Godwin Samararatne

3. Odnosi

Prevod Branislav Kovačević
Samo za besplatnu distribuciju, kao dar Dhamme

Nijedno ljudsko biće ne može da izbegne odnose. Čak i ako neko živi kao pustinjak ili u šumi, ipak mora imati neke odnose. Ima odnos prema svojoj hrani, okolini i, naravno, prema samom sebi. Ovo pokazuje da ne možemo potpuno izbeći odnose. I to je jedna vrlo važna tema koju treba sebi da razjasnimo. Kada koristimo reč odnos, obično nam padne na um odnos sa nekom drugom osobom, ali ono što jeste najvažnije je da ustanovimo kako se odnosimo prema samima sebi.

To kako se odnosimo prema drugima zavisiće od toga kako se odnosimo prema sebi. Ako sebe stalno kritikujete, tada ćete kritikovati i druge. Ako nemate poverenja u sebe, biće vam vrlo teško da imate poverenja u druge. Ako se osećate nesigurnima, drugi ljudi će biti izvor velike nesigurnosti za vas. Zbog toga je bitno da kada govorimo o odnosima, da nam bude jasno kako se odnosimo prema samima sebi. Zbog toga je meditacija prijateljske ljubavi (metta) toliko važna. Sa tom meditacijom možemo zaista da naučimo da budemo sopstveni najbolji prijatelj, a da naša zavisnost od drugih ljudi bude manja. Nekada se događa da koristimo druge ljude kako bismo prikrili sopstveni osećaj nedoraslosti situaciji. Na taj način drugim ljudima dajemo suviše energije i suviše moći. Dopuštamo da naša sreća ili nesreća zavise od drugih. Iako smo odrasli, još uvek imamo svoje igračke u obliku spoljašnjih stvari koje treba da nas zabave ili usreće. Slično deci, neprekidno menjamo te igračke. Kada imamo jednu, pomislimo: „Ova će da me usreći“. Ali ubrzo smo nezadovoljni upravo tom igračkom i počinjemo da tragamo za nekim drugim. Čitav život tragamo za igračkama i na kraju smo još uvek nezadovoljni.

Meditacija nam pomaže da postanemo sami svoja igračka: to je jedina razlika, ali vrlo krupna razlika. Kad u sebi imamo ljubavi i sam smo svoj najbolji prijatelj, to nam pomaže da imamo odnose sa drugima, ali i dalje smo sami svoja igračka i zadovoljni smo i srećni sa samima sobom. To ne znači da smo nesrećni kada smo sa drugim ljudima. Više se radi o tome da kada samo sami u stanju smo da budemo srećni i zadovoljni samim sobom, a kada smo sa drugima još uvek smo srećni.

Poteškoće u odnosima mogu nastati kada vidimo nedostatke drugih ljudi. Kakav god da je odnos, ponekad vidimo da se druga osoba ne ponaša onako kako mi mislimo da bi trebalo da se ponaša. Obično, kada vidimo slabosti drugih, postajemo vrlo kritični. Želimo da budu drugačiji i postajemo i ljuti na njih. Dajemo im minus i pokušavamo da ih ispravimo. To pokazuje da postavljamo zahteve drugima kako bi trebalo da se ponašaju.

Zabavno je posmatrati kako u životu postavljamo zahteve i samima sebi, kako bi mi sami trebalo da se ponašamo. Zahtevamo od sebe da se ponašamo u skladu sa svojim modelom savršenosti. Na isti način svoj model projektujemo i na druge. Tako tražimo da i njihovo ponašanje bude u skladu sa modelom savršenosti koji smo njima dodelili.

No, da li se tu i zaustavimo? Ne, mi čak i od života zahtevamo kakav treba da bude. Uzmimo na primer vreme. Kada je hladno, zahtevamo da bude toplo! Kad je toplo, srećni smo i kad je hladno nesrećni smo.

Zaista je zabavno kako postavljamo zahteve pred život, kako postavljamo zahteve samima sebi, a isto tako i drugima. Prirodno je da ne možete zadovoljiti sve zahteve koje imate, a prirodno je da to ne mogu ni drugi. A još je prirodnije da ni život ne može ispuniti sve zahteve koje pred njega postavite.

Ovde na vrlo jednostavnom primeru vidimo direktan način kako sebi stvaramo patnju. Sami sebi stvaramo probleme, ne razumevajući šta radimo postavljanjem zahteva, čak se i ne zapitamo: „Koliko su realistični moji zahtevi?“

Kada vidimo nekog da se ponaša na način na koji mi mislimo da ne bi trebalo, pretpostavljamo da druga osoba postupa sa punom odgovornošću i da zna čini. To je samo naše uverenje. Ta druga osoba ponekad ne zna zašto je nešto učinila upravo na taj način kako je to učinila. Često ni mi sami ne znamo zašto smo nešto uradili baš tako. Pa ipak, pretpostavljamo da drugi znaju.

