji to’ i vidi izlaz iz toga, Tathāgata odlazi iza toga.

13. Monasi, svako ko spekuliše o budućnosti i zastupa određena gledi­šta o budućnosti, ističe različite doktrinarne stavove u vezi sa budućnošću, svako zastupa ovih pet osnova ili jednu od njih.

(SPEKULACIJE O PROŠLOSTI)

14. Monasi, postoje askete i brahmani koji spekulišu o prošlosti i za­stupaju određena gledišta o prošlosti, ističu različite doktrinarne stavove u vezi sa prošlošću.

(1) Neki tvrde ovako: ‘Sopstvo i svet su večni: samo to je tačno, sve drugo je pogrešno.’
(2) Neki tvrde ovako: ‘Sopstvo i svet nisu večni: samo to je tačno, sve drugo je pogrešno.’
(3) Neki tvrde ovako: ‘Sopstvo i svet i jesu i nisu večni: samo to je tačno, sve drugo je pogrešno.’
(4) Neki tvrde ovako: ‘Sopstvo i svet niti su večni, niti nisu večni: samo to je tačno, sve drugo je pogrešno.’
(5) Neki tvrde ovako: ‘Sopstvo i svet su konačni: samo to je tačno, sve drugo je pogrešno.’
(6) Neki tvrde ovako: ‘Sopstvo i svet su beskonačni: samo to je tačno, sve drugo je pogrešno.’
(7) Neki tvrde ovako: ‘Sopstvo i svet su i konačni i beskonačni: samo to je tačno, sve drugo je pogrešno.’
(8) Neki tvrde ovako: ‘Sopstvo i svet su ni konačni, niti beskonačni: samo to je tačno, sve drugo je pogrešno.’
(9) Neki tvrde ovako: ‘Sopstvo i svet su sposobni da opažaju jedin­stvo: samo to je tačno, sve drugo je pogrešno.’
(10) Neki tvrde ovako: ‘Sopstvo i svet su sposobni da opažaju razno­likost: samo to je tačno, sve drugo je pogrešno.’
(11) Neki tvrde ovako: ‘Sopstvo i svet su sposobni da opažaju ograni­čeno: samo to je tačno, sve drugo je pogrešno.’
(12) Neki tvrde ovako: ‘Sopstvo i svet su sposobni da opažaju bezgra­nično: samo to je tačno, sve drugo je pogrešno.’
(13) Neki tvrde ovako: ‘Sopstvo i svet [doživljavaju] isključivo prijat­nost: samo to je tačno, sve drugo je pogrešno.’
(14) Neki tvrde ovako: ‘Sopstvo i svet [doživljavaju] isključivo bol: samo to je tačno, sve drugo je pogrešno.’
(15) Neki tvrde ovako: ‘Sopstvo i svet [doživljavaju] i prijatnost i bol: samo to je tačno, sve drugo je pogrešno.’
(16) Neki tvrde ovako: ‘Sopstvo i svet [ne doživljavaju] ni prijatnost ni bol: samo to je tačno, sve drugo je pogrešno.’

15. (1) Tako, monasi, oni askete i brahmani koji zastupaju ovakvo učenje i gledište: ‘Sopstvo i svet su večni: samo to je tačno, sve drugo je pogrešno’, ukoliko se ne oslone na poverenje, odobravanje, usmenu pre­daju, logičko rasuđivanje i promišljeno prihvatanje nekog gledišta, imaće ovakvo čisto i jasno znanje o tom učenju – to je nemoguće. Pošto ne po­seduju čisto i jasno lično znanje, čak i to puko fragmentarno znanje koje ti dobri askete i brahmani razjašnjavaju [u vezi sa svojim gledištem] smatra se njihovim vezivanjem. Ono je uslovljeno i grubo, ali postoji prestanak obrazaca.’ Pošto zna da ‘Postoji to’ i vidi izlaz iz toga, Tathāgata odlazi iza toga.

