Kamma i prirodne katastrofe

Moralna uzročnost je, pak, u vezi sa tim kako ljudi misle, govore i postupaju i kako se osećaju posle toga. Budino učenje o kammi tiče se jedino ove moralne uzročnosti. Pomogli smo nekom, on nam se zahvalio i potom osetimo zadovoljstvo; ukrademo nešto, uhvate nas i onda doživljavamo strah i sramotu – ovo bi bili primeri moralne uzročnosti. Naša sreća ili neugodnost su direktni rezultat onoga što smo učinili. To ne znači da smo mi time bili „nagrađeni“ ili „kažnjeni“ za svoje postupke, već je naša sreće ili tuga samo rezultat onoga što smo uradili.

Pogledajmo sada u svetlu ovakvog učenja o kammi strašni cunami koji je pogodio jug Azije. Cunami je primer događaja izazvanom prirodnim uzrocima. Tektonske ploče na površini Zemlje se pomeraju i izazivaju zemljotrese; energija koja se pri tome oslobađa stvara džinovske talase, koji ukoliko pogode obalsko područje donose razaranje. Ljudi koji žive u oblastima pogođenim cunamijem doživljavaju dve vrste patnje – patnju izazvanu prirodnim uzrokom i patnju izazvanu moralnim uzrokom, tj. kammom. Tokom katastrofe neku osobu je možda prignječilo stablo, posekao komad metala ili ju je talas svom silinom bacio na zid. To bi bili primeri bolnih posledica prirodnih uzroka i nemaju nikakve veze sa prošlim moralnim ili nemoralnim postupcima.

Kamma se tiče misli, reči ili postupaka neke osobe koji iza sebe imaju njezinu volju, učinjeni su sa namerom. Takvi postupci se na paliju nazivaju kamma, a njihov rezultat jeste „plod“ ili vipaka. Daću sada primere različitih načina na koje ljudi mogu reagovati na cunami i posledica koje zatim mogu da prate te reakcije. Uzmimo dve osobe, muškarca i ženu – obe su povređene u cunamiju i izgubile su svoj dom i izvor prihoda. Jedna od njih pada u očajanje: „Zašto baš ja?“ viče. „Da sam samo danas otišao negde izvan grada“, govori u besu i kajanju. Ako razmišlja na takav način, ona samo uvećava svoju patnju. No, uskoro se njezine misli menjaju. Primećuje da je kuća njegovog suseda manje oštećena i razmišlja: „Đubre jedno, nikad mi se nije dopadao. Zašto i njegova kuća nije uništena kao moja?“ Tako još uvećava svoju patnju, i uz to pojačava ružna i negativna stanja svog uma. Malo kasnije razmišlja: „Moram se nekako snaći“ i krene unaokolo motreći da li može nešto da ukrade iz napuštenih kuća. Sve ove negativne misli sada ga navode i na negativne postupke.

Pogledajmo sada ženine reakcije. Pošto se oporavila od početnog šoka, prva misao joj je: „Kakva sreća da sam uopšte živa.“ Namučila se, ali više ne dodaje sebi novu patnju time što će biti ogorčena, očajna, zavidna. Potom pomisli: „Mora da ima mnogo onih koji su prošli i gore od mene. Moram videti kako mogu da im pomognem“ i počinje da traga unaokolo za povređenima. Razmišljanje o drugima je na neki način udaljava od okolnosti u kojima je sama i tako, ponovo, ona time sebi ne uvećava patnju. Narednog dana uspeva da dođe do malo hrane, koju su doturile vlasti i kako se vraća primeti jedno dete koje u opštoj gužvi nije uspelo ništa da dobije. Teši ga i deli hranu sa njim. Videvši da je dete ostalo bez roditelja, odlučuje da ga povede sa sobom. Posle nekoliko dana slučajno naiđu na oca onog deteta i neizrecivo je zahvalan ženi što se starala o njegovom detetu. Pošto otac sada živi kod svoje sestre u drugom gradu, koji nije pogodio cunami, poziva ženu da i ona pođe sa njima, gde najzad nalazi smeštaj i dovoljno hrane. Pozitivne misli i postupci te žene sada donose i pozitivan ishod u njezinom životu.

