Theravāda budistička zajednica u Srbiji

Šta je to theravāda budizam?

John Bullitt

“Učenje starih”

Theravāda (pali: thera “stari” + vada “reč, učenje”), “učenje starih” jeste naziv za školu budizma koja se oslanja na tekstove pali kanona ili Tipitaku, koju naučnici jednoglasno smatraju najstarijim zabeleženim Budinim učenjem. Tokom vekova theravāda je bila dominantna religija na Šri Lanki, Burmi i Tajlandu, a danas u svetu se broj theravāda budista kreće preko 100 miliona. U poslednjih nekoliko decenija theravāda je počela da svoj koren hvata i na Zapadu — prvenstveno u Evropi i u SAD.

Mnogo imena za theravādu

Theravāda budizam se označava mnogim imenima. Sam Buda je svoje učenje nazivao Dhamma-vinaya, “nauk i disciplina,” ukazujući time na dva fundamentalna aspekta sistema etičkog i duhovnog treninga kojem je podučavao. Na osnovu svoje istorijske dominacije u zemljama južne Azije (Šri Lanka, Tajland i Burma), theravāda se takođe identifikuje i kao “južni budizam”, nasuprot “severnom budizmu,” koji se iz Indije proširio na sever u Kinu, Tibet, Japan i Koreju. Theravāda se često izjednačava sa “hinayānom” (“malim vozilom”), nasuprot “mahāyāni” (“velikom vozilu”), što je obično sinonim za tibetanski budizam, zen, čan i druge škole severnog budizma. Korišćenje termina “hinayāna” u pežorativnom smislu ima svoje korene u ranim šizmama unutar monaške zajednice, što je na kraju dovelo do pojave onoga što će kasnije postati poznato kao mahāyāna. Danas naučnici različitih naučnih uverenja termin “hinayāna” koriste bez pežorativnog prizvuka.

Pāli: jezik theravāde

Jezik theravādskih kanonskih tekstova jeste pāli, jezik srodan magadhskom, kojim se verovatno govorilo u centralnoj Indiji u Budino vreme. Većinu govora koje je izrekao Buda zapamtio je Ananda, Budin rođak i bliski pratilac. Ubrzo posle Budine smrti (oko 480. pre n.e.), monaška zajednica – uključujući i Anandu – sakupila se da odrecituje sve govore koje su čuli tokom Budinog podučavanja dugog četrdeset pet godina. Otuda svaki sačuvan govor (sutta) počinje formulom: Evam me sutam – “Ovako sam čuo”. Ovo učenje prenošeno je unutar monaške zajednice putem dobro utvrđene usmene tradicije. Tek oko 100. pre n.e. su Tipitaku prvi put zabeležili u pismenoj formi i to na Šri Lanki sinšaleški monasi-pisari.

Naravno, nikako se ne može dokazati da pāli kanon zaista sadrži reči istorijskog Bude (čak ima čvrstih dokaza da je dobar deo kanona kasnije nastao). Pa ipak je mudrost koju ovaj kanon sadrži tokom vekova služila kao pouzdan vodič za milione sledbenika u njihovom traganju za probuđenjem.

Mnogi proučavaoci theravāde dolaze do zaključka da i učenje pāli jezika – makar samo osnova – u velikoj meri produbljuje njihovo razumevanje prakse.

Kratak pregled Budinog učenja

Ovo što sledi je kratak sinopsis nekih od ključnih delova učenja theravāda budizma. Izostavljen je dobar njegov deo, ali se nadam da će vam čak i ova gruba skica biti dovoljna da krenete u sopstveno istraživanje.

Ubrzo posle probuđenja, Buda (“Budni”) izgovorio je svoju prvu propoved, u kojoj je izložio osnovu na kojoj će počivati čitavo njegovo kasnije učenje. Tu osnovu čine Četiri plemenite istine, četiri temeljna principa Prirode (dhamma), koji su rezultat Budinog nepristrasnog i produbljenog istraživanja sveta u kojem živimo, te otuda služe da definišu čitavo područje budističke prakse. Ove istine nisu nekakve tvrdnje u koje treba poverovati. One su pre kategorije pomoću kojih možemo opisati naše neposredno iskustvo na način koji doprinosi našem probuđenju:

1. Dukkha: patnja, nedovoljnost, nezadovoljstvo, strepnja;

2. Uzrok dukkhe: uzrok ovog nezadovoljstva jeste želja (tanha) za čulnim uživanjima, za ponovnim rađanjem i za prestankom ponovnog rađanja;

3. Prestanak dukkhe: napuštanje te želje;

4. Put koji vodi do prestanka dukkhe: a to je Plemeniti osmostruki put koji čine ispravno razumevanje, ispravna odluka, ispravan govor, ispravno delovanje, ispravan život, ispravan napor, ispravna svesnost i ispravna koncentracija.

