Plemeniti osmostruki put
Put do okončanja patnje
Bhikkhu Bodhi
Prevod Branislav Kovačević
Samo za besplatnu distribuciju, kao dar Dhamme
2. ISPRAVNO RAZUMEVANJE (samma ditthi)
Osam elemenata Plemenitog osmostrukog puta nisu koraci koje treba praviti u nizu, jedan za drugim. Oni se prikladnije mogu opisati kao komponente, pre nego koraci, slično strunama upletenim u konopac, gde snaga svake od njih doprinosi njegovoj ukupnoj jačini. Uz određeni stepen napretka, svih osam elemenata mogu postojati simultano, podržavajući jedan drugog. Međutim, sve dok se ne dostigne ta tačka, izvestan redosled u razvijanju puta neizbežan je. Sa stanovišta praktično treninga, osam elemenata puta dele se u tri grupe: (1) grupa moralne discipline (sila-kkhandha), koju čine ispravan govor, ispravno delovanje i ispravan način života; (2) grupa koncentracije (samadhi-kkhandha), koju čine ispravan napor, ispravna svesnost i ispravna koncentracija; i na kraju (3) grupa mudrosti (pañña-kkhandha), sastavljena od ispravnog razumevanja i ispravne namere. Ove tri grupe predstavljaju tri stupnja vežbanja: vežbanje u višoj moralnoj disciplini, vežbanje u višoj svesnosti i vežbanje u višoj mudrosti. [1]
Redosled ova tri treninga određen je krajnjim ciljem i pravcem Puta. Pošto krajnji cilj kojem Put vodi, oslobađanje od patnje, na kraju zavisi od iskorenjivanja neznanja, vrhunac puta mora biti trening direktno suprotstavljen neznanju. A to je trening u mudrosti, koncipiran tako da probudi sposobnost prodornog razumevanja, koje stvari vidi "onakve kakve jesu". Mudrost se razvija postupno, ali čak i najslabiji bleskovi uvida kao svoju osnovu pretpostavljaju koncentrisan um, očišćen od svega što ga uznemiruje i odvlači. Koncentracija se postiže kroz vežbanje u višoj svesnosti, drugi deo Puta, a što donosi sabranost neophodnu za razvijanje mudrosti. No, da bi um bio ujedinjen u koncentraciji, pod kontrolu se moraj staviti štetne sklonosti koje obično dominiraju njegovim funkcionisanjem, pošto te sklonosti raspršuju zrak pažnje i usitnjuju ga na mnoštvo pojedinačnih stvari. Štetne sklonosti nastavljaju da vladaju sve dok im se dopušta da se ispoljavaju kroz kanale koje predstavljaju telo i govor, kao telesni i verbalni postupci. Zato, na samom početku treninga, nužno je obuzdati te sposobnosti delovanja, sprečiti ih da postanu alatka stvaranja daljih mentalnih nečistoća. Za ovaj zadatak zadužena je prva grupa elemenata Puta vežbanje u moralnoj disciplini. Tako se Put razvija kroz svoja tri stupnja, sa moralnom disciplinom kao osnovom za koncentraciju, koncentracijom kao osnovom za mudrost i mudrošću kao direktnim instrumentom za dostizanje oslobođenja.
Ponekad se javlja zbunjenost oko očigledne nekonzistentnosti između redosleda elemenata Puta i trostrukog treninga. Mudrost – koja uključuje ispravno razumevanje i ispravnu nameru – jeste poslednji stupanj u trostrukom treningu, pa ipak se njezini elementi nalaze na početku Puta, a ne na njegovom kraju, kako bi se to moglo očekivati. Ovakav sled elemenata, međutim, nije rezultat previda, već je određen jednim važnim logističkim razlogom, a taj je da su ispravno razumevanje i ispravna namera, preliminarne vrste, nužni na početku kako bi uopšte podstakli na preduzimanje trostrukog vežbanja. ispravno razumevanje obezbeđuje pravu perspektivu za vežbanje, a ispravna namera osećaj za pravi smer. No to dvoje se ne iscrpljuju u ovoj pripremnoj ulozi. Jer kada um postane rafiniran kroz trening u moralnoj disciplini i koncentraciji, on stiže do jednog višeg ispravnog razumevanja i ispravne namere, koji sada čine pravi trening u višoj mudrosti.
