Theravāda budistička zajednica u Srbiji

Mađđhima nikāya 21

Kakaćupama sutta
Poređenje sa testerom

Prevod Branislav Kovačević
Samo za besplatnu distribuciju, kao dar Dhamme


1. Ovako sam čuo. Jednom je Blaženi boravio kraj Sāvatthīja, u Đeti­nom gaju, u manastiru koji je podigao Anāthapiṇḍika.

2. A u to vreme poštovani Moliya Phagguna je suviše vremena pro­vodio u društvu monahinja. Toliko se s njima zbližio, da ako bi neki monah u njegovom prisustvu kritikovao te monahinje, razbesneo bi se, oneraspoložio i protestovao. A ako bi u prisustvu tih monahinja neki mo­nah kritikovao poštovanog Moliya Phaggunu, one bi se razbesnele, one­ raspoložile i protestovale. Toliko se poštovani Moliya Phagguna zbližio s monahinjama.

3. Onda neki monah otide do Blaženog i pošto mu se pokloni, sede sa strane i ispriča Blaženome šta se događa.

4. Na to mu Blaženi ovako reče: „Hajde, monaše, reci monahu Moliya Phagguni u moje ime da ga Učitelj zove.” – „Da, poštovani gospodine”, odgovori ovaj, otide do poštovanog Moliya Phaggune i reče mu: „Učitelj te zove, prijatelju Phagguna.” – „Da, prijatelju”, odgovori on, pa otide do Blaženog. Pošto mu se poklonio, sede sa strane. A Blaženi ga upita:

5. „Phagguna, je li istina da suviše vremena provodiš u društvu mona­hinja, da si se toliko sa njima zbližio da ako neki monah u tvom prisustvu kritikuje neku od monahinja, ti se razbesniš, oneraspoložiš i protestuješ. A ako u prisustvu tih monahinja neki monah kritikuje tebe, one se razbesne, oneraspolože i protestuju. Da li si se toliko zbližio s monahinjama, kao što se čini?” – „Jesam.” – „Phagguna, nisi li ti sin iz dobre porodice koji je iz poverenja napustio dom i otišao u beskućnike?” – „Jesam.”

6. „Phagguna, ne priliči sinu ugledne porodice koji je iz poverenja napustio dom i otišao u beskućnike da suviše vremena provodi u društvu monahinja. Zato, ako neko u tvom prisustvu kritikuje te monahinje, treba da napustiš svaku želju i svaku misao zasnovanu na domaćinskom životu. I zato treba ovako da razmišljaš: ‘Moj um će ostati neokrznut i neću izgo­voriti nijednu lošu reč; biću pun saosećanja za njegovu dobrobit, uma ispu­njenog ljubavlju, bez mržnje u sebi.’ Tako sebe treba da vežbaš, Phagguna.

Ako bilo ko u tvom prisustvu te monahinje udari rukom, grumenom zemlje, prutom ili nožem, treba da napustiš svaku želju i svaku misao za­snovanu na domaćinskom životu. I zato treba ovako da vežbaš: ‘Moj um će ostati neokrznut…’ Ako bilo ko tebe kudi u tvom prisustvu, treba da na­pustiš svaku želju i svaku misao zasnovanu na domaćinskom životu. I zato treba ovako da vežbaš: ‘Moj um će ostati neokrznut…’ Ako bilo ko tebe udari rukom, grumenom zemlje, prutom ili nožem, treba da napustiš svaku želju i svaku misao zasnovanu na domaćinskom životu. I zato treba ovako da vežbaš: ‘Moj um će ostati neokrznut i neću izgovoriti nijednu lošu reč; biću pun saosećanja za njegovu dobrobit, uma ispunjenog ljubavlju, bez mržnje u sebi.’ Tako sebe treba da vežbaš, Phagguna.”

7. Onda se Blaženi obrati monasima sledećim rečima: „Monasi, bio je jedan slučaj kad su me monasi učinili zadovoljnim. Tom prilikom sam se monasima obratio sledećim rečima: ‘Monasi, ja jedem jednom dnevno. Či­neći tako, bez bolesti sam i tegoba, uživam u zdravlju, snažan sam i dobro se osećam. Zato i vi, monasi, jedite jednom na dan. Čineći tako, bićete bez bolesti i tegoba, uživaćete u zdravlju, bićete snažni i dobro ćete se osećati.’ I nije trebalo mnogo da upućujem te monahe; trebalo je samo da podsta­knem svesnost u njima. Zamislite kočiju na ravnom tlu, na nekoj raskr­snici, u nju upregnuti čistokrvni konji, a kamdžija na njoj spremna, tako da se vešti vozar, gonič konja koje treba ukrotiti, popne na nju i uzevši uzde u levu ruku, a bič u desnu, u stanju je da je potera na bilo koju stranu, kad god to poželi. Isto tako, monasi, ni meni nije trebalo mnogo da upućujem te monahe; trebalo je samo da podstaknem svesnost u njima.”