No, zašto je onaj muškarac reagovao na jedan način, a žena na drugi? Zbog načina na koji su reagovali na svoja različita iskustva u prošlosti, to jest zbog svoje prošle kamme. Muškarčeve negativne mentalne navike iz prošlosti (kamma) znače da on i sada poseduje iste negativne mentalne navike, a to ga opet čini sklonijim da tako reaguje i u budućnosti. Zbog tih mentalnih navika on pati više nego što bi inače (vipaka). Žena (koja može biti muslimanka, budistkinja, hrišćanka ili ateista) bila je učena i oduvek je verovala da je važno imati pozitivne misle i postupke, te se zato uvek trudila i da ih neguje. Njezine pozitivne mentalne navike u prošlosti (kamma) značile su da ona ima pozitivne mentalne navike i sada, a ove opet, sa svoje strane, čine verovatnijim da će takve pozitivne mentalne navike ona imati i ubuduće. Takav pozitivan stav umanjio je njezinu patnju i doveo je do toga da se o njoj pobrine otac onog deteta. Drugim rečima, njezini pozitivni postupci (kamma) u prošlosti imaju pozitivan efekat (vipaka) sada.

Dakle, prema budizmu, fizički bol koji su žrtve cunamija doživele jeste proizvod prirodnih uzroka. To kako oni na te uzroke reaguju jeste njihova kamma, a rezultati njihovih pozitivnih ili negativnih reakcija koji će doći u budućnosti (sutra, sledećeg meseca, sledeće godine, možda u sledećem životu) biće njihova vipaka. Kao ljudska bića ograničenog znanja i moći, naš uticaj na prirodne uzroke je takođe ograničen. Međutim, mi imamo sposobnost da oblikujemo i usmeravamo naše reakcije na situacije u kojima se nađemo. Ako ne uložimo napor da razvijamo svoj um u pozitivnom pravcu, možda ćemo se jednom u budućnosti naći preplavljeni talasom neočekivanih i neželjenih okolnosti. Ako se, međutim, potrudimo da razvijamo um, naročito kroz meditaciju, možda ćemo biti bolje pripremljeni da podnesemo i čak savladamo buduće nedaće.

Vesti koje slušamo i gledamo pune su slučaje obe ove vrste. Ljudi se pitaju: „kako je moguće ne prepustiti se tuzi, strepnji i strahu u tako strašnim okolnostima?“ Ali neki ljudi to jesu u stanju. Jedan čovek sa Šri Lanke izgubio je svoju ženu i dvoje dece i naravno bio je očajan. Međutim, kao budista koji je praktikovao i meditaciju, oporavio se posle dva-tri dana, kada je naišao na dvoje izgladnele dece, kako plaču sedeći kraj roditelja koji su bili nastradali. Odlučio je da ih usvoji. I drugi ljudi su, očigledno, videli tu decu, ali nisu učinili ništa da im pomognu. Kada su ga intervjuisali, čovek je rekao da su usvojena deca dala novi smisao njegovom životu i snagu da nastavi uprkos gubitku. Čitamo i druge priče o ljudima koji su haos iskoristili da otimaju i kradu. Svako od nas bira na koji će način reagovati i u skladu sa tim ćemo doživeti i rezultate.

Kada je jedan čovek u Singapuru čuo za katastrofu, napunio je svoj kombi i zaputio se u Tajland, kako bi tamo žrtvama distribuirao hranu i vodu. Nažalost, na putu je njegov kombi sleteo sa puta i on je poginuo. Ljudi se pitaju: „Zašto je nastradao uprkos svom dobrim delu?“ Ali takvo pitanje pokazuju zbrku između prirodnih uzroka i moralnih uzroka. Njegova brza reakcija i praktičan odgovor na patnju drugih pokazuju da je u njemu bilo mnogo saosećanja i to će imati vrlo pozitivne rezultate u njegovom narednom životu. Njegova nesreća nema nikakve veze sa dobrim i lošim delima – ona je posledica prirodnih uzroka – jednog trenutka u kojem je izgubio pažnju, loših kočnica puta klizavog zbog kiše ili nečeg sličnog. To što smo dobri ne znači da nikada nećemo patiti zbog prirodnih uzroka; to znači da kada ipak patimo zbog tih uzroka, manja je verovatnoća da ćemo reagovati na negativan način koji uvećava našu patnju.