16. (2–16) Tako, monasi, oni askete i brahmani koji zastupaju ova­kvo učenje i gledište: ‘Sopstvo i svet nisu večni… sopstvo i svet i jesu i nisu večni… sopstvo i svet niti su večni, niti nisu večni… sopstvo i svet su konačni… sopstvo i svet su beskonačni… sopstvo i svet su i konačni i beskonačni… sopstvo i svet su ni konačni, niti beskonačni… sopstvo i svet su sposobni da opažaju jedinstvo… sopstvo i svet su sposobni da opažaju raznolikost… sopstvo i svet su sposobni da opažaju ograničeno… sopstvo i svet su sposobni da opažaju bezgranično… sopstvo i svet [doživljavaju] isključivo prijatnost… sopstvo i svet [doživljavaju] isključivo bol… sop­stvo i svet [doživljavaju] i prijatnost i bol… sopstvo i svet [ne doživljava­ju] ni prijatnost ni bol: samo to je tačno, sve drugo je pogrešno’, ukoliko se ne oslone na poverenje, odobravanje, usmenu predaju, logičko rasuđivanje i promišljeno prihvatanje nekog gledišta, imaće ovakvo čisto i jasno zna­nje o tom učenju – to je nemoguće. Pošto ne poseduju čisto i jasno lično znanje, čak i to puko fragmentarno znanje koje ti dobri askete i brahmani razjašnjavaju [u vezi sa svojim gledištem], smatra se njihovim vezivanjem. Ono je uslovljeno i grubo, ali postoji prestanak obrazaca.’ Pošto zna da ‘Postoji to’ i vidi izlaz iz toga, Tathāgata odlazi iza toga.

(NIBBĀNA OVDE I SADA)

17. (V) Tako, monasi, neki asketa ili brahman, napuštanjem gledišta o prošlosti i budućnosti i kroz potpuno odsustvo usmerenosti ka okovi­ma zadovoljstava čula, ulazi i ostaje u stanju ushićenja osamom. On razmišlja: ‘Ovo je mirno, ovo je uzvišeno, ovaj ulazak i ostajanje u sta­nju ushićenja osamom.’ Ushićenje osamom prestaje u njemu. Prestankom ushićenja osamom, tuga se javlja, a prestankom tuge, ushićenje osamom se javlja. Baš kao što sunce obasja deo koji je napustila senka, a senka prekrije deo koji napusti sunce, isto tako, prestankom ushićenja osamom, tuga se javlja, a prestankom tuge, ushićenje osamom se javlja.

18. Tathāgata, monasi, ovako to razume: ‘Ovaj dobri asketa ili brah­man, napuštanjem gledišta o prošlosti i budućnosti… a prestankom tuge, ushićenje osamom se javlja. Ono je uslovljeno i grubo, ali postoji prestanak obrazaca.’ Pošto zna da ‘Postoji to’ i vidi izlaz iz toga, Tathāgata odlazi iza toga.

19. Tako, monasi, neki asketa ili brahman, napuštanjem gledišta o prošlosti i budućnosti, kroz potpuno odsustvo usmerenosti ka okovima za­dovoljstava čula i prevazilaženjem stanja ushićenja osamom, ulazi i osta­je u stanju transcendentnog zadovoljstva. On razmišlja: ‘Ovo je mirno, ovo je uzvišeno, ovaj ulazak i ostajanje u stanju transcendentnog zadovolj­stva.’ To transcendentno zadovoljstvo prestaje u njemu. Prestankom trans­cendentnog zadovoljstva, ushićenje osamom se javlja, a prestankom ushi­ćenja osamom, transcendentno zadovoljstvo se javlja. Baš kao što sunce obasja deo koji je napustila senka, a senka prekrije deo koji napusti sunce, isto tako, prestankom transcendentnog zadovoljstva, ushićenje osamom se javlja, a prestankom ushićenja osamom, transcendentno zadovoljstvo se javlja.

