Samyutta nikāya 15:1-10
Anamatagga samyutta
Bez vidljivih početaka
Prevod Branislav Kovačević
Samo za besplatnu distribuciju, kao dar Dhamme
15:1 Trava i grane (Tinakattha sutta)
Ovako sam čuo. Jednom je prilikom Blaženi boravio kraj Sāvatthija, u Đetinom gaju, u manastiru koji je podigao Anāthapindika. Tu se Blaženi obrati monasima: “Monasi”.
“Da, gospodine”, odgovoriše monasi. Onda Blaženi ovako reče:
“Monasi, ovoj samsāri se ne može videti početak. Ne može se videti početna tačka lutanja i tumaranja bića opterećenih neznanjem, okovanih žudnjom. Pretpostavite, monasi, da neki čovek poseče svu travu, pruće, grane i lišće što ih ima na ovoj Đambudipi i sve to sakupi na jednu gomilu. Pošto je tako učinio, on uzme travku po travku i za svaku kaže: ‘Ova predstavlja moju majku, ova majku moje majke’ i tako sve dalje unazad. Niz majki i baka ovog čoveka ne bi stigao do kraja čak i kad bi za svaku iskoristio sve one travke, pruće, grane i lišće. A zašto? Zato, monasi, što se ovoj sāmsari ne može videti početak. Ne može se videti početna tačka lutanja i tumaranja bića opterećenih neznanjem, okovanih žudnjom. Toliko ste dugo, monasi, doživljavali patnju, bol i nesreću, punili groblja. I to je dovoljno da osetite gađenje prema svim tvorevinama (sankhara), dovoljno da ugasite svaku strast prema njima, dovoljno da postanete od njih slobodni.”
15:2 Zemlja (Pathavi sutta)
Kraj Sāvatthija.
“Monasi, ovoj samsāri se ne može videti početak. Ne može se videti početna tačka lutanja i tumaranja bića opterećenih neznanjem, okovanih žudnjom. Pretpostavite, monasi, da neki čovek od čitave ove Zemlje napravi kuglice veličine nara. Pošto je tako učinio, on uzme jednu po jednu kuglicu i za svaku kaže: ‘Ova predstavlja mog oca, ova oca moga oca’ i tako sve dalje unazad. Niz očeva i dedova ovog čoveka ne bi stigao do kraja čak i kad bi za svakog iskoristio sve one kuglice. A zašto? Zato, monasi, što se ovoj sāmsari ne može videti početak. Ne može se videti početna tačka lutanja i tumaranja bića opterećenih neznanjem, okovanih žudnjom. Toliko ste dugo, monasi, doživljavali patnju, bol i nesreću, punili groblja. I to je dovoljno da osetite gađenje prema svim tvorevinama (sankhara), dovoljno da ugasite svaku strast prema njima, dovoljno da postanete od njih slobodni.”
15:3 Suze (Assu sutta)
Kraj Sāvatthija.
“Monasi, ovoj samsāri se ne može videti početak. Ne može se videti početna tačka lutanja i tumaranja bića opterećenih neznanjem, okovanih žudnjom. Šta mislite, monasi, čega je više: suza koje ste prolili lutajući i tumarajući ovim dugim putem, jecajući i plačući zato što ste bili sa onim što vam je mrsko i razdvojeni od onoga što vam je drago — toga ili vode u četiri velika okeana?” [1]
“Prema onome kako mi razumemo Dhammu kojom nas je podučio Blaženi, više je suza koje smo prolili lutajući i tumarajući ovim dugim putem, jecajući i plačući zato što smo bili sa onim što nam je mrsko i razdvojeni od onoga što nam je drago — toga je više nego vode u četiri velika okeana.”
“Dobro je , monasi. Dobro je. Zaista je dobro da tako razumete Dhammu kojoj sam vas podučio. Više je suza koje ste prolili lutajući i tumarajući ovim dugim putem, jecajući i plačući zato što ste bili sa onim što vam je mrsko i razdvojeni od onoga što vam je drago — toga je više nego vode u četiri velika okeana. Mnogo ste puta doživeli smrt majke. I dok ste to doživljavali, jecali ste i plakali zato što ste bili sa onim što vam je mrsko i razdvojeni od onoga što vam je drago. Tako ste prolili više suza nego što je vode u četiri velika okeana.
