Anguttara nikāya 5:51-60

Nīvaraṇa vagga
Prepreke

Prevod Branislav Kovačević
Samo za besplatnu distribuciju, kao dar Dhamme

---

51. Āvaraṇa sutta — Prepreke

Ovako sam čuo. Jednom je Blaženi boravio kraj Sāvatthija, u Đetinom gaju, u manastiru koji je podigao Anāthapiṇḍika. Tu se on ovako obrati monasima: „Monasi“. – „Da, poštovani gospodine“, odgovoriše oni. A Blaženi ovako nastavi:

„Pet je, monasi, zapreka, prepreka, smetnji umu, stanja koja slabe mudrost. Kojih pet? (1) Želja za zadovoljstvima čula je zapreka, prepreka, smetnja umu, stanje koje slabi mudrost. (2) Zlovolja… (3) Tromost i tupost… (4) Uznemirenost i kajanje… (5) Sumnja je zapreka, prepreka, smetnja umu, stanje koje slabi mudrost. To su pet zapreka, prepreka, smetnji umu, stanja koja slabe mudrost.

Monasi, ukoliko ne napusti tih pet zapreka, prepreka, smetnji umu, stanja koja slabe mudrost, nemoguće je da će monah sa svojom nedovoljnom i slabašnom mudrošću znati šta je dobro za njega, šta je dobro za drugoga, šta je dobro za oboje ili postići nadljudsku izvrsnost u znanju i viđenju dostojnu plemenitih. Zamislite sada planinsku reku, što teče izdaleka, bujicu koja sobom nosi mnogo mulja. A onda na obe njene obale neki čovek napravi kanale za navodnjavanje. U tom slučaju tok u središtu reke bio bi raspršen, raširen i podeljen, tako da ta reka ne bi tekla još dugo, kao bujica koja sobom nosi mnogo mulja. Na isti način, ukoliko ne napusti tih pet zapreka… nemoguće je da će monah… postići nadljudsku izvrsnost u znanju i viđenju dostojnu plemenitih.

Ali ukoliko napusti tih pet zapreka, prepreka, smetnji umu, stanja koja slabe mudrost, moguće je da će taj monah, sa svojom moćnom mudrošću, znati šta je dobro za njega, šta je dobro za drugoga, šta je dobro za oboje i postići nadljudsku izvrsnost u znanju i viđenju dostojnu plemenitih. Zamislite sada planinsku reku, što teče izdaleka, bujicu koja sobom nosi mnogo mulja. A onda na obe njene obale neki čovek zatvori kanale za navodnjavanje. U tom slučaju tok u središtu reke ne bi bio raspršen, raširen i podeljen, tako da bi ta reka tekla još dugo, kao bujica koja sobom nosi mnogo mulja. Na isti način, ukoliko napusti tih pet zapreka… moguće je da će monah… postići nadljudsku izvrsnost u znanju i viđenju dostojnu plemenitih.

---

52. Akusalarāsi sutta — Gomila

Monasi, ‘gomila štetnog‘, to bi se s pravom moglo reći za pet prepreka. [1] Jer među pet prepreka nema ničeg drugog do štetnog. Kojih pet? Prepreka želje za zadovoljstvima čula, prepreka zlovolje, prepreka tromosti i tuposti, prepreka uznemirenosti i kajanja, prepreka sumnje. Monasi, ‘gomila štetnog‘, to bi se s pravom moglo reći za pet prepreka. Jer među pet prepreka nema ničeg drugog do štetnog.

[1] Isto u AN 47:5, uz objavu da su četiri temelja svesnosti „gomila korisnog“ (kusalarāsī).

---

53. Padhāniyaṅga sutta — Činioci

„Monasi, postoji pet činilaca koji pomažu ulaganje napora. Kojih pet?

(1) Tako monah poseduje poverenje. On ima poverenje u Tathāgatino probuđenje ovako: ‘Zaista je Blaženi plemenit i potpuno probuđen, usavršen u znanju i ponašanju, srećan, znalac svetova, nenadmašni vodič onima kojima je potreban putokaz, učitelj božanskim i ljudskim bićima, budan, blažen.‘

(2) Retko je bolestan ili u bolovima, ima dobro varenje, koje nije ni suviše hladno, ni suviše toplo, već umereno i podesno za ulaganje napora.

