Theravāda budistička zajednica u Srbiji

Mađđhima nikāya 29

Mahā-sāropama sutta
Dugi govor o poređenju sa središtem stabla

Prevod Branislav Kovačević
Samo za besplatnu distribuciju, kao dar Dhamme


1. Ovako sam čuo. Jednom je Blaženi boravio kraj Rāđagahe, na Le­šinarevoj hridi, nedugo pošto je Devadatta otišao. Tu se Blaženi, u vezi sa Devadattom, ovako obrati monasima:

2. „Monasi, recimo da neki čovek iz poverenja napusti domaćinski život i ode u beskućnike, razmišljajući: ‘Žrtva sam rođenja, starosti i smrti, žalosti, naricanja, bola, tuge i očaja; žrtva sam patnje, plen patnje. Sigur­no da je moguće stići na kraj čitavog tog okeana patnje.’ I kad je otišao u beskućnike, stiče dobitak, poštovanje i dobar glas. Zadovoljan je tim do­bitkom, poštovanjem i dobrim glasom, njegova namera biva ostvarena. Na osnovu toga sam sebe hvali, a druge kritikuje ovako: ‘Stekao sam dobitak, poštovanje i dobar glas, ali ovi drugi monasi su nepoznati, niko za njih i ne zna.’ Tako postaje opijen dobitkom, poštovanjem i dobrim glasom, te je sve više nepažljiv, osvaja ga nepažljivost. Pošto je nepažljiv, živi u patnji.

Zamislite čoveka kojem treba dobra drvena građa, traga za dobrom drvenom građom i tragajući za zdravim drvetom, naiđe na veliko drvo snažnog debla. Zanemarivši srž stabla, njegov meki deo, unutrašnju koru i spoljašnju koru, naseče on grane i lišće, te ih ponese misleći da je to srž stabla. Onda čovek dobroga vida, kad ga sretne, kaže: ‘Ovaj dobri čovek nije znao šta je srž stabla, njegov meki deo, unutrašnja kora, spoljašnja kora, niti grane i lišće. Pošto mu je bila potrebna dobra drvena građa, traga­jući za dobrom drvenom građom, naišao je na veliko drvo snažnog debla. Zanemarivši srž stabla, njegov meki deo, unutrašnju koru i spoljašnju koru, nasekao je grane i lišće te ih poneo misleći da je to srž stabla. Šta god da je ovaj dobri čovek mislio da napravi od dobre drvene građe, ovo mu neće poslužiti za to.’ Isto tako, monasi, kad čovek iz poverenja napusti doma­ćinski život… tada živi u patnji. Takav se monah smatra onim koji je od svetačkog života uzeo tek granje i lišće te se time zadovoljio.

3. A sad, monasi, recimo da čovek iz poverenja napusti domaćinski život i ode u beskućnike, razmišljajući: ‘Žrtva sam rođenja, starosti i smrti, žalosti, naricanja, bola, tuge i očaja; žrtva sam patnje, plen patnje. Sigurno da je moguće stići na kraj čitavog tog okeana patnje.’ I kad je tako otišao u beskućnike, stiče dobitak, poštovanje i dobar glas. Ali nije zadovoljan tim dobitkom, poštovanjem i dobrim glasom; njegova namera nije ostvarena. Na osnovu toga ne hvali sebe, niti kritikuje druge. Ne postaje opijen do­bitkom, poštovanjem i dobrim glasom, niti je sve više nepažljiv, ne osvaja ga nepažljivost. I kako je marljiv, usavršava se u vrlini. Zadovoljan je usa­vršenošću u vrlini i njegova namera biva ostvarena. Na osnovu toga sam sebe hvali, a druge kritikuje ovako: ‘Pun sam vrline, dobrog karaktera, ali ovi drugi monasi su nemoralni, lošeg karaktera.’ Tako postaje opijen usa­vršenošću u vrlini, te je sve više nepažljiv, osvaja ga nepažljivost. Pošto je nepažljiv, živi u patnji.