8. Zbog toga, monasi, napustite ono što je štetno i posvetite se kori­snim stanjima, jer tako ćete dostići rast, zrelost i ispunjenje u ovom učenju i pravilima. Zamislite veliku šumu drveta sal kraj sela ili grada, ali koja je prepuna šiblja i puzavica. A onda se pojavi neki čovek koji želi toj šumi dobro, želi da ona napreduje i bude zaštićena. On bi posekao i izneo krive izdanke koji crpe snagu iz drveta, raskrčio unutrašnjost te šume i ostavio prave, lepo formirane stabljike, tako da je velika šuma drveta sal u stanju da raste, sazreva i ispunjava se. Isto tako, monasi, napustite ono što je štetno i posvetite se korisnim stanjima, jer tako ćete dostići rast, zrelost i ispunjenje u ovom učenju i pravilima.

9. U davna vremena, monasi, upravo u ovom Sāvatthīju živela je do­maćica po imenu Vedehikā. I dobar se glas o gospodarici Vedehiki širio unaokolo: ‘Gospodarica Vedehikā je ljubazna, gospodarica je blaga, gospodarica Vedehikā je smirena.’ A gospodarica Vedehikā imala je služavku po imenu Kāli, oštroumnu, okretnu i pedantnu u poslu. I služavka Kāli pomisli: ‘Dobar se glas o gospodarici Vedehiki širi unaokolo: „Gospoda­rica Vedehikā je ljubazna, gospodarica Vedehikā je blaga, gospodarica Ve­dehikā je smirena. Iako ne pokazuje bes, da li ga u njoj još uvek ima ili ne? Da li samo zato što dobro radim svoj posao moja gospodarica ne pokazuje bes, iako je on još uvek u njoj? Kako bi bilo da je stavim na probu?’

I tako služavka Kāli ustade kasno. A gospodarica Vedehikā reče: „Kāli!” – „Da, gospođo?” – „Šta se desilo te si ustala tako kasno?” – „Ni­šta se nije desilo, gospođo.” – „Ništa se nije desilo, ti lenjivice, a ipak ustaješ tako kasno!” i beše besna, nezadovoljna i smrknuta pogleda. Onda služavka Kāli pomisli: ‘Iako moja gospodarica ne pokazuje bes, u njoj ga još uvek ima, nije nestao; i samo zato što dobro radim svoj posao moja gospodarica ne pokazuje bes, iako je on još u njoj, nije nestao. Kako bi bilo da je još malo stavim na probu?’

I tako služavka Kāli ustade još kasnije. A gospodarica Vedehikā reče: „Kāli!” – „Da, gospođo?” – „Šta se desilo te si ustala još kasnije?” – „Ništa se nije desilo, gospođo.” – „Ništa se nije desilo, ti lenjivice, a ipak si ustala još kasnije!” i beše besna, nezadovoljna i izgovarala je grube reči. Onda služavka Kāli pomisli: ‘Iako moja gospodarica ne pokazuje bes, u njoj ga još ima, nije nestao. Kako bi bilo da je još malo stavim na probu?’

I tako služavka Kāli ustade još kasnije. A gospodarica Vedehikā reče: „Kāli!” – „Da, gospođo?” – „Šta se desilo te si ustala još kasnije?” – „Ništa se nije desilo, gospođo.” – „Ništa se nije desilo, ti lenjivice, a ipak si ustala još kasnije!” I beše besna i nezadovoljna, toliko da uze oklagiju, udari slu­žavku i razbi joj glavu.

Onda služavka Kāli, okrvavljene glave krene da se susedima žali na svoju gospodaricu: ‘Gledajte, gospođe, šta mi je uradila ta ljubazna žena! Gledajte, gospođe, šta mi je uradila ta blaga žena! Gledajte, gospođe, šta mi je uradila ta smirena žena! Kako može da bude besna i nezadovoljna na svoju jedinu služavku samo zato što je ustala kasnije? Kako može da uzme oklagiju, udari je i razbije joj glavu?’ I potom se loš glas o gospodari­ci Vedehiki širio unaokolo: ‘Gospodarica Vedehikā je gruba. Gospodarica Vedehikā je nasilna. Gospodarica Vedehikā je nemilosrdna.’