Neki neupućeni budista mogao bi reći da su smrt i povrede izazvani cunamijem posledica loše kamme tih ljudi stvorene u prošlosti. Gotovo da ne treba ni pominjati da je ovo potpuno suprotno onome što je Buda učio. U Devadaha sutti (MN 101) Buda kaže da je gledište da svako iskustvo nastaje na osnovu prošle kamme (sabbam tam pubbe katahetu) jeste pogrešno gledište (miccha ditthi). U Sivaka sutti (SN 36.21) kaže da patnja koju doživljavamo može nekad nastati na osnovu prošle kamme, ali isto tako i na osnovu bolesti, vremena, nepažljivosti ili spoljašnjih činilaca (opakkamikani). Cunami je dobar primer za ovo poslednje. Svaka kamma, bilo da je pozitivna ili negativna, sigurno ima svoj efekat, ali svaki efekat ne nastaje na osnovu kamme.

Ali šta je sa nama koji smo bili dovoljno srećni da nas ne zadesi ovakva katastrofa? Kakav značaj Budino učenje o kammi može imati za nas? Slično onom muškarcu i ženi koji su ranije pomenuti, i naše reakcije na prirodnu nesreću mogu biti pozitivne i negativne. Možda smo nešto pročitali o tragediji u novinama, onda slegli ramenima i okrenuli sportsku stranu. Kad nas zamole da damo prilog za postradale, možda odbijemo pravdajući se da baš ovog meseca kuburimo sa parama. Ali isto tako možemo dati prilog, a onda se rastrčati okolo i hvaliti se time u nadi da ćemo dobiti pohvale i čestitke. Susreli smo se sa prilikom da reagujemo drugačije od onoga kako inače reagujemo, ali nismo tu šansu iskoristili. Propustili smo priliku da rastemo i menjamo se, već smo sebi jednostavno dopustili da nas ponesu stare navike nepromišljenosti, pohlepe, sujete ili pomanjkanja saosećanja.

No, pretpostavimo da je neko ko je ranije bio bezosećajan i sam sebi okrenut video na televiziji vesti o cunamiju i osetio potrebu da pomogne. I umesto da taj slabašni impuls zanemari, kao što je to uvek činio u prošlosti, odluči da deluje vođen njime. Odlazi u Crveni krst i daje velikodušan prilog. I dok je još tamo vidi poziv za dobrovoljce, nošen entuzijazmom prijavljuje se i narednih nekoliko nedelja sve svoje slobodne vreme koristi za prikupljanje priloga i pomoć na druge načine. Rezultat svega toga je da je oslabio svoju mentalnu naviku sebičnosti i ojačao onu pozitivnu, tako da je u svemu tome sazreo i u izvesnoj meri se promenio. Ako i ubuduće nastavi da se ponaša na ovako pozitivan način kad god je u prilici, postepeno će postati mnogo prijatnija osoba i isto tako mnogo srećnija. Na taj način, vidimo da i tragedija poput cunamija može imati svoju pozitivnu stranu. Kao prvo, može predstavljati priliku za razvijanje velikodušnosti i saosećanje. Drugo, ona može prilika da razmotrimo istinu o patnji, Budino učenje da je život u svetu uslovljenost i u suštini nezadovoljavajući. Takvo razmatranje nas može trgnuti iz dremeža, podsetiti da bez obzira koliko nam je život u ovom trenutku udoban, to se može promeniti u bilo kojem trenutku. To nam može, takođe, pomoći da se okrenemo od ispraznih ovozemaljskih zabava ka mnogo smislenijim duhovnim ciljevima.

Bog, budizam i cunami

Nedavni cunami, najveća prirodna katastrofa koja se dogodila u poslednjih sto godina, podstakla je jako mnogo traganja za smislom, da ne kažem „teološkog“ traganja. Ljudi se bore da ovu nesreću objasne u kontekstu svojih religijskih uverenja. Novine na engleskom ovde u u Singapuru objavile su nekoliko članaka i pisama o ovom pitanju, za sada pisanih samo iz ugla hrišćanstva. Želeo bih da dam svoj doprinos ovoj diskusiji sa budističkog stanovišta. Pitanje o kojem je reč ima dve strane – prva je koji je odgovor religije na užasne nesreće. U tom smislu vidimo da sve svetske religije imaju dosta toga zajedničkog. Indusi, muslimani, hrišćani, budisti i taoisti otvorili su svoja srca i novčanike kako bi pomogli ugroženima, bez obzira na njihovu religijsku pripadnost.