(3) Iskren je i ne obmanjuje nikoga; učitelju i svojim mudrim saputnicima u svetačkom životu sebe prikazuje kakav zaista jeste.

(4) U njemu je probuđena energija da napusti loše osobine i stekne one dobre. Snažan je, postojan u vežbanju, ne zapostavlja dužnost negovanja dobrih osobina.

(5) Oštrouman je; poseduje mudrost koja uočava nastanak i prestanak, plemenita je i prodorna, vodi do potpunog iskorenjivanja patnje.

Monasi, to su pet činilaca koji pomažu ulaganje napora.”

---

54. Samaya sutta — Prilike

„Monasi, postoji pet loših prilika za ulaganje napora. Kojih pet?

(1) Tako je monah star, savladan starošću. To je prva loša prilika za ulaganje napora.

(2) Dalje, monah je bolestan, savladan bolešću. To je druga loša prilika za ulaganje napora.

(3) Dalje, postoji glad, loša žetva, vreme kada je teško isprositi hranu i nije lako preživeti od onoga što se napabirči tu i tamo. To je treća loša prilika za ulaganje napora.

(4) Dalje, postoji opasnost, pogibelj što dolazi iz divljine, kada se seljaci popnu na svoja kola i beže na sve strane. To je četvrta loša prilika za ulaganje napora.

(5) Dalje, postoji razdor u monaškoj zajednici, a gde je razdor u monaškoj zajednici, tu je i vikanje jednih na druge, uzajamno vređanje, udruživanje jednih protiv drugih, udaljavanje jednih od drugih. Tada oni sa malo poverenja u učenje potpuno gube poverenje, dok neki od onih koji su puni poverenja menjaju mišljenje. To je pet loša prilika za ulaganje napora.

To je pet loših prilika za ulaganje napora.

Monasi, postoji pet dobrih prilika za ulaganje napora. Kojih pet?

(1) Tako je monah mlad, crne kose i obdaren blagoslovom mladosti, u najboljim godinama. To je prva dobra prilika za ulaganje napora.

(2) Dalje, monah je retko bolestan ili u bolovima, ima dobro varenje, koje nije ni suviše hladno, ni suviše toplo, već umereno i podesno za ulaganje napora. To je druga dobra prilika za ulaganje napora.

(3) Dalje, hrane je u izobilju, žetva je bila dobra i isprošene hrane ima dovoljno, tako da je lako preživeti od onoga što se napabirči tu i tamo. To je treća dobra prilika za ulaganje napora.

(4) Dalje, ljudi živie u slozi, poštuju jedan drugoga, ne svađaju se, kao mleko i voda su kad se pomešaju, jedan na drugog gledaju s ljubavlju. To je četvrta dobra prilika za ulaganje napora.

(5) Dalje, monaška zajednica živi u miru – u slozi, poštujući jedan drugoga, bez svađa, skladno recitujući svete stihove. Kada je sloga u monaškoj zajednici, tada nema vikanja jednih na druge, uzajamnog vređanja, udruživanja jednih protiv drugih, udaljavanja jednih od drugih. Tada oni bez poverenja u učenje stiču poverenje, dok kod onih koji imaju poverenja, ono postaje sve veće. To je pet dobra prilika za ulaganje napora.

To je pet dobrih prilika za ulaganje napora.”