10. Monasi, isto tako neki su monasi izuzetno ljubazni, izuzetno blagi, izuzetno smireni sve dok neprijatan način govora ne dopre do njih. A kada neprijatan način govora dopre do njih, može se razumeti je li monah zaista ljubazan, blag i smiren. Ja ne nazivam lakim za opominjanje onog monaha koji je lak za opominjanje i pravi sebe lakim za opominjanje kako bi dobio ogrtače, hranu, prenoćište i lekove. A zašto? Jer takav monah nije lak za opominjanje i ne pravi sebe lakim za opominjanje kad ne dobije ogrtače, hranu, prenoćište i lekove. Ali kad je monah lak za opominjanje i pravi sebe lakim za opominjanje zato što slavi, poštuje i ceni Dhammu, toga ja nazivam lakim za prekor. Zato, monasi, treba sebe da vežbate ovako: ‘Bićemo laki za opominjanje i pravićemo sebe lakim za opominjanje zato što slavimo, poštujemo i cenimo Dhammu.’ Tako, monasi, treba sebe da vežbate.

11. Monasi, postoji pet načina govora kojim drugi mogu da vam se obraćaju: govor može biti u pravom trenutku i u pogrešnom trenutku, isti­nit ili lažan, blag ili grub, voditi ka dobrobiti ili ka šteti, izgovoren sa srcem punim ljubavi ili punim mržnje. Kad vam se drugi obraćaju, njihove reči mogu biti izgovorene u pravom trenutku i u pogrešnom trenutku; kad vam se drugi obraćaju, njihove reči mogu biti istinite ili lažne; kad vam se drugi obraćaju, njihove reči mogu biti blage ili grube; kad vam se drugi obraćaju, njihove reči mogu voditi ka dobrobiti ili ka šteti; kad vam se dru­gi obraćaju, njihove reči mogu biti izgovorene sa srcem punim ljubavi ili punim mržnje. Zato, monasi, ovako treba sebe da vežbate: ‘Naši umovi će ostati neokrznuti i nećemo izgovoriti lošu reč; ostaćemo puni saosećanja za njihovu dobrobit, uma ispunjenog ljubavlju i bez mržnje. Živećemo proži­majući takvu osobu umom punim ljubavi, i to počevši od nje, živećemo prožimajući čitav ovaj svet umom punim ljubavi, prepunim, uzvišenim, nemerljivim, bez neprijateljstva i bez mržnje.’ Tako, monasi, treba sebe da vežbate.

12. Monasi, zamislite čoveka koji dođe s motikom i košarom pa kaže: ‘Ukloniću svu ovu zemlju dokle god je vidite.’ I onda krene da kopa sad ovde, sad tamo, da nasipa sad tu, sad tamo, pljuje sad tu, sad tamo, urinira sad tu, sad tamo, govoreći: „Zemljo nestani, zemljo nestani!” Šta mislite, monasi? Može li taj čovek ukloniti svu ovu zemlju dokle god je vidite?” – „Ne može. A zašto ne? Zato što je ova zemlja duboka i ogromna; ona se nema gde ukloniti. I na kraju će taj čovek ostati samo umoran i razočaran.”

13. Isto tako, monasi, postoji pet načina govora… (kao u §11)… Zato, monasi, ovako treba sebe da vežbate: ‘Naši umovi će ostati neokrznuti… i to počevši od njega, živećemo prožimajući čitav ovaj svet umom punim ljubavi, prepunim, uzvišenim, nemerljivim, bez neprijateljstva i bez mr­žnje.’ Tako, monasi, treba sebe da vežbate.

14. Monasi, zamislite čoveka koji dođe s purpurnom, žutom, plavom i crvenom bojom pa kaže: ‘Nacrtaću slike i učiniću da se one vide na pra­znom prostoru.’ Šta mislite, monasi? Može li taj čovek nacrtati slike i uči­niti da se one vide na praznom prostoru?” – „Ne može.” – „A zašto ne? Zato što je prazan prostor bezobličan i nevidljiv, on ne može nacrtati slike i učiniti da se one vide na praznom prostoru. I na kraju će taj čovek ostati samo umoran i razočaran.

15. Isto tako, monasi, postoji pet načina govora… Zato, monasi, ova­ko treba sebe da vežbate: ‘Naši umovi će ostati neokrznuti… i to počevši od njega, živećemo prožimajući čitav ovaj svet umom sličnim praznom prostoru, prepunim, uzvišenim, nemerljivim, bez neprijateljstva i bez mržnje.’ Tako, monasi, treba sebe da vežbate.