Kada naiđemo na ovakvu situaciju, umesto da smesta dajemo toj drugoj osobi plus ili minus, umesto da se naljutimo i reagujemo na tu osobu, možemo sa njom popričati da bismo ustanovili zašto se ponaša na taj način. Ako se u stanju da tako nešto učinite sa drugim ljudima u takvim situacijama, bićete im zaista od pomoći. Možda će po prvi put biti ohrabreni da razmisle o onome što čine. Kad su u pitanju vaše reakcije, umesto da sebi dajete minuse, pokušajte da porazgovarate sa sobom zašto se upravo tako ponašate. Reč je o vrlo važnoj veštini koju treba da razvijemo u odnosima.

Još jedna dragocena veština je da naučimo da postupak ili reči neke osobe ne posmatramo iz svog ugla, već iz perspektive te druge osobe. To je vrlo teško, jer smo toliko vezani za svoje pluseve i minuse, za svoje pretpostavke, verovanja i vrednosne kriterijume. Da bismo bili u stanju da zaboravimo sve to i nastojimo da razumemo drugu osobu iz njezinog ugla gledanja, moramo da u sebi imamo mnogo prostora i dobro razumemo ljudsku prirodu.

Kada vidimo nedostatke i pogreške drugih ljudi, važno je razumeti da i mi nismo imuni na njih. Kada sudimo o drugima, kada im dajemo minuse, kada ih savetujemo, skloni smo da zaboravimo kako i sami imamo slične osobine.

Budino učenje u vezi sa čovekovom prirodom je jednostavno. Ono kaže da ljudska bića imaju u sebi tri snažna poriva i oni ih motivišu da postupaju na određeni način. Jedan poriv je pohlepa, drugi mržnja, a najsuptilniji i najteži jeste obmanutost. Svi mi imamo u sebi ta tri poriva, a Buda je rekao da sve dok zaista potpuno ne prevaziđemo potčinjenost tim porivima, sve dotle smo šašavi. Prema spoljašnjem  svetu, svetu oko nas, odnosimo se kroz naš privatan svet koji smo sami konstruisali. Drugim rečima, mi smo duboko subjektivni, umesto objektivni.

I naš problem je da taj šašavi, subjektivni svet uzimamo vrlo subjektivno, verujemo da je on istinit. Ako zaista možete razumeti da živimo u takvom svetu, svetu u kojem je tako mnogo zabluda, tako mnogo tuge i tako mnogo mržnje, da živimo u svetu u kojem su ljudska bića nesavršena jednostavno zato što su ljudska bića, tada učite da vidite sebe i druge na potpuno drugačiji način. Ja bih rekao da je to istinska prijateljska ljubav. Kada vidite nedostatke i mane drugih ljudi i u stanju ste da se setite da i vi i oni živite u subjektivnom svetu obojenom sa jako mnogo obmane, tada ćete se prema njima odnositi sa mnogo više razumevanja, tolerancije i saosećanja.

Toliko smo mnogo moći i energije dali drugim ljudima. Naša sreća i nesreća zavise od toga šta drugi ljudi misle o nama. Svi imamo tu tendenciju. Veći deo vremena pokušavamo da zadovoljimo druge ljude. Radimo to zato što smo gladni pluseva drugih ljudi. Vremenom smo razvili tu zavisnost, koja se sada manifestuje u svemu što radimo. To je kao da smo zavisni od igračke koju želimo da dobijemo i samo kada je dobijemo zaista smo srećni.

Kad sretnem takve ljude, rastužim se zbog njih. Zaista se trude, ali naravno, ne dobijaju dovoljno pluseva. Nikada nisu zadovoljni brojem pluseva koje dobijaju. Onda se još više trude, a što se više upinju, to su sve manje uspešni, tako da završavaju u patnji. Daju sebi minuse i osećaju se odbačenima. Ove stvari su vrlo važne u odnosima, jer naša sreća i nesreća zaista zavise od toga kako se odnosimo prema sebi i prema drugima. Važno je razumeti da su nama neophodni prijateljstvo, samopouzdanje i samopoštovanje. Ne dajemo toga sebi dovoljno. Patimo od deficita i trudimo se da to nadomestimo stvaranjem zavisnosti od drugih ljudi.