---

55. Mātāputta sutta — Majka i sin

Jednom je Blaženi boravio kraj Sāvatthija, u Đetinom gaju, u manastiru koji je podigao Anāthapiṇḍika. A u to vreme su majka i sin, budući oboje zaređeni, započeli povlačenje u vreme monsuna u Sāvatthiju. Često su želeli da vide jedno drugo; majka je često želela da vidi svog sina, a sin majku. Pošto su tako često viđali jedno drugo, stvorila se veza; pošto se stvorila veza, rodila se bliskost, pošto se rodila bliskost, požuda je pronašla svoj put. Sa umovima zarobljenim požudom, bez toga da su napustili vežbanje i objavili svoju slabost, oni se upustiše u seksualni odnos. [1]

Onda jedan broj monaha dođe do Blaženog, pokloniše mu se, sednu sa strane i izvestiše ga šta se dogodilo. [Blaženi na to reče:]

„Monasi, zar ta budala ne pomišlja: ‘Majka se ne zaljubljuje u svog sina ili sin u svoju majku‘? (1) Monasi, ja ne vidim nijedan drugi oblik koji je toliko izazovan, raspaljuje čula, opija, zarobljava, zaluđuje i koji je tolika prepreka da se dostigne najviša sigurnost od ropstva kao što je to oblik žene. Bića koja žude za oblikom žene – nezajažljivi, vezani za njega, zaluđeni, potpuno uronjeni u njega – dugo tuguju u vlasti ženskog oblika. (2) Ne vidim nijedan drugi zvuk… (3)… nijedan drugi miris… (4)… nijedan drugi ukus… (5)… nijedan drugi dodir koji je toliko izazovan, raspaljuje čula, opija, zarobljava, zaluđuje i koji je tolika prepreka da se dostigne najviša sigurnost od ropstva kao što je to dodir žene. Bića koja žude za dodirom žene – nezajažljivi, vezani za njega, zaluđeni, potpuno uronjeni u njega – dugo tuguju u vlasti ženskog dodira.

Monasi, dok hoda, žena zaokuplja um muškarca; dok stoji… dok sedi… dok leži… dok se smeje… dok govori… dok peva… dok plače, žena zaokuplja um muškarca. Kada je gojazna, žena zaokuplja um muškarca. Čak i kada je mrtva, žena zaokuplja um muškarca. Ako bi se, monasi, za nešto s pravom moglo reći: ‘Prava klopka Mārina‘, upravo bi se za ženu to moglo reći.

Moglo bi se razgovarati sa smrtnim neprijateljem,
moglo bi se razgovarati sa zlim duhom,
moglo bi se čak približiti otrovnici,
čiji ujed znači sigurnu smrt;
ali sa ženom nasamo
ne bi trebalo razgovarati.

Da zaslepe onoga čiji um je zbrkan
dovoljan im je pogled ili osmeh,
haljina što se slučajno raskrili
ili tek samo umilna reč.
Nije bezbedno takvoj osobi prići,
pa makar bila pomodrela i na odru.

Ovih pet objekata čulnog zadovoljstva
vide se na ženinom telu:
oblici, zvukovi, ukusi i mirisi,
a isto tako i uzbuđujući dodiri.

Oni koje je pomela bujica čulnosti,
pa ne razumeju do kraja slasti čula,
takvi naglavce padaju u saṃsāru, u vreme,
na odredište, iz života u život.

Koji su do kraja razumeli slasti čula,
žive bez ikakvog straha, bilo od kuda.
Pošto sve su nečistoće u sebi uklonili,
iako u ovom svetu, oni su van njega otišli.

[1] Ovim su prekršili prvo među pravilima (pārāđika) čije kršenja znači automatsko isključivanje iz monaške zajednice.

---

56. Upađđhāya sutta — Učitelj

---

57. Abhiṇhapaććavekkhitabbaṭhāna sutta — Predmeti kontemplacije

“Pet je činjenica o kojima bi svako trebalo često da razmišlja, bilo da je reč o ženi ili muškarcu, laiku ili zaređenom. Kojih pet?

‘Podložan sam starenju, nisam umakao starenju.’ To je prva činjenica o kojoj bi svako trebalo često da razmišlja, bilo da je reč o ženi ili muškarcu, laiku ili zaređenom.