Drugi aspekt ovog pitanja jeste kako religije objašnjavaju cunami. U tom smislu malo je podudarnosti između različitih religija. U Straits Timesu, 1. januara Endi Ho piše članak pod nalsovom „Gde je bio Bog kad je udario cunami?“, a 9. januara objavljen je drugi članak Tan Tarna naslovljen „Zlo? Kad dođu pakao i visoka voda“. Oba autora kažu da nesreće poput cunamija donose sumnju u postojanje jednog dobronamernog Boga. A 29. januara Edmond Ču piše u Straits Timesu i pokušava da odgovori na pitanja svojih prethodnika, ujedno dajući objašnjenje zašto bi Bog dopustio da se tako nešto kao cunami dogodi.

Čuovo objašnjenje je jednostavno. „Zapravo, jednostavno objašnjenje zašto Bog dopušta zlo jeste da ako to ne bi radio, mnogo dobroga bilo bi izgubljeno.“ Kao potvrdu ovog mišljenja on citira Tomu Akvinskog: „Ako ne postoji zlo, ne postoji ni Bog. Jer ne bi ni bilo zla ukoliko bi poredak dobrote bio uklonjen…“ I opet: „Otuda bi mnoge dobre stvari bile oduzete ukoliko Bog ne bi dopustio zlu da postoji; jer vatra ne bi nastala kad vazduh ne bi bio pomešan, niti bi život lava bio sačuvan ako magarac ne bi bio ubijen.“

Želeo bih ovde da razmotrim Čuove argumente iz budističkog ugla. Prva stvar koja pada na pamet posle čitanja ovakvih objašnjenja jeste da su ona izgleda u potpunoj kontradikciji u odnosu na ideju da je Bog jedno mudro, ljubavlju ispunjeno i pravedno božanstvo. Istina je da nam zlo (na primer, smrt, patnja i bol izazvani cunamijem daju priliku da izrazimo ljubav, brigu i velikodušnost. Ali zar Bog ne bi mogao da smisli neki manje okrutan način za to? Je li fer naneti patnju jednoj osobi samo zato da bi druga osoba imala priliku da učini nešto dobro? Ako Čuov argument dovedemo do njegovog logičkog zaključka, uviđamo koliko je on problematičan. Koristeći istu logiku, morali bismo reći da je rak dobar zato što daje lekarima priliku da leče; da bi isto tako trebalo da ohrabrujemo kriminalce na kriminal, kako bismo sebe mogli da definišemo kao građane koji poštuju zakone; da bi s vremena na vreme trebalo voditi ratove samo zato da bi mirovnjaci mogli da sklapaju primirja.

Treći i možda najozbiljniji problem sa Čuovim objašnjenjem jeste da ono postavlja dobrotu na nižu poziciju nečega što je samo reakcija ili kontrast zlu. Kao budisti, meni nije potrebno zlo da bih bio dobar, da bih razumeo šta jeste dobrota ili da bih težio dobrome. Zlo može ponekad da me podstakne da učinim nešto dobro, ali češće je to lepota i radost dobroga koji me pokreću na još veće dobro. Ne navodi me čitanje o Hitleru i Pol Potu na to da pokušam d abudem dobar. Umesto toga, to su Buda, Gandi i Majka Tereza koji me nadahnjuju za više vrednosti. Ukratko, nije nam potrebno zlo da bismo znali za ili postupali dobro i otuda mi ovakvo objašnjenje zašto Bog dopušta zlo ne izgleda uverljivo.

U jednom drugom pismu upućenom Straits Timesu, a objavljenom 29. januara, Entoni Jeo kaže da je možda cunami bio „Božiji megafon čovečanstvu“. Pod time on misli da je „možda Bog pokušavao da nam kaže da treba da se postaramo za ovaj svet i živimo u harmoniji“. Jeo je možda u pravu, ali ista primedba koja je data ranije važi i ovde. Zar ne može ljubavlju vođeno božanstvo smisliti manje traumatičan i destruktivan način da saopšti svoju poruku? Moglo bi se takođe pitati je li pustošenje ogromnih obalskih područja najbolji način saopštavanja čovečanstvu „da se postara za ovaj svet“.

