Godwin Samararatne
6. Četiri plemenite istine
Zonnewende, Dwingeloo, Holandija (26. juli 1996.)
Prevod Maja Janković
Samo za besplatnu distribuciju, kao dar Dhamme
Danas ću pokušati da istražim ono što je Buda nazivao Četiri plemenite istine i način na koji su su one povezane sa našim iskustvom. Četiri plemenite istine su: istina o patnji, uzroku patnje, oslobođenju i načinu na koji se to oslobođenje postiže. Ponekad volim da koristim sledeći medicinski model: bolest, uzrok bolesti, ozdravljenje i lek. Možemo pokušati da utvrdimo da li te istine imaju ikakvog smisla u našim životima, u našem iskustvu, bez da ih prihvatmo apriori pod uticajem nekog autoriteta. Jedan od lepih aspekata Dhamme je taj što ne ostavlja mesta za autoritarnost bilo koje vrste.
Zanimljivo je da se patnja naziva plemenitom istinom, jer nju, na prvom mestu, ne možemo zamisliti kao nešto plemenito. Ali, ukoliko ne znamo da smo bolesni, mi i ne osećamo potrebu da potražimo lek. U tom smislu Prva plemenita istina predstavlja veoma važno otkriće, veoma važnu spoznaju. Veoma je opasna situacija kad smo bolesni, a toga nismo svesni.
Pre nego što je princ Siddhartha postao Buda, susreo se, između ostalog, sa činjenicama kao što su smrt, starost i bolest. Kada je sreo te stvari, osetio je potrebu da ih se oslobodi. Smrt i prolaznost su veoma bitne u našim životima, iako ih ponekad nerado osvešćujemo, jer promena i nepostojanost mogu biti izvori frustracije. Možemo biti izuzetno pribrani tokom jedne meditativne seanse i dati sebi pozitivan poen za to; ali tokom sledeće seanse, kad nismo pribrani i prisutni, ocenićemo sebe negativno. Iz takve vrste poređenja može da nastane patnja.
Ali, kad bi sve bilo nepromenljivo, kako bi nicalo cveće? Kako bi sunce izlazilo? Kako bih ja mogao da pričam, a kako da ćutim? Promene koje ne izazivaju patnju, ne predstavljaju problem za nas. Ali, promene kao što su smrt, bolest, starost, prekidi veza među ljudima mogu da izazovu patnju. Pa opet, sve ove pojave jednako se mogu posmatrati kao promena. Primera radi, kada ste u vezi sa nekim ko vas iznenada napusti ili vas nekim svojim postupkom razočara, zaboravljate na postojanje faktora promene i želite da se ta osoba zauvek uklapa u nepromenljivu predstavu koju ste o njoj ili njemu formirali.
Dobijanje nečega što nismo želeli svakako može prouzrokovati patnju. Ali, zanimljivo je da čak i kad dobijemo ono što jesmo želeli, takođe možemo patiti. Početni osećaj zadovoljstva vremenom bledi i počinjemo da tražimo nešto novo, još jednu igračku, nešto drugo što će nam vratiti taj osećaj.
Za nekoga ko kao ja dolazi sa Šri Lanke zanimljivo je da vidi kako je mnogo patnje u toj zemlji prouzrokovano siromaštvom. Ali, u nekim zapadnim zemljama je mnogo bogatstva i upravo ono je jedan od glavnih uzroka patnje; ono stvara takozvanu bolest izobilja. Nisu li ljudi zanimljiva sorta?
Fascinantno je, dakle, kako se Prva plemenita istina može primeniti na više različitih situacija, kako na ličnom, tako i na svetskom planu.
Druga plemenita istina je nešto složenija, to jest delikatnija. Ovde nam se ukazuje na činjenicu da problemi, konflikti i patnja proističu iz naših očekivanja, iz želje da sve bude po našoj volji, iz našeg zahtevanja. Ponekad mislim da je ova istina još bitnija od prve. Kad bismo u sopstvenom iskustvu mogli da sagledamo kako sami sebi stvaramo probleme, kako smo na veoma kreativan način destruktivni, možda bismo shvatili da moramo preuzeti odgovornost za sopstvenu patnju.
Nije lako shvatiti ovako nešto i preuzeti potpunu odgovornost za ono što nam se dešava. Ljudi su obično dobri u prebacivanju odgovornosti na druge. Za svoj bes ćemo okriviti onoga ko nas je isprovocirao. Uzročnikom svoje tuge proglasićemo onoga ko nas je izneverio. Navikli smo da gledamo u druge ljude, umesto ga gledamo sebe. Nažalost, mnogo je ljudi na ovom svetu koji nastavljaju da okrivljuju druge i smatraju ih odgovornima za svoju patnju, te stoga ne vide potrebu da unesu duhovnost u sopstvene živote i preuzmu odgovornost.
Kada shvatimo da sami izazivamo svoje bolesti, tada shvatamo i da samo mi možemo pronaći sebi leka. O tome govore Treća i Četvrta plemenita istina: istina o oslobođenju tj. izlečenju i istina o putu koji vodi do slobode, dakle o načinu lečenja.