Ispravno razumevanje je predvodnik čitavog Puta, vodič za sve ostale elemente. Ono nam omogućuje da razumemo polaznu tačku na kojoj se nalazimo, odredište na koje želimo da stignemo i niz tačaka kraj kojih ćemo proći kako praksa napreduje. Pokušaj da krenemo u praksu bez temelja u ispravnom razumevanju predstavlja rizik da se izgubimo u besciljnom tumaranju. Ovo se može uporediti sa željom da se negde odvezemo a da prethodno nismo pogledali na mapu ili nismo čuli instrukcije od iskusnog vozača. Možemo sesti u kola i početi da vozimo, ali umesto da se približavamo svome cilju, verovatno je da ćemo se od njega udaljavati. Da bismo stigli na željeno mesto, moramo imati makar ideju o približnom pravcu i putevima koji do njega vode. Sve ovo se može primeniti i na praktikovanje Puta, koje zahteva jedan okvir uspostavljen kroz ispravno razumevanje.
Važnost ispravnog razumevanja može se shvatiti na osnovu činjenice da to kako mi gledamo na ključna pitanja stvarnosti i vrednosti ide dalje od pukih teorijskih uverenja. Ono utiče na naše stavove, postupke, čitavu našu životnu orijentaciju. Naši stavovi možda u umu nisu jasno formulisani, možda tek maglovito razumemo svoja uverenja. Ali bilo da su formulisani ili ne, izraženi ili prikriveni, ti stavovi imaju dalekosežan uticaj. Oni uobličavaju naša opažanja, daju redosled našim vrednostima, kristalizuju se u jedan sistem kroz koji sebi tumačimo svoje postojanje u ovome svetu.
Ovakvi stavovi zatim utiču na postupke. Oni stoje iza naših izbora i ciljeva, iza napora da te ciljeve od ideala pretvorimo u stvarnost. Sami postupci mogu odrediti posledice, ali i postupci i posledice vrte se oko stavova iz kojih su proizašli. Pošto stavovi podrazumevaju jednu "ontološku proveru", odgovor na pitanje šta je stvarno i istinito, iz toga sledi da se stavovi dele u dve klase: ispravne stavove i pogrešne stavove. Prvi odgovaraju onome što jeste stvarno, ovi drugi odstupaju od stvarnog i umesto njega postavljaju lažno. Ove dve različite vrste stavova, podučava Buda, vode do radikalno drugačijih pravaca delovanja, a onda i do suprotnih rezultata. Ako zastupamo pogrešan stav, čak i ako je taj stav vrlo neodređen, on će nas voditi ka postupcima koji se završavaju patnjom. Sa druge strane, ako usvojimo ispravan stav, on će nas usmeriti ka ispravnom postupku i time ka slobodi od patnje. Iako naša koncepcijska orijentacija prema svetu može izgledati bezazlena i bez nekih posledica, kada je bliže pogledamo vidimo je kao presudnu odrednicu čitavog našeg budućeg razvoja. I Buda govori da on ne vidi nijedan drugi faktor toliko odgovoran za nastanak nepoželjnih stanja uma kao što je to pogrešan stav, ali takođe nijedan drugi faktor toliko koristan za nastanak korisnih stanja uma kao što je to ispravan stav. On takođe ističe da nijedan faktor nije odgovorniji za patnju živih bića od pogrešnog stava, ali takođe nijedan nije moćniji u stvaranju dobrobiti za živa bića od ispravnog stava (AN 1:16.2).
U svom punom obimu, ispravno razumevanje uključuje u sebe tačno razumevanje čitave Dhamme ili Budinog učenja, te se tako njegov obim podudara sa samom Dhammom. Ali u praksi, dve vrste ispravnog razumevanja imaju prvenstvo. Jedno je svetovno ispravno razumevanje, ispravno razumevanje koje operiše unutar granica ovoga sveta. Drugo je uzvišeno ispravno razumevanje, superiorno ispravno razumevanje koje vodi do oslobađanja iz ovoga sveta. Prvo je okrenuto zakonima koji upravljaju materijalnim i duhovnim napretkom unutar kruga preporađanja, ka principima koji vode do viših ili nižih stanja egzistencije, do svetovne sreće i patnje. Drugo je okrenuto ka principima ključnim za oslobođenje. Ono nema za cilj tek duhovni progres iz života u život, već izbavljenje iz večnog kruga rađanja i umiranja.