16. Monasi, zamislite čoveka koji dođe s upaljenom bakljom i kaže: ‘Ja ću ovom upaljenom bakljom zagrejati i učiniti da ispari voda u Gan­gu.’ Šta mislite, monasi? Može li taj čovek upaljenom bakljom zagrejati i učiniti da ispari voda u Gangu?” – „Ne može. A zašto? Zato što je reka Gang duboka i široka; ni na koji način nju nije moguće upaljenom bakljom zagrejati i učiniti da ispari voda u njoj. I na kraju će taj čovek ostati samo umoran i razočaran.”

17. „Isto tako, monasi, postoji ovih pet načina govora… Zato, monasi, ovako sebe treba da vežbate: ‘Naši umovi ostaće neokrznuti… i počev od njega, živećemo prožimajući čitav svet umom sličnim reci Gang, obilnim, uzvišenim, nemerljivim, bez neprijateljstva i bez mržnje.’ Tako, monasi, sebe treba da vežbate.

18. Monasi, zamislite vreću od kože, koja je dobro uštavljena, do­bro obrađena, meka, svilenkasta, kada se stisne uopšte ne šuška, uopšte ne pucketa, i onda se pojavi neki čovek sa štapom ili kamenom i kaže: ‘Vidite ovu vreću od kože, koja je dobro uštavljena… uopšte ne pucketa. Ja ću učiniti da šuška i pucketa kad se pritisne.’ Šta mislite, monasi? Može li taj čovek, kad je pritisne štapom ili kamenom učiniti da ona šuška i pucketa?” „Ne može. A zašto? Zato što tu vreću od kože, koja je dobro uštavljena… uopšte ne pucketa, nikako nije moguće načiniti da šuška ili pucketa kad se pritisne štapom ili kamenom. I na kraju će taj čovek ostati samo umoran i razočaran.”

19. „Isto tako, monasi, postoji ovih pet načina govora kojim bi drugi mogli da vam se obraćaju: govor može biti u pravom trenutku i u pogrešnom trenutku, istinit ili lažan, blag ili grub, voditi ka dobrobiti ili ka šteti, izgovoren sa srcem punim ljubavi ili punim mržnje. Kad vam se drugi obraćaju, njihove reči mogu biti izgovorene u pravom trenutku i u pogreš­nom trenutku; kad vam se drugi obraćaju, njihove reči mogu biti istinite ili lažne, kad vam se drugi obraćaju, njihove reči mogu biti blage ili gru­be, kad vam se drugi obraćaju, njihove reči mogu voditi ka dobrobiti ili ka šteti, kad vam se drugi obraćaju, njihove reči mogu biti izgovorene sa srcem punim ljubavi ili punim mržnje. Zato, monasi, ovako treba sebe da vežbate: ‘Naši umovi će ostati neokrznuti i nećemo izgovoriti lošu reč; ostaćemo puni saosećanja za njegovu dobrobit, uma ispunjenog ljubavlju i bez mržnje. Živećemo prožimajući tog čoveka umom punim ljubavi, i to počevši od njega, živećemo prožimajući čitav ovaj svet umom punim lju­bavi, prepunim, uzvišenim, nemerljivim, bez neprijateljstva i bez mržnje.’ Tako, monasi, treba sebe da vežbate.

20. Monasi, čak i ako bi vam razbojnici dvoručnom testerom divljački sekli udove, jedan za drugim, onaj ko bi u sebi stvorio um ispunjen mr­žnjom ne bi sledio moje učenje. Zato, monasi, treba sebe ovako da vežbate: ‘Naši umovi će ostati neokrznuti i nećemo izgovoriti lošu reč; ostaćemo puni saosećanja za njihovu dobrobit, uma ispunjenog ljubavlju i bez mr­žnje. Živećemo prožimajući te ljude umom punim ljubavi, i to počevši od njih, živećemo prožimajući čitav ovaj svet umom punim ljubavi, prepu­nim, uzvišenim, nemerljivim, bez neprijateljstva i bez mržnje.’ Tako bi, monasi, trebalo sebe da vežbate.

21. Monasi, ako ovaj savet dat kroz poređenje s testerom neprekidno imate na umu, vidite li bilo koji govor, beznačajan ili značajan, koji ne biste mogli podneti?” – „Ne, poštovani gospodine.” – „Zato, monasi, ovaj savet dat kroz poređenje s testerom treba neprekidno da imate na umu. To će vam biti na dobrobit i sreću zadugo.”

Tako reče Blaženi. Zadovoljni, monasi se obradovaše rečima Blaže­noga.