Zaista se možemo osetiti kao da smo niko i ništa. Sami sebi kažemo: "Niko me ne voli. Svi me odbacuju. Ja sam žrtva. Jadan ja." To ja nazivam biti niko u smislu da dajete minuse sami sebi i isto tako dobijate minuse od drugih ljudi. Umesto da se osećamo kao niko potrebno je da se osetimo kao neko. A za to nam trebaju plusevi koje ćemo sami sebi dati; treba da naučimo da vidimo ono pozitivno u sebi, da se radujemo dobrim stvarima koje činimo. Zato naglašavam toliko prijateljsku ljubav. Svi mi imamo kvalitete uz pomoć koji možemo zaista sebe osloboditi. Oni su skriveni u nama. Meditacija ili duhovni život bi trebalo da nam omoguće da vidimo te unutrašnje resurse koje posedujemo. Vežba se sastoji u tome da uvidimo da je priroda probuđenja u nama i da joj omogućimo da procveta.

Možete takođe biti niko u istinskom značenju reči. Kada ste zaista niko, tada ne zavisite od pluseva i minusa. Otišli ste sa one strane pluseva i minusa. To je mesto gde učite da budete sami sebi igračka i da budete sami sebi dovoljni. U ovome svetu ljudi imaju razne poteškoće i mnogo je patnje. Zato je vrlo dobra vežba ponekad zaboraviti sve svoje probleme, sve nevolje kroz koje prolazite, i naučiti da osetite patnju drugih ljudi, da prijateljsku ljubav transformišete u akciju. Takva vrsta postupaka može vam doneti mnogo radosti i mnogo sreće. Može biti vrlo smislen način življenja, kada ste sam svoj najbolji prijatelj i kada ste takođe prijatelj drugima.

Kada se nađete kraj teške osobe – to može biti vaš momak ili devojka, sused ili šef – vrlo je dobra vežba da na tu osobu gledate kao na svog učitelja, kao na svog gurua. Sve su to vrlo moćni gurui, jer oni zaista pred vas postavljaju ogledalo. Beskorisno je pokušavati da razbijemo ogledalo. Mudrije je obratiti pažnju na odraz u ogledalu i videti šta se sa njim događa.

Sa meditacijom težište prebacujemo unutar sebe. Kada se nađete na mestu gde treba da komunicirate sa teškim ljudima ili situacijama, umesto da budete ulovljeni u ono što je izvan vas, učite da gledate u sopstveni um. U svakodnevnom životu, dolazeći u kontakt sa mnogim ljudima, počinjete da posmatrate svoje reakcije. Posmatrate emocije koje naviru i misli koje se javljaju.

I možemo osetiti zahvalnost prema tim teškim ljudima, jer nam omogućuju da vidimo šta se događa u našem umu. Zaista nam obezbeđuju priliku da radimo sa sopstvenim umom. Možete li da kažete: „Kad bih samo imao više učitelja, više gurua kao što su oni“. Kada u životu imamo takvu otvorenost da učimo od drugih ljudi, tada smo u stanju da učimo od bilo kojeg iskustva. Sve što doživimo može biti poduka i to je jedan zaista lep način življenja.

Ime mog najboljeg učitelja ima samo pet slova: Ž-I-V-O-T. Život je moj najbolji učitelj Ako se zaista otvorite za životne situacije, taj učitelj vam može saopštiti neke vrlo zanimljive stvari, ali ako pri tome zaključite da već sve znate, to je kraj učenja. Upravo zbog toga nam je potrebno ono što se naziva početnikov um. Sa početnikovim umom, sa "ne znam" umom, zaista možemo učiti iz životnih situacija. Svaka situacija može biti meditativna situacija i to je takođe vrlo lep način življenja.

U svojoj duhovnoj praksi moramo dopustiti sebi da budemo ranjivi. Pokušavati  da uradimo pravu stvar, delovati vrlo oprezno i upinjati se da proniknemo šta će se dogoditi u budućnosti stvara u nama jedan lažan osećaj sigurnosti, Prema Budinom učenju, prava sigurnost dolazi kada ste u stanju da ostanete otvoreni za nesigurnost. Nikada ne znamo šta će sledeće da se dogodi. To je uvek nešto neizvesno. Pravo vežbanje je učiti da budemo otvoreni za neizvesnost u bilo kojem obliku ta neizvesnost dolazila. Ovo naročito važi u odnosima sa ljudima.

Neki ljudi na Zapadu budu veoma povređeni još u detinjstvu. I nikada nisu uspeli da razviju samopoštovanje. U sebi osećaju hladnoću i ravnodušnost. Ta rana može biti toliko duboka da ju je teško izlečiti čak i prijateljskom ljubavlju. Radi se o nekoj vrsti začaranog kruga u kojem se kreću. A pitanje je: kako mogu da podstaknu na rast tu klicu samopoštovanja i ljubavi za samoga sebe?