‘Podložan sam bolesti, nisam umakao bolesti’…

‘Podložan sam smrti, nisam umakao smrti’…

‘Promeniću se, odvojiti od svega što mi je drago i što me privlači’…

‘Ja sam vlasnik svojih dela (kamma), baštinik svojih dela, rođen zbog svojih dela, u vezi sa svojim delima i imam svoja dela kao svog sudiju. Šta god da uradim, dobro ili loše, to će mi ostati u nasleđe’

To je pet činjenica o kojima bi svako trebalo često da razmišlja, bilo da je reč o ženi ili muškarcu, laiku ili zaređenom.

Onda, na koji način bi trebalo razmišljati: ‘Podložan sam starenju, nisam umakao starenju’? Ima bića koja su otrovana [tipičnim] otrovom mladih, a to je mladost. Zbog te otrovanosti mladošću, oni se loše ponašaju telom… govorom… i mišlju. Ali kada često razmišljaju o ovoj činjenici, ta otrovanost mladošću biće ili potpuno napuštena ili sve slabija…

Onda, na koji način bi trebalo razmišljati: ‘Podložan sam bolesti, nisam umakao bolesti’? Ima bića koja su otrovana [tipičnim] otrovom zdravih, a to je zdravlje. Zbog te otrovanosti zdravljem, oni se loše ponašaju telom… govorom… i mišlju. Ali kada često razmišljaju o ovoj činjenici, ta otrovanost zdravljem biće ili potpuno napuštena ili sve slabija…

Onda, na koji način bi trebalo razmišljati: ‘Podložan sam smrti, nisam umakao smrti’? Ima bića koja su otrovana [tipičnim] otrovom živih, a to je život. Zbog te otrovanosti životom, oni se loše ponašaju telom… govorom… i mišlju. Ali kada često razmišljaju o ovoj činjenici, ta otrovanost životom biće ili potpuno napuštena ili sve slabija…

Onda, na koji način bi trebalo razmišljati: ‘Promeniću se, odvojiti od svega što mi je drago i što me privlači’? Ima bića koja osećaju želju i strast prema stvarima koje su im drage i privlačne. Zbog te strasti, oni se loše ponašaju telom… govorom… i mišlju. Ali kada često razmišljaju o ovoj činjenici, ta želja i strast prema stvarima koje su im drage i privlačne biće ili potpuno napuštena ili sve slabija…

Onda, na koji način bi trebalo razmišljati: ‘Ja sam vlasnik svojih dela, baštinik svojih dela, rođen zbog svojih dela, u vezi sa svojim delima i imam svoja dela kao svog sudiju. Šta god da uradim, dobro ili loše, to će mi ostati u nasleđe’? Ima bića koja se loše ponašaju telom… govorom… i mišlju. Ali kada često razmišljaju o ovoj činjenici, loše ponašanje telom… govorom… i mišlju biće ili potpuno napušteno ili sve slabije…

Sada plemeniti sledbenik ovako razmišlja: ‘Nisam samo ja podložan starenju, onaj koji nije umakao starenju. Kakva god da postoje bića — prošla i buduća, koja se rađaju ili umiru — sva su ona podložna starenju i nisu umakla starenju.’ Kada često razmišlja o ovome, delovi puta mu se ukazuju. On postaje privržen putu, razvija ga, neguje. I kako postaje privržen putu, razvija ga i neguje, okovi bivaju odbačeni, skrivene sklonosti uništene.

Onda plemeniti sledbenik ovako razmišlja: ‘Nisam samo ja podložan bolesti, onaj koji nije umakao bolesti’ … ‘Nisam samo ja podložan smrti, onaj koji nije umakao smrti’ … ‘Neću se samo ja promeniti, odvojiti od svega što mi je drago i što me privlači’ …

Plemeniti sledbenik ovako razmišlja: ‘Nisam samo ja vlasnik svojih dela, baštinik svojih dela, rođen zbog svojih dela, u vezi sa svojim delima i imam svoja dela kao svog sudiju; onaj koji šta god da uradi, dobro ili loše, to će mu ostati u nasleđe. Kakva god da postoje bića — prošla i buduća, koja se rađaju ili umiru — sva bića su vlasnici svojih dela, baštinici svojih dela, rođeni zbog svojih dela, u vezi sa svojim delima i imaju svoja dela kao svog sudiju. Šta god da urade, dobro ili loše, to će im ostati u nasleđe.’ Kada često razmišlja o ovome, delovi puta mu se ukazuju. On postaje privržen putu, razvija ga, neguje. I kako postaje privržen putu, razvija ga i neguje, okovi bivaju odbačeni, skrivene sklonosti uništene.”