Za svaku od ovih plemenitih istina Buda je vezao specifičan zadatak koji sledbenik mora da izvrši: prvu plemenitu istinu treba shvatiti; drugu treba napustiti; treću treba ostvariti; četvrtu treba razvijati. Potpuno ostvarenje treće plemenite istine otvara put ka Nibbani (sanskrit: nirvana), transcendentnoj slobodi koja predstavlja konačni cilj čitavog Budinog učenja.

Poslednja među plemenitim istinama — plemeniti osmostruki put — sadrži preporuke za oslobađanje od naše nesreće i za izbavljenje, jednom zauvek, iz bolnog i zamornog kruga rađanja i umiranja (samsara) u kojem se — zahvaljujući sopstvenom neznanju (aviđđa) četiri plemenite istine — vrtimo tokom nebrojenih eona. Plemeniti osmostruki put jeste sveobuhvatan praktičan vodič za razvijanje onih korisnih kvaliteta i veština u ljudskom srcu koje treba negovati kako bi sledbenik stigao do krajnjeg cilja, konačne slobode i sreće nibbane. U praksi, Buda je svoje sledbenika podučavao plemenitom osmostrukom putu u skladu sa “postupnim” sistemom treninga, započinjući sa razvijanjem sile, ili vrline (ispravan govor, ispravno delovanje i ispravan život, što je sažeto u praktičnu formu kroz pet pravila morala). Ovome sledi razvijanje samadhija, ili koncentracije, i mentalnih kvaliteta (ispravan napor, ispravna svesnost i ispravna koncentracija), a kulminira u potpunom razvijanju pańńe, ili mudrosti, (ispravno razumevanje i ispravna odluka). Praktikovanje dane (velikodušnosti) služi kao potpora svakom od koraka na ovom putu, jer potpomaže slabljenju navike priklanjanja želji i jer nas može podučiti dragocenim lekcijama o uzrocima i posledicama naših postupaka (kamma).

Napredovanje na ovom putu ne ide pravolinijski. Umesto toga, razvijanje svakog od aspekata plemenitog osmostrukog puta podstiče produbljivanje i snaženje svih ostalih, vodeći sledbenika spiralom koja se uzdiže ka duhovnom sazrevanju i koja kulminira probuđenjem

Posmatrano iz drugog ugla, dugo putovanje na stazi probuđenja počinje zapravo prvim maglovitim naziranjem ispravnog razumevanja, prvim odblescima mudrosti kojom prepoznajemo valjanost prve plemenite istine i neizbežnost zakona kamme (sanskrit: karma), univerzalnog zakona uzroka i posledice. Kada jednom sagledamo da loši postupci neizbežno dovode do loših posledica, a da ispravni postupci na kraju donose poželjne rezultate, prirodno se nameće želja da živimo moralno ispravnim životom, da ozbiljno preduzmemo praktikovanje sile. Poverenje koje se javi na osnovu tog prvobitnog razumevanja navodi sledbenika da stekne još veće poverenje u Učenje. Sledbenik postaje “budista” tako što izražava svoju unutrašnju odluku da “uzme utočište” u trostrukom dragulju:: u Budi (istorijskom Budi i u svom unutrašnjem potencijalu da postane probuđen), u Dhammi (u učenju istorijskog Bude i krajnjoj istini na koju on ukazuje) i u Sanghi (monaškoj zajednici koja je štitila učenje i ostvarivala ga u praksi još od Budinih dana i svim onima koji su postigli makar jedan od stupnjeva probuđenja). S nogama čvrsto oslonjenim na tlo kroz uzimanje utočišta i uz pomoć jednog duhovnog prijatelja (kalyanamitta), koji će pomoći da ugledamo put, možemo se njime zaputiti, puni pouzdanja da zaista idemo stopama koje je za sobom ostavio sam Buda.

Budizam se ponekad naivno kritikuje kao “negativna” ili “pesimistična” religija i filozofija. Jer ipak (tvrde ovakvi kritičari) život nije sav patnja i razočarenje, već on nudi mnoštvo uživanja i sreće. Otkud onda ta pesimistička budistička opsednutost nezadovoljstvom i patnjom?