Mnogo ste puta doživeli smrt oca… smrt brata… smrt sestre… smrt sina… smrt kćeri… gubitak prijatelja… gubitak imetka… gubitak zbog bolesti. I dok ste to doživljavali, jecali ste i plakali zato što ste bili sa onim što vam je mrsko i razdvojeni od onoga što vam je drago. Tako ste prolili više suza nego što je vode u četiri velika okeana. A zašto? Zato, monasi, što se ovoj sāmsari ne može videti početak. Ne može se videti početna tačka lutanja i tumaranja bića opterećenih neznanjem, okovanih žudnjom. Toliko ste dugo, monasi, doživljavali patnju, bol i nesreću, punili groblja. I to je dovoljno da osetite gađenje prema svim tvorevinama (sankhara), dovoljno da ugasite svaku strast prema njima, dovoljno da postanete od njih slobodni.”
Beleška
[1] Prema staroindijskoj kosmologiji, četiri velika okeana razdvojena su obroncima planine Sineru (Meru), koja predstavlja osovinu sveta. Istočna strana ove planine načinjena je od srebra, južna od dragulja, zapadna od kristala, a severna od zlata. Sa istočnih i južnih obronaka dolaze zraci svetlosti odbijeni od srebra i dragulja, spajau se, prelaze površinu okeana i stižu sve do venca planina kojim je okružen ovaj svet; isto je i sa zracima koji se odbijaju od ostalih obronaka. [Natrag]
15:4 Majčino mleko (Khīra sutta)
Kraj Sāvatthija.
“Monasi, ovoj samsāri se ne može videti početak. Ne može se videti početna tačka lutanja i tumaranja bića opterećenih neznanjem, okovanih žudnjom. Šta mislite, monasi, čega je više: majčinog mleka kojeg ste posisali lutajući i tumarajući ovim dugim putem, jecajući i plačući zato što ste bili sa onim što vam je mrsko i razdvojeni od onoga što vam je drago — toga ili vode u četiri velika okeana?”
“Prema onome kako mi razumemo Dhammu kojom nas je podučio Blaženi, više je majčinog mleka kojeg smo posisali lutajući i tumarajući ovim dugim putem, jecajući i plačući zato što smo bili sa onim što nam je mrsko i razdvojeni od onoga što nam je drago — toga je više nego vode u četiri velika okeana.”
“Dobro je , monasi. Dobro je. Zaista je dobro da tako razumete Dhammu kojoj sam vas podučio. Više je majčinog mleka kojeg ste posisali lutajući i tumarajući ovim dugim putem, jecajući i plačući zato što ste bili sa onim što vam je mrsko i razdvojeni od onoga što vam je drago — toga je više nego vode u četiri velika okeana. A zašto? Zato, monasi, što se ovoj sāmsari ne može videti početak. Ne može se videti početna tačka lutanja i tumaranja bića opterećenih neznanjem, okovanih žudnjom. Toliko ste dugo, monasi, doživljavali patnju, bol i nesreću, punili groblja. I to je dovoljno da osetite gađenje prema svim tvorevinama (sankhara), dovoljno da ugasite svaku strast prema njima, dovoljno da postanete od njih slobodni.
15:5 Planina (Pabbata sutta)
Kraj Sāvatthija.
Onda jedan monah otide do Blaženoga, pokloni mu se, sede sa strane i reče: “Poštovani gospodine, koliko je dugačak jedan eon?” [1]
“Dugačak je eon, monaše. Nije lako izmeriti ga i reći toliko godina iznosi, toliko stotina godina, toliko hiljada godina, toliko stotina hiljada godina.”
“Je li onda, poštovani gospodine, moguće dati nekakvo poređenje?”