Zaista mislim da je moguće prevazići svu ovu kompleksnu argumentaciju i objašnjenja postavljanjem dva sasvim jednostavna i direktna pitanja: „Ako biste znali unapred da će se cunami dogoditi i bili u stanju da to sprečite, da li biste to učinili?“ Ne sumnjam da bi svako sa makar imalo čovečnosti u sebi odgovorio potvrdno. Pitanje koje se posle ovoga prosto samo nameće: „Pa zašto onda Bog to nije učinio?“ To kako će neko na njega odgovoriti zavisi od toga koja je njegova religija ili da li uopšte ima neku religiju. Budizam ima jednostavan, lako razumljiv i mnogi bi rekli očigledan odgovor na ovo pitanje, a koji ne zahteva nikakvu komplikovanu teološku argumentaciju. A taj odgovor jeste: „Zato što Bog ne postoji.“

Pa kako onda budizam objašnjava prirodne nesreće kao što je cunami? U izvesnom smislu on i ne mora da ih objašnjava! Jedino je verovanje u sve-znajućeg, sve-volećeg i sve-moćnog Boga to koje nas tera na pokušaj objašnjavanja toga, kao i objašnjavanja svih onih činjenica koje izgleda protivreče takvom jednom uverenju. Kada se iz cele te slike izmesti Bog, odgovor postaje zaista vrlo jednostavan. Ovaj univerzum se ne ponaša prema našim željama i htenjima. On ne primećuje ni nas ni naše težnje. Tektonske ploče na Zemlji se pomeraju i ponekad to pomeranje izaziva razaranje. Postoje pljuskovi i ponekad su ti pljuskovi toliko obilni ili izostanu toliko dugo da to stvara probleme ljudima. Postoje takve stvari kao što su bakterije. Ponekad se nastane u našem sistemu i izazovu bolest. Mi živimo u jednom dinamičnom univerzumu i nekada su događaji u našu korist, a drugi put na našu štetu. Jednostavno, takav je svet u kojem živimo. Budizam se ne trudi da objasni zašto je to tako, već samo zdravorazumski zaključuje da u ovom svetu postoji dukkha (patnja) – da nekada stvari ne idu u pravcu naših snova, naših planova i želja. Ono čime budizam jeste zaokupljen jeste podučavanje kako da izmenimo svoje želje, tako da smanjujemo verovatnoću da budemo u konfliktu sa načinom na koji stvari jesu i kako da ostanemo pribrani i mirni kada do takvog konflikta ipak dođe.

O kammi uopšte

Pali reč kamma znači "delo" i u budističkom učenju označava svako namerno delo učinjeno mišlju, govorom i telom. Sanskritski ekvivalent jeste karma, a pali reč kama znači "požuda", "čulna želja" — zato ne brkajte ova tri pojma.

Buda kaže: "Kažem vam da namera jeste kamma, zato što kada prvo imamo nameru, tada delamo telom, govorom i mišlju" (AN VI.63). Prema Budi, svaka voljna aktivnost menja našu svest, tako se izgrađuje karakter i utiče na naše ponašanje, naše iskustvo i na kraju čitav naš životni put. Pozitivni namerni postupci (motivisani velikodušnošću, ljubavlju i mudrošću) obično donose rezultate koji se doživljavaju kao pozitivni, dok negativni namerni postupci (motivisani pohlepom, mržnjom i obmanutošću) obično imaju rezultat koji doživljavamo kao negativan.

Učenje o kammi je verovatno najčešće pogrešno tumačeni deo Budinog učenja. Četiri glavna nesporazuma s tim u vezi su sledeći: (1) Sve što nam se događa jeste rezultat naše prošle kamme. A u stvaari , budizam priznaje barem četiri druge kategorije uzroka zašto se stvari događaju, kao što je delovanje prirodnih zakona (dhamma niyama), biološki zakoni (bija niyama), fizički zakoni (utu niyama) i psihološki zakoni (citta niyama, Atthasalani 854; AN V.125-6).