Obično ispravno razumevanje
Svetovno ispravno razumevanje obuhvata pravilno shvatanje zakona kamme, moralnih efekata postupaka. Njegov bukvalno naziv jeste "ispravno razumevanje vlasništva nad postupkom" (kammassakata sammaditthi) i ima sledeću standarnu formulaciju: "Bića su vlasnici svojih postupaka, naslednici svojih postupaka; ona izviru iz svojih postupaka, ograničeni su svojim postupcima i oslonjeni na svoje postupke. Šta god da učine, dobro ili loše, to će i naslediti." [2] U kanonu postoje i detaljnije formulacije. Jedna od klasičnih, na primer, potvrđuje da pozitivni postupci kao što su davanje ili nuđenje hrane ima i moralno značenje, da dobra i loša dela donose i odgovarajuće plodove, da svako od nas ima dužnost da brine o majci i ocu, da postoji preporađanje i svet iza ovog vidljivog i da je moguće pronaći usavršene učitelje koji izlažu istinu o ovome svetu na osnovu sopstvenog superiornog uvida. [3]
Da bismo razumeli implikacije ovog oblika ispravnog razumevanja, moramo prvo ispitati značenje ključnog termina, kamma. Reč kamma znači postupak. Za budizam, vrsta postupaka koji imaju značaj jesu oni učinjeni našom voljom, dela koja izražavaju moralno determinisanu volju, pošto je upravo volja ta koja postupku daje njegovo etičko obeležje. Zato Buda izričito izjednačava postupak sa voljom. U svom govoru o analizi kamme, on kaže: "Monasi, volja je tako ja nazivam postupkom (kamma). Poželevši, čovek čini postupak telom, govorom i mišlju. [4] Poistovećivanje kamme sa voljom čini kammu u suštini mentalnim događajem, faktorom nastalim u umu koji nastoji da ostvari sve one nagone, karakter i ciljeve uma. Volja se ostvaruje kroz bilo koji od ova tri kanala – telo, govor ili um – nazvana tri kapije postupka (kammadhatu). Valja izražena telom jeste telesni postupak; volja izražena govorom jeste verbalni postupak; a volja koja se ispoljava kroz misli, planove, ideje i druga mentalna stanja, bez zadobijanja spoljašnjeg izraza, jeste mentalni postupak. Tako se jedan element volje razlaže na tri tipa kamme u skladu sa kanalom kroz koji se manifestuje.
Ispravno razumevanje zahteva više od jednostavnog poznavanja opšteg značenja kamme. Neophodno je isto tako razumeti: (1) etičku distinkciju kamme na štetnu i korisnu; (2) osnovne slučaje oba ova tipa i (3) korene iz kojih ti postupci nastaju. Kao što je to iznetu u jednoj od sutta: "Kada plemeniti učenik razume šta je karmički štetno i koji je koren štetne karme, šta je karmički korisno i koji je korin korisne karme, tada on poseduje ispravno razumevanje." [5]
(1) Uzimajući ove elemente jedan po jedan, nalazimo da se kamma prvo deli na štetnu (akusala) i korisnu (kusala). Štetna kamma jeste postupak koji je za moralnu osudu, ometa duhovni razvoj i doprinosi patnji, i svojoj i drugih. Korisna kamma, sa druge strane, jeste postupak koji je moralno za pohvalu, potpomaže duhovni razvoj i na dobrobit je i svoju i drugih.
(2) Mogu se navesti bezbrojni primeri štetne i korisne kamme, ali Buda od svake odabira deset glavnih. Među njima je u svakoj grupi tri telesne, četiri verbalne i tri mentalne. Tako je deset štetnih kammi moguće ovako pobrojati, svrstanih prema sredstvu kroz koje se izražavaju.
