Udāna 2:10
Bhaddiya sutta
Bhaddiya
Prevod sa pālija Branislav Kovačević
Samo za besplatnu distribuciju, kao dar Dhamme
Ovako sam čuo. Jednom je prilikom Blaženi boravio kraj Anupiye, u Mangovom gaju. A u to vreme je Bhaddiya, sin Kāḷigodhin, otišavši u šumu i sevši u podnožje drveta, na pustom mestu, neprekidno ponavljao: “Kakva sreća! Kakva sreća!”
I čuše mnogi monasi Bhaddiyu, sina Kāḷigodhinog, kako otišavši u šumu i sevši u podnožje drveta, na pustom mestu, neprekidno ponavlja: “Kakva sreća! Kakva sreća!” I pošto su čuli, ovako pomisliše: “Nema sumnje, prijatelji, da Bhaddiya, sin Kāḷigodhin, ne uživa mnogo u duhovnom životu. Sećajući se savršene sreće koju je imao kao kućedomaćin, on neprekidno ponavlja: ‘Kakva sreća! Kakva sreća!’”
Onda monasi dođoše do Blaženog, pokloniše mu se I sedoše sa strane. Dok su tako sedeli sa strane, ovako rekoše Blaženom: “Poštovani gospodine, poštovani Bhaddiya, sin Kāḷigodhin, otišavši u šumu i sevši u podnožje drveta, na pustom mestu, neprekidno ponavlja: ‘Kakva sreća! Kakva sreća!’ Nema sumnje, poštovani gospodine, da Bhaddiya, sin Kāḷigodhin, ne uživa mnogo u duhovnom životu. Sećajući se savršene sreće koju je imao kao kućedomaćin, on otišavši u šumu i sevši u podnožje drveta, na pustom mestu, neprekidno ponavlja: ‘Kakva sreća! Kakva sreća!’”
Na to Blaženi reče jednom monahu: „Monaše, idi i reci monahu Bhaddiyi, sinu Kāḷigodhinom, da ga Učitelj zove.” – „Da, poštovani gospodine”, odgovori monah. On otide do Bhaddiye, sina Kāḷigodhinog, i reče mu: „Prijatelju Bhaddiya, Učitelj te zove.”
„Da, prijatelju”, odgovori Bhaddiya i otide da vidi Blaženog. Kad je stigao, pokloni se i sede sa strane. Dok je tako sedeo sa strane, Blaženi mu se obrati sledećim rečima: „Je li istina, Bhaddiya, da otišavši u šumu i sevši u podnožje drveta, na pustom mestu, neprekidno ponavljaš: ‘Kakva sreća! Kakva sreća!’?”
„Jeste, poštovani gospodine.”
“Šta je razlog, Bhaddiya, da otišavši u šumu i sevši u podnožje drveta, na pustom mestu, neprekidno ponavljaš: ‘Kakva sreća! Kakva sreća!’?”
“Poštovani gospodine, ranije, dok sam živeo u sopstvenom domu i upravljao zemljom, moje odaje su iznutra bile dobro čuvane, moje odaje su spolja bile dobro čuvane; grad je iznutra bio dobro čuvan, grad je spolja bio dobro čuvan, cela zemlja je iznutra bila dobro čuvana, cela zemlja je spolja bila dobro čuvana. Iako sam, poštovani gospodine, bio tako dobro čuvan i zaštićen, ipak sam živeo u strahu, sa zebnjom, nepoverljiv i na oprezu. Ali sada, poštovani gospodine, otišavši u šumu i sevši u podnožje drveta, na pustom mestu, živim u samoći bez straha, miran, s poverenjem i spokojan, bez briga, ne prestravljen, sasvim siguran, uma čistog kao u bebe. To je razlog, poštovani gospodine, da otišavši u šumu i sevši u podnožje drveta, na pustom mestu, neprekidno ponavljam: ‘Kakva sreća! Kakva sreća!’?”
Onda Blaženi, razumevši značenje svega toga, izgovori ove nadahnute stihove:
„Onoga ko u umu nemira nema,
ko potpuno nadišao je života niz,
njega koji je bez straha, srećan i bez tuge,
ni bogovi više ne mogu da vide.“