Zamislite sad čoveka kojem treba dobra drvena građa, traga za do­brom drvenom građom i tragajući za zdravim drvetom naiđe na veliko drvo snažnog debla. Zanemarivši srž stabla, njegov meki deo i unutrašnju koru, naseče on spoljašnju koru te je ponese misleći da je to srž stabla. Onda čovek dobroga vida, kad ga sretne, kaže: ‘Ovaj dobri čovek nije znao šta je srž stabla… grane i lišće. I tako, pošto mu je bila potrebna dobra drvena građa… nasekao je njegovu spoljašnju koru te je poneo misleći da je to srž stabla. Šta god da je ovaj dobri čovek mislio da napravi od dobre dr­vene građe, ovo mu neće poslužiti za to.’ Isto tako, monasi, kad čovek iz poverenja napusti domaćinski život… tada živi u patnji. Takav se monah smatra onim koji je od svetačkog života uzeo tek spoljašnju koru i time se zadovoljio.

4. A sad, monasi, recimo da čovek iz poverenja napusti domaćinski život i ode u beskućnike, razmišljajući: ‘Žrtva sam rođenja, starosti i smrti, žalosti, naricanja, bola, tuge i očaja; žrtva sam patnje, plen patnje. Sigurno da je moguće stići na kraj čitavog tog okeana patnje.’ I kad je tako otišao u beskućnike, stiče on dobitak, poštovanje i dobar glas. Ali nije zadovoljan tim dobitkom, poštovanjem i dobrim glasom; njegova namera nije ostva­rena… I kako je marljiv, usavršava se u vrlini. Zadovoljan je usavršenošću u vrlini, ali njegova namera nije ostvarena. Na osnovu toga ne hvali sebe, niti kritikuje druge. Ne postaje opijen usavršenošću u vrlini, niti je sve više nepažljiv, ne osvaja ga nepažljivost. I pošto je marljiv, usavrši se u koncen­traciji. Zadovoljan je usavršenošću u koncentraciji i njegova namera biva ostvarena. Na osnovu toga sebe hvali, a kritikuje druge ovako: ‘Koncentri­san sam, um mi je sjedinjen, ali ovi drugi monasi su nepažljivi, njihov um je rastresen.’ Tako postaje opijen usavršenošću u koncentraciji, sve više je nemaran, osvaja ga nemar. Pošto je nemaran, živi u patnji.

Zamislite sad čoveka kojem treba dobra drvena građa, traga za do­brom drvenom građom i tragajući za zdravim drvetom naiđe na veliko drvo snažnog debla. Zanemarivši srž stabla i njegov meki deo, naseče on unu­trašnju koru te je ponese misleći da je to srž stabla. Onda čovek dobroga vida, kad ga sretne, kaže: ‘Ovaj dobri čovek nije znao šta je srž stabla… grane i lišće. I tako, pošto mu je bila potrebna dobra drvena građa… nase­kao je njegovu unutrašnju koru, te je poneo misleći da je to srž stabla. Šta god da je ovaj dobri čovek mislio da napravi od dobre drvene građe, ovo mu neće dobro poslužiti za to.’ Isto tako, monasi, kad čovek iz poverenja napusti domaćinski život… tada živi u patnji. Takav se monah smatra onim koji je od svetačkog života uzeo tek unutrašnju koru i time se zadovoljio.

5. A sad, monasi, recimo da čovek iz poverenja napusti domaćinski ži­vot i ode u beskućnike, razmišljajući: ‘Žrtva sam rođenja, starenja i smrti, žalosti, naricanja, bola, tuge i očaja; žrtva sam patnje, plen patnje. Sigurno da je moguće stići na kraj čitavog tog okeana patnje.’ I kad je tako otišao u beskućnike, stiče on dobitak, poštovanje i dobar glas. Ali nije zadovoljan tim dobitkom, poštovanjem i dobrim glasom; njegova namera nije ostva­rena… I kako je marljiv, usavršava se u vrlini. Zadovoljan je usavršenošću u vrlini, ali njegova namera nije ostvarena… I pošto je marljiv, usavršava se u koncentraciji. Zadovoljan je usavršenošću u koncentraciji, ali njegova namera nije ostvarena. Na osnovu toga ne hvali sebe, niti kritikuje druge. Ne postaje opijen usavršenošću u koncentraciji, niti je sve više nepažljiv, ne osvaja ga nepažljivost. I pošto je marljiv, postiže znanje i viđenje.