(2) Nikada ne možemo izbeći posledice svojih prošlih dela. Kada bi ovo bilo tačno, tada bismo bili potpuno određeni sopstvenom prošlošću i ne bi bili u stanju da se menjamo i dostignemo probuđenje (AN III.99). Buda je govorio o dva tipa determinizma (niyativada): teistički determinizam (issaranimmana hetu), koji kaže da Bog zna i kontroliše sve, te je tako predodredio sve i pre nego što se dogodilo i (2) kammički determinizam (pubbekata hetu), koji kaže da sve što doživimo, prijatno, bolno i neutralno, jeste u vezi sa našom kammom., tj. sa onim kako smo se ponašali u prošlosti.

Buda je govorio da su obe ove ideje ne samo pogrešne, već i opasne (AN III.61; MN 101). Determinizam znači da osoba ne može odabrati jedan od dva kursa delovanja, ne može uložiti napor da bi nešto promenila i nije odgovorna za bilo šta što učini. Ovakvo verovanje može voditi jedino do neodgovornosti i pasivnosti: "Šta ja tu mogu? To je moja prošla kamma." Kao što je Buda vrlo tačno primetio, "Ako bi bilo ko rekao da mi rezultate dela doživljavamo potpuno isto onako kako smo ga i počinili, tada bi bilo nemoguće negovati duhovni život" (AN III.99).

(U velikom delu budističke Azije široko rasprostranjeno uverenje da sve zavisi od kamme koristi se kao izgovor za pomanjkanje socijalne brige. A budizam zapravo uči da nekoliko dobrih dela vođenih snažnom namerom može u dobroj meri izmeniti ili čak neutralisati rđav postupak i obrnuto (Dhp.173). Buda je takođe tvrdio da manje loše delo koje učini loša osoba mogu imati ozbiljne posledice, dok relativno veliki negativan postupak koje učini u suštini dobra osoba može imati mali efekat i obrnuto. On je to poredio sa sipanje jedne šake soli u posudu sa vodom, a druge u veliko jezero (AN III.99). Zato je preciznije reći da smo mi uslovljeni svojom kammom, pre nego da smo njome određeni.

3) Naša iskustva u sadašnjem životu zavise od onoga što smo činili u prethodnom, a to što činimo sada će uticati na naš budući život. Zapravo, mnogi, verovatno većina, naši postupci imaju svoj rezultat odmah ili ubrzo pošto smo ih učinili, tj. u sadašnjem životu. Zašto bismo onda insistirali na drugim životima više nego na sadašnje? Pomozite nekome i velike su šanse da ćete vrlo brzo uočiti pozitivne efekte. Udarite nekoga u glavu i možete se vrlo brzo naći u policijskoj stanici.

(4) Četvrti čest nesporazum oko kamme jeste ono što bismo mogli nazvati "kammičkom naivnošću", tj. šutnite monaha u ovom životu i rodićete se u narednom sa tom nogom deformisanom; psujte u ovom životu i u narednom ćete imati neprijatan zadah iz usta; budite darežljivi u ovom životu i bićete bogati u narednom. Ovo je, naravno, prilično glupo rezonovanje. Pošto je kamma primarno psihološka kategorija (tj. namera), i njezina manifestacija je prvenstveno na psihološkom planu. Ona na naš fizički oblik i okolnosti ima uticaja samo u meri u kojoj um može uticati na fizičko, kao recimo u slučaju dugotrajne brige koja doprinese fizičkoj bolesti. Glavni efekat kamme jeste na to kako se osećamo: srećno, neutralno ili nesrećno. Neke stvari koje ljudi kažu usled kammičke naivnosti mogu se opisati jedino kao smešne (na primer, loše postupaj sa Tibetancima i imaćeš zemljotres na svojoj teritoriji. Pa zašto onda nisu srušene kuće onih ljudi koji su određivali ili sprovodili kinesku politiku prema Tibetu?) Druge takve stvari izazivaju mnogo patnje. Majka koja je tek rodila hendikepirano dete rekla mi je kroz suze kako joj je neki tajlandski monah rekao da joj je to kazna za nešto loše što je uradila u prethodnom životu. Čak i da je to istina, bilo bi to vrlo grubo i okrutno reći joj tako nešto. Ništa što sam rekao jadnoj ženi nije moglo da umanji štetu koji je jedan ovakav neznalački komentar načinio i ona je kasnije prešla u hrišćanstvo.