“Moguće je, monaše” reče Blaženi. “Pretpostavi, monaše, da postoji planina, yođanu dugačka, yođanu široka i yođanu visoka, bez ikakvih rupa i pukotina, čitava od jednog jedinog kamena. Na svakih sto godina, čovek po njoj jednom udari komadom platna iz Kāsija. [2] I čitava ta planina bi na taj način mogla nestati, ali se eon ne bi još okončao. Toliko je dugačak eon. I pored takve dužine, tumarali smo mnogo eona, mnogo stotina eona, mnogo hiljada eona, mnogo stotina hiljada eona. A zašto? Zato, monaše, što se ovoj sāmsari ne može videti početak. Ne može se videti početna tačka lutanja i tumaranja bića opterećenih neznanjem, okovanih žudnjom. Toliko si dugo, monaše, doživljavao patnju, bol i nesreću, punio groblja. I to je dovoljno da osetiš gađenje prema svim tvorevinama (sankhāra), dovoljno da ugasiš svaku strast prema njima, dovoljno da postaneš od njih slobodan.”
Beleške
[1] Kappa. Očigledno se radi o mahākappi, vremenskom periodu potrebnom za jedan svemirski ciklus, u kojem on nastane i nestane. Svaka mahākappa sastoji se od četiri asankheyyakappe: perioda širenja, stabilizovanja, kontrakcije i raspadanja. [Natrag]
[2] Kāsikena vatthena. Iako se ovo često prevodi kao svila, Komentar objašnjava da se radi o izuzetno mekoj tkanini sačinjenoj od vlakana pamuka. Inače Kāsi je država čija je prestonica bio Varanasi (Benares), mesto mnogih Budinih govora. [Natrag]
15:6 Seme gorušice (Sasāpa sutta)
Kraj Sāvatthija.
Onda jedan monah otide do Blaženoga, pokloni mu se, sede sa strane i reče: “Poštovani gospodine, koliko je dugačak jedan eon?”
“Dugačak je eon, monaše. Nije lako izmeriti ga i reći toliko godina iznosi, toliko stotina godina, toliko hiljada godina, toliko stotina hiljada godina.”
“Je li onda, poštovani gospodine, moguće dati nekakvo poređenje?”
“Moguće je, monaše” reče Blaženi. “Pretpostavi, monaše, da postoji grad sa gvozdenim zidinama, yođanu dugačak, yođanu širok i yođanu visok, napunjen semenom gorušice tako gusto kao punđa na vrhu glave. Na svakih sto godina, čovek odatle uzme po jedno seme. I čitava ta gomila semena gorušice bi na taj način mogla nestati, ali se eon ne bi još okončao. Toliko je dugačak eon. I pored takve dužine, tumarali smo mnogo eona, mnogo stotina eona, mnogo hiljada eona, mnogo stotina hiljada eona. A zašto? Zato, monaše, što se ovoj sāmsari ne može videti početak. Ne može se videti početna tačka lutanja i tumaranja bića opterećenih neznanjem, okovanih žudnjom. Toliko smo dugo, monaše, doživljavali patnju, bol i nesreću, punili groblja. I to je dovoljno da osetite gađenje prema svim tvorevinama (sankhara), dovoljno da ugasite svaku strast prema njima, dovoljno da postanete od njih slobodni.”
15:7 Učenici (Sāvaka sutta)
Kraj Sāvatthija.
Onda grupa monaha otide do Blaženoga, pokloni mu se, sede sa strane i reče: “Poštovani gospodine, koliko je mnogo eona proteklo do sada?”
“Mnogo je eona proteklo do sada, monasi. Nije lako izbrojati ih i reći toliko eona, toliko stotina eona, toliko hiljada eona, toliko stotina hiljada eona.”
“Je li onda, poštovani gospodine, moguće dati nekakvo poređenje?”
“Moguće je, monasi” reče Blaženi. “Pretpostavite, monasi, da postoje ovde četiri učenika i da svaki od njih poživi stotinu godina, pa da se svakoga dana svaki od njih seti stotinu hiljada eona koji su iza njega. Još uvek bi preostalo eona kojih se oni nisu setili, iako svaki od njih poživi stotinu godina, pa se svakoga dana svaki od njih seti stotinu hiljada eona. Nije lako izbrojati ih i reći toliko eona, toliko stotina eona, toliko hiljada eona, toliko stotina hiljada eona je za nama. A zašto? Zato, monasi, što se ovoj sāmsari ne može videti početak. Ne može se videti početna tačka lutanja i tumaranja bića opterećenih neznanjem, okovanih žudnjom. Toliko smo dugo, monasi, doživljavali patnju, bol i nesreću, punili groblja. I to je dovoljno da osetite gađenje prema svim tvorevinama (sankhara), dovoljno da ugasite svaku strast prema njima, dovoljno da postanete od njih slobodni.”