1. uništavanje života
2. uzimanje onoga što nije dato
3. pogrešno ponašanje u pogledu čulnih užitaka
Verbalni postupci:
4. laganje
5. ogovaranje
6. grube reči (vaći-kamma)
7. naklapanje
8. požuda
9. zlovolja
10. pogrešno razumevanje.
Deset pravaca povoljne kamme su suprotni ovima: uzdržavanje od prvih sedam pravaca štetne kamme, oslobađanje od požude i zlovolje, kao i sticanje ispravnog razumevanja. Iako sedam slučajeva uzdržavanja izvršava u potpunosti um i nikakav vidljiv postupak nije nužno u to uključen, oni su ipak označeni kao korisni telesni i verbalni postupci, jer su usredsređeni na kontrolu sposobnosti tela i govora.
(3) Postupci se dele na korisne i štetne na osnovu motiva koji iza njih leže, nazvanim "koreni" (mula), a koji dodeljuju moralni kvalitet sa njima povezanim voljama. Tako je kamma povoljna ili štetna prema tome jesu li njezini koreni korisni ili štetni. Za svaki skup postupaka postoje po tri korena. Štetni koreni su tri nečistoće koje smo već pominjali – pohlepa, odbojnost i obmanutost. Svaki postupak koji i njih izvire predstavlja štetnu kammu. Tri korisna korena su njihove suprotnosti, izražene negativno na stari indijski način kao ne-pohlepa (alobha), ne-odbojnost (adosa) i ne-obmanutost (amoha). Iako su formulisani kroz negaciju, oni ne označavaju samo odsustvo nečistoća, već i tome odgovarajuće vrline. Ne-pohlepa podrazumeva uzdržanost, nevezivanje i velikodušnost; ne-odbojnost podrazumeva prijateljsku ljubav, simpatiju u blagost; a ne-obmanutost podrazumeva mudrost. Svaki postupak koji izvire iz ovih korena jeste povoljna kamma.
Najvažnija karakteristika kamme jeste njena sposobnost da stvara rezultate u skladu sa etičkim kvalitetom postupka. Jedan imanentan univerzalan zakon upravlja voljnim postupcima i stara se da ti postupci imaju i svoje retributivne konsekvence nazvane vipaka, "rod" ili phala "plod". Zakon koji povezuje postupke sa njihovim plodovima radi na jednostavnom principu da štetni postupci dozrevaju kao patnja, a povoljni kao sreća. To dozrevanje ne mora da se odmah dogodi, čak ni u sadašnjem životu. Kamma može da dejstvuje kroz više života, može čak ostati uspavana čitave eone. Ali kada god učinimo neki voljni postupak, ta volja ostavlja svoj otisak na mentalni kontinuum, gde on ostaje uskladišten kao potencija. Kada ta uskladištena kamma naiđe na uslove povoljno za njezino dozrevanje, ona se budi iz svog stanja usnulosti i pokreće neku posledicu koja je kompenzacija za izvorni postupak. To dozrevanje se može odigrati u sadašnjem životu, u narednom ili u nekom od budućih života. Kamma može dozreti tako što će doneti preporađanje u narednu egzistenciju, čime određuje bazičnu formu života, ili može dozrevati tokom života, ispoljavajući se kroz razna iskustva sreće i bola, uspeha i neuspeha, progresa i nazadovanja. No, kada god da dozre i na koji god to način bilo, uvek važi isti princip: povoljni postupci donose poželje rezultate, štetni postupci donose neželjene.
Prepoznati taj princip znači imati ispravno razumevanje svetovnog tipa. Ovakav stav odmah isključuje različite forme pogrešnog razumevanja, sa kojima je nekompatibilan. Pošto zna da postupci utiču na našu sudbinu, koja se proteže i na buduće živote, on je suprotan nihilističkom stanovištu, po kojem je ovaj život jedini, a svest se završava smrću. Pošto razliku između dobra i zla, ispravnog i pogrešnog zasniva na objektivnom univerzalnom principu, ovakvo razumevanje se suprotstavlja etičkom subjektivizmu, koji tvrdi da su dobro i zlo tek naše lične konstrukcije ili sredstvo socijalne kontrole. Pošto tvrdi da ljudi svoje postupke mogu slobodno da biraju, unutar granica okolnosti u kojima žive, ovakav stav se suprotstavlja i liniji "tvrdog determinizma", po kojoj je naš izbor uvek plod nužnosti i da otuda slobodna volja ne postoji, a moralna odgovornost neodrživa.