Podložni rođenju, podložni starenju,
podložni smrti,
svetovni ljudi su
zgađeni nad onima što pate
nad onim čemu su i oni sami podložni.
Ako i ja treba da budem zgađen
nad bićima koja su podložna svemu tome,
ja onda ne pristajem,
da živim kao i oni.’

Zadržavajući taj stav —
znanje o Dhammi
lišen svakog poseda —
prevladah svaku opijenost
bogatstvom, mladošću i životom
kao onaj što u odvraćenosti
vidi spokojstvo.

U meni se javi energičnost,
oslobođenost jasno sagledah.
Sada više nema načina
da uživam u čulnim zadovoljstvima.
Sledeći tok svetačkog života,
ja se više ne preporađam.

Videti takođe: Sn IV:15

---

58. Liććhavikumāraka sutta — Mladići iz plemena Liććhavi

Jednom je Blaženi boravio kraj Vesālija, u Velikom gaju, u dvorani sa šiljatim krovom. Onda se jednoga jutra Blaženi obukao, uze svoju prosjačku zdelu i gornji ogrtač, pa krene put Vesālīja da prosi hranu. Kad je prošao Vesāli i vratio se iz prošenja hrane, posle obroka, zađe on u Veliki gaj, te sede u podnožje nekog drveta da tu provede ostatak dana.

A tom prilikom jedna grupa Liććhavi mladića, sa lukovima i strelama, lutala je i krstarila Velikim gajem, praćena čoporom pasa. I oni ugledaše Blaženog kako sedi u podnožju drvet. Odložili su svoje lukove i strele, pse ostavili na jednoj strani i priđoše Blaženom. Poklonili su mu se i u tišini stajali kraj njega sklopljenih dlanova u znak poštovanja.

U isto vreme mladi Liććhavi po imenu Mahānāma hodao je i lutao po Velikom gaju u nameri da protegne noge, kada ugleda Liććhavi mladiće kako u tišini stoje kraj Blaženog sklopljenih dlanova u znak poštovanja. Onda i on priđe Blaženom, pokloni mu se, sede sa strane i u sebi izgovori ove nadahnute reči: “Ovo mora da su Vađđiji” Ovo mora da su Vađđiji!”

[A Blaženi reče:] „Ali, Mahānāma, zašto kažeš: ’Ovo mora da su Vađđiji! Ovo mora da su Vađđiji!’?”

„Poštovani, Liććhavi mladići su nasilni, grubi i drski. Oni uvek pokupe sve slatkiše koji se ostave kao darovi porodicama, bilo da je reč o šećernoj trsci, jujuba plodovima, kolačima, pitama ili šećernim kuglama, te ih oni prožderu. Oni žene i devojke iz uglednih porodica udaraju po leđima.[1] A sada stoje tu u tišini kraj Blaženog sklopljenih dlanova u znak poštovanja.

„Mahānāmo, za svakog sina iz dobre porodice u kojem se nalazi pet kvaliteta – bilo da je reč o miropomazanom kralju-ratniku, službeniku, generalu, seoskom kmetu, zanatliji ili glavi porodice, može se očekivati samo da napreduje, ne da nazaduje. Kojih pet?

(1) Tako, Mahānāmo, zahvaljujući imetku stečenom velikim trudom, uvećanim snagom svojih ruku, zarađenim u znoju lica svoga, poštenim imetkom pošteno stečenim, sin iz dobre porodice slavi, poštuje, divi se i klanja svojim roditeljima. Kada ih tako poštuje, njegovi roditelji imaju mnogo ljubavi za njega, želeći mu iz sveg srca: ’Neka poživiš dugo, neka te smrt dugo ne zadesi’. Kada roditelji sina iz dobre porodice imaju toliko ljubavi za njega, može se očekivati samo da on napreduje, ne da nazaduje.