Buda je svoje učenje zasnovao na nepristrasnoj proceni naše pozicije kao ljudskih bića: u ovom svetu postoji nezadovoljstvo i patnja. To niko ne može da porekne. Da se Budino učenje ovde zaustavlja, zaista bismo ga mogli smatrati pesimističkim, a život krajnje beznadežnim. Ali, kao i doktor koji prepiše lek za neku bolest, Buda nudi nadu (treću plemenitu istinu) i lek (četvrtu). Budino učenje nam tako daje osnovu za izuzetan optimizam u jednom složenom, zbunjujućem i teškom svetu. Jedan savremeni učitelj je to dobro izrazio: “Budizam je ozbiljno traganje za srećom.”

Buda je tvrdio da je probuđenje koje je, nekada davno zaboravljeno, on samo ponovo otkrio, dostupno svakome ko je spreman da uloži napor i predanost potrebne da se ide plemenitim osmostrukim putem do njegovog kraja. Na svakom od nas je da tu tvrdnju sam za sebe proveri.

Theravāda stiže na Zapad

Sve do kraja 19. veka, za učenje theravāde se malo znalo izvan južne i jugoistočne Azije, gde je ono cvetalo tokom dva i po milenijuma. U 20. veku, međutim, Zapad je počeo da uočava theravādsko jedinstveno duhovno nasleđe i učenje o probuđenju. U poslednjim decenijama ovo interesovanje je neprekidno raslo, dok su različite škole unutar theravāde osnivale na desetine manastira širom Evrope i Severne Amerike. Uz to, sve je veći broj laičkih centara za meditaciju na Zapadu, koji deluju nezavisno od sanghe i nastoje da izađu u susret onima koji – bili budisti ili ne – žele da upoznaju određene aspekte Budinog učenja.

Prelaz između dva milenijuma predstavlja i šansu i opasnost za theravādu na Zapadu. Hoće li Budino učenje biti strpljivo proučavano i praktikovano, tako da može pustiti duboke korene na tlu Zapada, na dobrobit mnogih generacija koje će tek doći? Hoće li trenutno popularna klima “otvorenosti” i međusobnih uticaja između duhovnih tradicija voditi ka nastanku neke nove forme budističke prakse jedinstvene za moderno doba ili će sve to jednostavno dovesti do razvodnjavanja i konfuzije u ovom dragocenom učenju? Ovo su otvorena pitanja; jedino će vreme na njih odgovoriti.

Na sreću, Buda nam je ostavio izvesne veoma jasne i jednostavne putokaze koji nam pomažu da pronađemo svoj put kroz razgranati lavirint raznih “budističkih” učenja koja su nam danas dostupna. Kad god se zapitamo za autentičnost određenog učenja. Čvrsto se držimo Budinog saveta koji je dao svojoj pomajci:

Za kvalitete za koje znaš: “Ovi kvaliteti vode raspirivanju, a ne hlađenju strasti; vode ka većoj vezanosti, a ne ka oslobađanju, ka gomilanju, a ne ka odbacivanju, ka samoveličanju, a ne ka skromnosti, ka nezadovoljstvu, a ne ka zadovoljstvu, ka uplitanju u odnose, a ne ka osamljivanju, ka lenjosti, a ne ka istrajnosti, ka gomilanju tereta, a ne ka rasterećivanju”: za to sasvim pouzdano možeš reći: “To nije dhamma, to nije vinaya, to nisu učiteljeva uputstva.”

A za kvalitete za koje znaš, “Ovi kvaliteti vode hlađenju, a ne raspirivanju strasti; vode ka oslobađanju, a ne ka većoj vezanosti, ka odbacivanju, a ne ka gomilanju, ka skromnosti, a ne ka samoveličanju, ka zadovoljstvu, a ne ka nezadovoljstvu, ka osamljivanju, a ne ka uplitanju u odnose, ka istrajnosti, a ne ka lenjosti, ka rasterećivanju, a ne ka gomilanju tereta”: za to sasvim pouzdano možeš reći: “To je dhamma, to je vinaya, to su učiteljeva uputstva.”

AN VIII.53

Naravno, pravi test za svako, pa i ovo učenje, jeste da li ono u dubini vašeg srca donosi obećane rezultate. Buda nas je stavio pred izazov, na nama je da svako za sebe na taj izazov odgovorimo.