Neke od implikacija Budinog učenja o ispravnom razumevanju kamme i njezinih plodova protivreče današnjim trendovima, pa je korisno te razlike jasno naznačiti. Učenje o ispravnom razumevanju ističe da dobro i loše, ispravno i pogrešno, nadilaze uobičajena mišljenja o tome šta je dobro i loše, ispravno i pogrešno. Čitavo jedno društvo može biti u zabuni oko pravih moralnih vrednosti i mada svako unutar njega može odobravati jedan određeni postupak kao ispravan, a neki drugi kao pogrešan, to te postupke ne čini istinski ispravnim ili pogrešnim. Za Budu su moralni standardi nešto objektivno i neizmenjivo. I dok je moralni karakter dela bez sumnje uslovljen okolnostima u kojima su ona učinjena, ipak postoje objektivni kriterijumi moralnosti, na osnovu kojih svaki postupak ili sveobuhvatan moralni kodeks može biti vrednovan. Taj objektivni standard moralnosti jeste integralni deo Dhamme, kosmičkog zakona istine i ispravnosti. Njegovo transpersonalno polje vrednovanja ogleda se u činjenici da dela, kao izrazi volja koje ih porađaju, ima posledice po onoga ko ih čini i da je korelacija između dela i njihovih posledica svojstvena već samim tim voljama. Nema božanskog sudije koji stoji iznad ovog kosmičkog procesa, koji bi propisivao nagrade i kazne. Pa ipak, dela sama, svojom inherentnom moralnom ili nemoralnom prirodom, generišu odgovarajuće rezultate.
Za većinu ljudi, ogromnu većinu, ispravno razumevanje kamme i njezinih rezultata zasniva se na poverenju, to je nešto što su prihvatili zato što tako govore istaknuti duhovni učitelji, objavljujući moralne efekte postupka. Ali čak i kada lično ne uviđamo princip kamme, to ostaje vid ispravnog razumevanja. Ono je deo ispravnog razumevanja, jer se kod ispravnog razumevanja radi o razumevanju našeg mesta unutar ukupnog poretka stvari – i onaj ko prihvata princip da naši voljni postupci poseduju moralnu potenciju je, u toj meri, shvatio jednu važnu činjenicu koja pripada samoj prirodi naše egzistencije. Međutim, ispravno razumevanje karmičkog delovanja postupka ne mora da ostane puki akt vere, zaklonjen iza neprobojne barijere. Ono može postati i stvar direktnog viđenja. Zahvaljujući dostizanju određenih stupnjeva duboke koncentracije, moguće je razviti naročitu sposobnost nazvanu "duhovno oko" (dibba-cakkhu), nadčulnu moć viđenja, koja otkriva stvari nedostupne običnom oku. Kada se razvija takva sposobnost, moguće ju je usmeriti na ovaj svet živih bića i istražiti funkcionisanje kammičkog zakona. Sa takvom vizijom moguće je videti , neposredno, kako bića umiru i ponovo se rađaju u skladu sa svojom kammom, kako se suočavaju sa srećom i patnjom u skladu sa dozrevanjem njihovih dobrih i loših dela. [6]
Uzvišeno ispravno razumevanje
Ispravno razumevanje kamme i njezinih plodova pruža motivaciju za upuštanje u korisne postupke i dostizanje visokog statusa unutar kruga preporađanja, ali samo po sebi sve to ne vodi do oslobođenja. Moguće je da neko prihvati zakon kamme, a da ipak svoje ciljeve ograniči unutar ovozemaljskih okvira. Njegova motivacija da čini plemenita dela možda je u tome da sakuplja povoljnu kammu, koja vodi ka prosperitetu i sreći ovde i sada, preporađanju na dobrom mestu kao ljudsko biće ili uživanju u rajskim užicima u nekom od nebeskih svetova. Nema ničeg unutar logike kammičke uslovljenosti što bi nas podstaklo da prevaziđemo taj krug kamme i njenog ploda. Impuls za izbavljenje iz čitavog kruga egzistencije zavisi od sticanja jedne drugačije i dublje perspektive, one koja donosi uvid u neizbežnu defektnost svakog oblika samsaričke egzistencije, čak i one najuzvišenije.