(2) Dalje, Mahānāmo, zahvaljujući imetku stečenom velikim trudom, uvećanim snagom svojih ruku, zarađenim u znoju lica svoga, poštenim imetkom pošteno stečenim, sin iz dobre porodice slavi, poštuje, divi se i klanja svojoj ženi i deci, svojim robovima, najamnicima i slugama. Kada ih tako poštuje, oni imaju mnogo ljubavi za njega, želeći mu iz sveg srca: ’Neka poživiš dugo!’. Kada žena i deca sina iz dobre porodice, njegovi robovi, najamnici i sluge imaju toliko ljubavi za njega, može se očekivati samo da on napreduje, ne da nazaduje.

(3) Dalje, Mahānāmo, zahvaljujući imetku stečenom velikim trudom, uvećanim snagom svojih ruku, zarađenim u znoju lica svoga, poštenim imetkom pošteno stečenim, sin iz dobre porodice slavi, poštuje, divi se i klanja vlasnicima njiva koje se graniče sa njegovim i onima sa kojima obavlja posao. Kada ih tako poštuje, oni imaju mnogo ljubavi za njega, želeći mu iz sveg srca: ’Neka poživiš dugo!’. Kada vlasnici njiva koje se graniče sa njegovim i oni sa kojima obavlja posao imaju toliko ljubavi za njega, može se očekivati samo da on napreduje, ne da nazaduje.

(4) Dalje, Mahānāmo, zahvaljujući imetku stečenom velikim trudom, uvećanim snagom svojih ruku, zarađenim u znoju lica svoga, poštenim imetkom pošteno stečenim, sin iz dobre porodice slavi, poštuje, divi se i klanja božanstvima kojima se prinose žrtve.[2] Kada ih tako poštuje, oni imaju mnogo ljubavi za njega, želeći mu iz sveg srca: ’Neka poživiš dugo!’. Kada vlasnici njiva koje se graniče sa njegovim i oni sa kojima obavlja posao imaju toliko ljubavi za njega, može se očekivati samo da on napreduje, ne da nazaduje.

(5) Dalje, Mahānāmo, zahvaljujući imetku stečenom velikim trudom, uvećanim snagom svojih ruku, zarađenim u znoju lica svoga, poštenim imetkom pošteno stečenim, sin iz dobre porodice slavi, poštuje, divi se i klanja poštovanim asketama i brahmanima. Kada ih tako poštuje, oni imaju mnogo ljubavi za njega, želeći mu iz sveg srca: ’Neka poživiš dugo!’. Kada poštovani askete i brahmani imaju toliko ljubavi za njega, može se očekivati samo da on napreduje, ne da nazaduje.

Mahānāmo, za svakog sina iz dobre porodice u kojem se nalazi pet kvaliteta – bilo da je reč o miropomazanom kralju-ratniku, službeniku, generalu, seoskom kmetu, zanatliji ili glavi porodice, može se očekivati samo da napreduje, ne da nazaduje.”

Svoje dužnosti prema ocu i majci ispunjava,
o dobrobiti svoje žene i dece se stara.
Brine o potrebama ljudi u svom domaćinstvu
i onih koji od njega zavise.

Mudra osoba, darežljiva i puna vrline,
postupa na dobrobiti obe vrste svojih srodnika,
onih koji su veća preminuli
i onih koji jož na ovom svetu žive.

[Dobročinstva čini] asketama i brahmanima,
i [isto tako] božanstvima;
ona je izvor iz kojeg radost izvire
dok živi životom pravednika u domu svom.

Učinivši ono što jeste dobro,
ona je dostojna poštovanja i pohvala.
Mnogi je hvale na svetu ovome,
a posle smrti veseli se na srećnom odredištu.

---

59. Paṭhamavuḍḍhapabbajita sutta — Zamonašen pod stare dane (1)

---

60. Dutiyavuḍḍhapabbajita sutta — Zamonašen pod stare dane (2)