20. Tathāgata, monasi, ovako to razume: ‘Ovaj dobri asketa ili brah­man, napuštanjem gledišta o prošlosti i budućnosti… a prestankom ushi­ćenja osamom, transcendentno zadovoljstvo se javlja. Ono je uslovljeno i grubo, ali postoji prestanak obrazaca.’ Pošto zna da ‘Postoji to’ i vidi izlaz iz toga, Tathāgata odlazi iza toga.

21. Tako, monasi, neki asketa ili brahman, napuštanjem gledišta o prošlosti i budućnosti, kroz potpuno odsustvo usmerenosti ka okovima zadovoljstava čula i prevazilaženjem stanja ushićenja osamom i transcen­dentnog zadovoljstva, ulazi i ostaje u niti bolnom niti prijatnom osećaju. On razmišlja: ‘Ovo je mirno, ovo je uzvišeno, ovaj ulazak i ostajanje u niti bolnom niti prijatnom osećaju.’ Onda taj ni bolan ni prijatan osećaj prestane u njemu. Prestankom ni bolnog ni prijatnog osećaja, transcen­dentno zadovoljstvo se javlja, a prestankom transcendentnog zadovoljstva, niti bolan niti prijatan osećaj se javlja. Baš kao što sunce obasja deo koji je napustila senka, a senka prekrije deo koji napusti sunce, isto tako, prestan­kom ni bolnog ni prijatnog osećaja, transcendentno zadovoljstvo se javlja, a prestankom transcendentnog zadovoljstva, niti bolan niti prijatan osećaj se javlja.

22. Tathāgata, monasi, ovako to razume: ‘Ovaj dobri asketa ili brah­man, napuštanjem gledišta o prošlosti i budućnosti… a prestankom trans­cendentnog zadovoljstva, niti bolan niti prijatan osećaj se javlja. On je uslovljen i grub, ali postoji prestanak obrazaca.’ Pošto zna da ‘Postoji to’ i vidi izlaz iz toga, Tathāgata odlazi iza toga.

23. Tako, monasi, neki asketa ili brahman, napuštanjem gledišta o prošlosti i budućnosti, kroz potpuno odsustvo usmerenosti ka okovima za­dovoljstava čula i prevazilaženjem stanja ushićenja osamom, transcenden­tnog zadovoljstva i niti bolnog niti prijatnog osećaja, ovako gleda na sebe: ‘Miran sam, dosegao sam nibbānu, ne vezujem se.’

24. Tathāgata, monasi, to ovako razume: ‘Ovaj dobri asketa ili brah­man, napuštanjem gledišta o prošlosti i budućnosti… ovako gleda na sebe: „Miran sam, dosegao sam nibbānu, ne vezujem se”. Svakako da ovaj po­štovani teži putu usmerenom ka nibbāni. Pa ipak, ovaj dobri asketa ili brah­man se još uvek vezuje za gledište o prošlosti ili za gledište o budućnosti ili za okov zadovoljstava čula ili za ushićenje osamom ili za transcendentno zadovoljstvo ili za niti bolan niti prijatan osećaj. A kad ovaj poštovani na sebe gleda tako: „Miran sam, dosegao sam nibbānu, ne vezujem se”, to se označava kao vezivanje tog dobrog askete ili brahmana. Ono je uslovlje­no i grubo, ali postoji i prestanak obrazaca.’ Pošto zna da ‘Postoji to’ i vidi izlaz iz toga, Tathāgata odlazi iza toga.

25. Monasi, Tathāgata je otkrio ovo stanje uzvišenog mira, dakle usa­vršenost kroz nevezivanje, razumevši onako kako zaista jeste – nasta­nak, prestanak, zadovoljenje, opasnost i izlaz u pogledu šest područja čula. Monasi, to je vrhovno stanje uzvišenog mira koje je Tathāgata otkrio, dakle usavršenost kroz nevezivanje, i to tako što je razumeo onako kako zaista jeste – nastanak, prestanak, zadovoljenje, opasnost i izlaz u pogledu šest područja čula.”

Tako reče Blaženi. Zadovoljni, monasi se obradovaše rečima Blaže­noga.