Ovo više ispravno razumevanje koje vodi do oslobađanja jeste razumevanje Četiri plemenite istine. Upravo to ispravno razumevanje figurira kao prvi element Plemenitog osmostrukog puta i to u svom pravom značenju: kao plemenito ispravno razumevanje. Ispravno razumevanje Buda izričito definiše kroz četiri istine: "A šta je ispravno razumevanje? To je razumevanje patnje (dukkha), razumevanje nastanka patnje, razumevanje prestanka patnje, razumevanje puta koji vodi do prestanka patnje." [7] Osmostruka staza počinje pojmovnim razumevanjem četiri plemenite istine, shvaćene tek mutno putem misli i promišljanja. Ona svoj vrhunac dostiže direktnim uvidom u iste te istine, prodiranjem u njih takvom jasnoćom koja se izjednačuje sa prosvetljenjem. Zato se može reći da ispravno razumevanje četiri plemenite istine čini i početak i kulminaciju puta koji vodi do okončanja patnje.
Prva plemenita istina jeste istina o patnji (dukkha), urođenoj nedovoljnosti postojanja, koja se otkriva u nepostojanosti, bolu i perceptivnoj nesavršenosti svojstvenim svim oblicima života.
To je plemenita istina o patnji. Rođenje je patnja; starost je patnja; bolest je patnja; smrt je patnja; tuga, naricanje, bol, žalost i očaj su patnja; biti sa onim što nam je mrsko jeste patnja, biti razdvojen od onoga što nam je drago jeste patnja, ne dobiti ono što želimo jeste patnja. Ukratko, pet osnova prijanjanja su patnja. [8]
Ova formulacija je vrlo široka i potrebno joj je posvetiti izvesnu pažnju. Pet osnova prijanjanja (pañcupadanakkhandha) jesu klasifikaciona shema za bolje razumevanje prirode našeg bića. Ono što mi jesmo, uči Buda, zapravo je skup od pet sastojaka – materijalni oblik, osećaji, opažaji, mentalni obrasci i svest – svi povezani sa vezivanjem. Mi smo tih pet sastojaka i oni su mi. Sa čime god da se identifikujemo, šta god da smatramo svojim sopstvom, nalazi se unutar ovog skupa od pet sastojaka. Oni zajedno generišu čitavu lepezu misli, emocija, ideja i sklonosti unutar kojih se krećemo, to je "naš svet". Tako Budina objava da ovih pet sastojaka jesu dukkha zapravo celokupno naše iskustvo, čitavu našu egzistenciju stavlja u domen dukkhe.
Ali ovde se javlja pitanje: Zašto Buda kaže da su pet sastojaka dukkha? Razlog je u tome što su oni prolazni. Menjaju se iz trenutka u trenutak, nastaju i nestaju, a da iza njih, kroz sve te promene ne stoji ništa suštinsko. Pošto se konstitutivni elementi našeg bića stalno menjaju, potpuno prazni od trajnog središta, nema u njima bilo čega za šta bismo se mogli uhvatiti kao za nešto sigurno. Postoji samo jedan stalno dezintegrišući tok koji, kada za njim posegnemo u želji za trajnošću, zapravo uranjamo u patnju.
Druga plemenita istina ukazuje na izvor dukkhe. Iz skupa mentalnih nečistoća koje rezultiraju patnjom Buda je izdvojio žudnju (tanha) kao dominantnu i kao najopštiji uzrok, "izvor patnje".
To je plemenita istina o nastanku patnje. "To je ona žudnja koja vodi do novog rođenja, što združena sa ushićenjem i strašću, uvek nalazi novo uživanje, sad tu, sad tamo — dakle, to je žudnja za čulnim užicima, žudnja za postojanjem i žudnja za nepostojanjem."