Zadovoljan je tim znanjem i viđenjem i njegova namera biva ostvarena. Na osnovu toga sebe hvali, druge kritikuje ovako: ‘Živim znajući i videći, ali ovi drugi monasi žive i bez znanja i bez viđenja.’ Tako postaje opijen znanjem i viđenjem, sve više je nepažljiv, osvaja ga nepažljivost. Pošto je nepažljiv, živi u patnji.

Zamislite sad čoveka kojem treba dobra drvena građa, traga za do­brom drvenom građom i tragajući za zdravim drvetom naiđe na veliko drvo snažnog debla. Zanemarivši srž stabla, naseče on njegov meki deo i ponese ga misleći da je to srž stabla. Onda čovek dobroga vida, kad ga sretne, kaže: ‘Ovaj dobri čovek nije znao šta je srž stabla… grane i lišće. I tako, pošto mu je bila potrebna dobra drvena građa… nasekao je njegov meki deo, te ga poneo misleći da je to srž stabla. Šta god da je ovaj dobri čovek mislio da napravi od dobre drvene građe, ovo mu neće dobro poslužiti za to.’ Isto tako, monasi, kad čovek iz poverenja napusti domaćinski život… tada živi u patnji. Takav se monah smatra onim koji je od svetačkog života uzeo tek meki deo i time se zadovoljio.

6. A sad, monasi, recimo da čovek iz poverenja napusti domaćinski ži­vot i ode u beskućnike, razmišljajući: ‘Žrtva sam rođenja, starenja i smrti, žalosti, naricanja, bola, tuge i očaja; žrtva sam patnje, plen patnje. Sigurno da je moguće stići na kraj čitavog tog okeana patnje.’ I kad je tako otišao u beskućnike, stiče on dobitak, poštovanje i dobar glas. Ali nije zadovoljan tim dobitkom, poštovanjem i dobrim glasom; njegova namera nije ostva­rena… I kako je marljiv, usavršava se u vrlini. Zadovoljan je usavršenošću u vrlini, ali njegova namera nije ostvarena… I pošto je marljiv, usavršava se u koncentraciji. Zadovoljan je usavršenošću u koncentraciji, ali njegova namera nije ostvarena… I pošto je marljiv, postiže znanje i viđenje. Postaje zadovoljan tim znanjem i viđenjem, ali njegova namera nije ostvarena. Na osnovu toga ne hvali sebe, niti kritikuje druge. Ne postaje opijen znanjem i viđenjem, niti je sve više nepažljiv, ne osvaja ga nepažljivost. I pošto je marljiv, postiže trajno oslobođenje. A tada je nemoguće za monaha da na­zaduje u odnosu na to trajno oslobođenje.

Zamislite sad čoveka kojem treba dobra drvena građa, traga za do­brom drvenom građom i tragajući za zdravim drvetom naiđe na veliko drvo snažnog debla. I naseče samo srž stabla i ponese ga znajući da je to srž stabla. Onda čovek dobroga vida, kad ga sretne, kaže: ‘Ovaj dobri čovek je znao šta je srž stabla, šta je njegov meki deo, šta unutrašnja, a šta spoljašnja kora, i šta su njegove grane i lišće. I tako, pošto mu je bila potrebna dobra drvena građa, tragajući za dobrom drvenom građom, naišao je na veliko drvo snažnog debla. Onda je nasekao njegovu srž i poneo je, znajući da je to srž stabla. Šta god da je ovaj dobri čovek mislio da napravi od dobre dr­vene građe, ovo će mu dobro poslužiti za to.’ Isto tako, monasi, kad čovek iz poverenja napusti domaćinski život… I pošto je marljiv, postiže trajno oslobođenje. A tada je nemoguće za tog monaha da nazaduje u odnosu na to trajno oslobođenje.

7. Tako, monasi, korist od ovog svetačkog života nisu dobitak, po­štovanje i dobar glas, niti je korist pročišćenje vrline, niti je korist veština koncentracije, niti su korist znanje i viđenje. Samo neopozivo oslobođenje uma je cilj svetačkog života, to je njegova srž i njegov vrhunac.”

Ovako reče Blaženi. Zadovoljni, monasi se obradovaše rečima Bla­ženoga.