Ljudi na Šri Lanki nemaju taj problem. Moguće je da su imali teško detinjstvo, ali oni zbog toga ne pate toliko. Ljudi na Šri Lanki odrastaju sa idejom da treba da budu zahvalni svojim roditeljima. Oni ne vide vezu između svojih roditelja i teškoća sa kojima se suočavaju u detinjstvu ili sada. To znači da oni nikada ne krive roditelje za to kako su odrastali i šta su pri tome doživljavali.

Na Šri Lanki deca se odgajaju u velikim porodicama, tako da imaju dovoljno pažnje i mnogo prilika da osete ljubav drugih prema njima. Zaista primaju mnogo nežnosti i ljubavi, tako da je mnogo prilika da pronađu utehu i podršku ukoliko im je potrebna. Tako se i rane koje sam malopre pomenuo ne produbljuju, već isceljuju.

Kada sam počeo da se družim sa Zapadnjacima, saznao sam za ove vrlo ozbiljne i duboke rane koje su zadobili u detinjstvu. Takvi ljudi obično u sebi nose mnogo besa i ogorčenja prema svojim roditeljima. U početku bih napravio grešku i rekao bih: "Jednostavno oprosti svojim roditeljima, neguj ljubav". Ali sam ubrzo shvatio da to ne funkcioniše, jer bi došli i rekli mi: "Kako da razvijam ljubav? Najradije bih udario svoju majku, najradije bih prebio svog oca". Nekada bi ispoljavali toliko besa da bih se zaista uplašio.

Zato sada kažem: "Molim te, pokaži taj bes. Ako hoćeš, verbalizuj ga, zamisli da razgovaraš sa svojim roditeljima i svim srcem oseti taj bes." Verujem da kao deca nisu imali priliku da zaista ispolje bes koji su osećali prema roditeljima. Zadržavali su ga u sebi, te je zato dobro nekada izneti ga na površinu.

Druga stvar je da su možda i roditelji bili žrtve i imali mnogo poteškoća. S tim u vezi sam čuo vrlo dirljivu priču od jedne žene sa kojom sam radio. Ispričala mi je koliko teško detinjstvo je imala. Nosila je i fizičke i psihičke rane od svoje majke. Užasno je kroz šta je ona morala da prođe kao dete i kada je odrasla potpuno je prekinula veze sa majkom. Rekla mi je da je to što je preživela u detinjstvu toliko uticalo na nju kao ličnost i njeno ponašanje.

I kada je napunila pedeset godina, pomislila je: "Možda bi trebalo da pokušam da stupim u kontakt sa majkom." Raspitala se i saznala da živi u jednom staračkom domu. Otišla je tamo i srela se sa majkom. Kada ju je videla prvi put posle petnaest godina, zagrlila ju je i rekla: "Volim te, mama." Majka nije ništa odgovorila, samo je briznula u plač. Onda ju je kći upitala: "Zašto ne možeš da kažeš da i ti mene voliš?" A majka je odgovorila: "Kako mogu? Ja nikada nisam ni osetila šta je to ljubav." Kada je kći to čula, ona rana koju je nosila u sebi petnaest godina istog trena je zacelila. Dakle, kao što vidite, ponekad ne shvatamo kroz šta su naši roditelji prošli.

Još nešto što pokušavam da saopštim ljudima koji nose takve rane iz detinjstva je: možda ste imali problema u detinjstvu, ali šta nameravate da uradite sa tim sada? Vrlo je lako nastaviti optuživati svoju prošlost ili roditelje. Ali takvim optuživanjem vi ne preuzimate odgovornost za ono što se događa sada. Šta god da se dogodilo u prošlosti, u prilici ste da uzmete stvar u svoje ruke i radite sa time sada.

Na kraju, ono što možete da uradite jeste da u jednoj vrlo meditativnoj situaciji porazmislite o tri pitanja: "Koje su dobre stvari koje su vaši roditelji učinili za vas?" Zanimljivo je da mi imamo vrlo selektivnu memoriju. Skloni smo da pamtimo samo minuse. Ta memorija se može menjati ako se prisetimo dobrih stvari. Druga dva pitanja su: "Koje ste dobre stvari vi učinili za svoje roditelje?" i "Znate li kakve ste sve poteškoće stvarali roditeljima?"

Kada vrlo duboko razmislite o ovim pitanjima, javiće se u vama osećaj zahvalnosti. Takođe je moguće da se pojavi i osećaj krivice, zbog grešaka koje ste učinili prema roditeljima. I ako se to dogodi, vežbanje meditacije ljubavi možda će pomoći.

Ali jasno mi je da je neophodno mnogo vremena za osobu sa dubokim ranama da od onoga ko je niko postane onaj ko je neko. Taj rad se mora odvijati na psihološkom nivou, na emocionalnom nivou i isto tako na fizičkom nivou.

Hurnse Gaper, Hurwenen, Holandija
19. juli 1998.