Treća plemenita istina jednostavno obrće ovaj odnos. Ako žudnja izaziva dukkhu, tada da bismo se oslobodili te dukkhe moramo da eliminišemo žudnju. Tako Buda kaže:
"Ovo je, monasi, plemenita istina o prestanku patnje: to je potpuno iščezavanje i iskorenjivanje upravo te žudnje, odustajanje od nje i odbacivanje, oslobađanje i okretanje od nje."
Stanje savršenog mira koje dolazi kada se žudnja eliminiše jeste nibbana (nirvana), stanje neuslovljenosti koje doživimo kada se ugase plamenovi pohlepe, mržnje i obmanutosti. Četvrta plemenita istina ukazuje na stazu da se stigne na kraj dukkhe, na put do ostvarivanja nibbane. Ta staza jeste sam Plemeniti osmostruki put.
Ispravno razumevanje četiri plemenite istine razvija se na dva stupnja. Prvi se naziva ispravno razumevanje koje je u skladu sa istinama (saććanulomika samma ditthi); drugi je ispravno razumevanje koje prodire te istine (saććapativedha samma ditthi). Da bi se ostvarilo ispravno razumevanje koje je u skladu sa istinama potrebno je jasno shvatanje njihovog značenja i značaja u našem životu. Takvo shvatanje rađa se prvo tako što naučimo koje su istine i onda ih podrobnije proučimo. Potom ga produbljujemo promišljajući ih u svetlu sopstvenog iskustva, sve dok ne steknemo snažno ubeđenje u njihovu ispravnost.
Ali čak ni u tom trenutku nismo prozreli istine, te je dostignuto razumevanje još uvek manjkavo, više je stvar pojmova neko opažanja. Da bismo stigli do iskustvenog saznavanja istina nužno je praktikovanje meditacije – prvo jačamo sposobnost održavanja pažnje, a potom razvijamo uvid. Uvid dolazi sa kontemplacijom pet sastojaka bića, elemenata egzistencije, kako bismo prepoznali njihove prave karakteristike. Na vrhuncu takve kontemplacije mentalno oko se okreće od uslovljenih fenomena sadržanim u tim sastojcima i svoj fokus pomera na neuslovljeno stanje, na nibbanu, koje postaje dostupno zahvaljujući produbljenoj sposobnosti uvida. Sa tom promenom, kada oko uma vidi nibbanu, odigrava se simultano pronicanje u sve četiri istine. Videvši nibbanu, stanje izvan dukkhe, stičemo pravu perspektivu u odnosu na pet sastojaka i vidimo da su oni dukkha jednostavno zato što su uslovljeni, podložni neprekidnoj promeni. U istom trenutku kada je nibbana shvaćena, prestaje žudnja; javlja se razumevanje da je žudnja pravi izvor dukkhe. Kada ugledamo nibbanu, shvatamo da je ona stanje mira, oslobođeno kovitlaca postojanja. I pošto smo to iskustvo dostigli praktikujući Plemeniti osmostruki put, sami se uveravamo da je to put koji vodi ko okončanja dukkhe.
To ispravno razumevanje koje prozire u četiri plemenite istine dolazi na kraju puta, ne na početku. Moramo početi sa ispravnim razumevanje koje je u skladu sa istinama, stečenim kroz učenje i učvršćeno kroz refleksiju. Ovo nas razumevanje nadahnjuje da počnemo sa praksom, da se otisnemo ka trostrukom treningu u moralu, koncentraciji i mudrosti. Kada taj trening sazri, otvara se oko mudrosti, prodirući u istine i oslobađajući um okova.
Beleške
[1] Adhisilasikkha, adhicittasikkha, adhipaññasikkha. [Natrag]
[3] MN 117 (Mahaćattarisaka sutta). [Natrag]
[4] AN VI:63. [Natrag]
[5] MN 9 (Sammaditthi sutta). [Natrag]
[6] Videti DN 22, MN 27 (Ćūla-hatthipadopama sutta) itd. Detaljnije videti u Vism. XIII, 72-101. [Natrag]
[8] DN 22, SN LVI:11. [Natrag]