Duhovna praksa nam, na neki način, pomaže da pronađemo lek i objašnjava njegovo dejstvo. Sam Buda je shvatio da nije jednostavno ići duhovnim putem. On je taj put opisao kao kretanje uzvodno, nasuprot toku vladajuće kulture i njenih vrednosti. Ono što obično čujemo i vidimo oko sebe, u medijima ili svakodnevnom razgovoru, često ne doprinosi našem izlečenju. Stoga bi trebalo da budete veoma srećni i date sebi veliki plus ukoliko odlučite da se posvetite duhovnom životu.
Ali, čak i pronalazak leka može da stvori izvesne probleme. Jedan od primera je situacija kad nas od primene leka mnogo više zainteresuje čitanje o njemu. Imam na Šri Lanki nekoliko prijatelja koji su izuzetno upućeni u Budino učenje, mogu sjajno da govore o receptima, ali ako ih upitate: „Uzimate li i vi taj lek?“, morali bi da odgovor: „Ne, samo sam pročitao recept“. Kada prepisuju lek, za to dobijaju naklonost, pozitivne poene, slavu, njihove slike izlaze u medijima. Oni uživaju kada drugima daju lek i mogu taj osećaj da pobrkaju sa uzimanjem leka.
Takođe, možete upasti u zamku ako koristite lek već neko vreme, a ne vidite poboljšanje, pa mislite da ste i dalje bolesni. To ponekad može biti povezano sa vašim tipom ličnosti. Ako ste skloni autodestruktivnosti i uvek sebe negativno ocenjujete, mogli biste pomisliti da, ukoliko lek ne deluje onako kako očekujete, on nije dovoljno dobar. To bi moglo da vas dovede u situaciju da stalno menjate lekove, a da jednom od njih ne date pravu šansu.
Prilikom posete jednom new age centru, zaprepastio sam se koliko različitih kurseva se tamo održavalo. Danas je izbor lekova na Zapadu toliko raznovrstan, kao asortiman u nekakvom supermarketu, da to samo dodatno otežava izbor. To može biti zbunjujuće, jer svi ponuđeni lekovi imaju svoje prednosti i mane. Postavlja se pitanje: „Kako proveriti da li je lek delotvoran?“ Meditacija ponekad može doneti prilično neprijatna iskustva: lek ne donosi uvek olakšanje, nije uvek prijatan, injekcije ponekad mogu biti bolne. U meditaciji, kao i uopšte u duhovnom životu, ono što otkrijemo o sebi može biti veoma bolno i neprijatno. Stoga morate biti veoma hrabri i posvećeni da biste, uprkos svemu tome, nastavili da uzimate lek. U tom smislu, trebalo bi da smo srećni i zahvalni što smo počeli da uzimamo lek i što istrajavamo u tom naporu.
Ako posmatramo celu stvar sa pozitivne strane, i u samom uzimanju leka možemo videti nešto interesantno. Ovaj pristup je veoma pozitivan, jer smo obično u velikoj meri usredsređeni na cilj i preduzimamo određene korake samo da bismo ga postigli. Stoga smatramo da je jedino sam cilj ono što je zanimljivo. To je kao kad se neko penje na planinu sa ciljem da dosegne vrh: ako ste previše zaokupljeni idejom o stizanju do vrha, propustićete zabavu koju donosi samo penjanje. A ono može biti i te kakva avantura i izazov. Isto tako, samo uzimanje leka može biti nešto u čemu ćete uživati. To je nešto što smatram izuzetno važnim.
Trebalo bi da naučimo kako da uzimamo lek na jedan drugačiji način, da to činimo bezbrižno, ne opterećujući se previše time šta će se dogoditi kada budemo potpuno izlečeni. Da naučimo kako da se igramo sa lekom, ali da istovremeno budemo ozbiljni u toj igri. Kada smo tako razigrani i potpuno otvoreni za sve što nam igra donosi, možda ćemo moći bolna iskustva da doživimo kao izazove i prilike da nešto naučimo.
Raduje me kada vidim da ljudi uzimaju lek i time započinju proces izlečenja. Primećujem tada kako se njihova lica menjaju poput pupoljaka koji cvetaju. Kada lek počne da deluje, iskusićete više radosti i svetlosti. I tada možete da steknete poverenje u lek. Kada shvatite da imate odgovarajući alat u svojim rukama, postajete potpuno samouvereni i u potpunosti se možete pouzdati u sebe. Tada postajete istinski zahvalni onome ko vam je otkrio lek. Ta zahvalnost izvire pravo iz srca, jer ste svojim sopstvenim iskustvom potvrdili da je lek izvanredan i da deluje.
Lepota duhovne zajednice je u tome što zajedno koračamo putem duhovnosti, zajedno istražujemo i zajedno se lečimo. To nam može biti od pomoći u našoj ličnoj praksi, ali ovakva vrsta zajedništva ne bi trebalo da se sprovodi na autoritaran način, kao da smo baš mi ti koji sve znamo. Pojedinac ovo može izvesti na skromniji način, rečima kao što su: „Evo šta je radim i čini se da mi pomaže, molim te isprobaj i ti.“ U svakom slučaju, to je moj način.