15:8 Reka Gang (Gangā sutta)
Ovako sam čuo. Jednom je prilikom Blaženi boravio kraj Rājagahe, u Bambusovom gaju, na mestu gde se hrane veverice. Tu jedan braman poseti Blaženog i kad je stigao, učtivo ga pozdravi. Pošto su tako razmenili prijateljske pozdrave i srdačno porazgovarali, sede on sa strane. Sedevši tako, taj braman ovako reče Blaženom: “Učitelju Gotama, koliko je mnogo eona proteklo do sada?”
“Mnogo je eona proteklo do sada, bramanu. Nije lako izbrojati ih i reći toliko eona, toliko stotina eona, toliko hiljada eona, toliko stotina hiljada eona.”
“Je li onda, poštovani gospodine, moguće dati nekakvo poređenje?”
“Moguće je, bramanu ” reče Blaženi. “Pretpostavi, bramanu, zrnca peska između mesta na kojem izvire Gang i mesta na kojem se uliva u veliki okean: nije ih lako izbrojati i reći toliko zrnaca peska, toliko stotina zrnaca peska, toliko hiljada zrnaca peska, toliko stotina hiljada zrnaca peska. Bramanu, eona koji su protekli do sada je mnogo više od toga. Nije lako izbrojati ih i reći toliko eona, toliko stotina eona, toliko hiljada eona, toliko stotina hiljada eona. A zašto? Zato, monasi, što se ovoj sāmsari ne može videti početak. Ne može se videti početna tačka lutanja i tumaranja bića opterećenih neznanjem, okovanih žudnjom. Toliko smo dugo, monasi, doživljavali patnju, bol i nesreću, punili groblja. I to je dovoljno da osetite gađenje prema svim tvorevinama (sankhara), dovoljno da ugasite svaku strast prema njima, dovoljno da postanete od njih slobodni.”
Kad ovo bi rečeno, onaj braman reče Blaženome: “Odlično, učitelju Gotamo! Odlično! Baš kao kad bi neko ispravio nešto što je do tada stajalo naglavce, otkrio nešto što je bilo skriveno, pokazao put onome ko je zalutao ili upalio svetiljku u tami tako da oni koji imaju oči mogu da vide, na isti način je učitelj Gotama — na više različitih načina — razjasnio Dhammu. Uzimam učitelja Gotamu kao utočište, njegovo učenje i zajednicu monaha kao utočište. Neka me učitelj Gotama prihvati kao nezaređenog sledbenika koji, od sad pa do kraja života, pronađe svoje utočište!”
15:9 Štap (Danda sutta)
Kraj Sāvatthija.
“Monasi, ovoj samsāri se ne može videti početak. Ne može se videti početna tačka lutanja i tumaranja bića opterećenih neznanjem, okovanih žudnjom. Kao što štap bačen u vazduh nekad padne na jedan kraj, nekad na drugi, nekad sa strane, na isti način bića opterećena neznanjem, okovana žudnjom putuju, sad iz ovog sveta u drugi odlaze, sad iz drugog sveta u ovaj dolaze. [1] A zašto? Zato, monasi, što se ovoj sāmsari ne može videti početak. Ne može se videti početna tačka lutanja i tumaranja bića opterećenih neznanjem, okovanih žudnjom. Toliko smo dugo, monasi, doživljavali patnju, bol i nesreću, punili groblja. I to je dovoljno da osetite gađenje prema svim tvorevinama (sankhara), dovoljno da ugasite svaku strast prema njima, dovoljno da postanete od njih slobodni.”
Beleška
[1] Ovo je isto poređenje kao i u SN LVI:33. [Natrag]
15:10 Osoba (Puggala sutta)
Ovako sam čuo. Jednom je prilikom Blaženi boravio kraj Rāđagahe, na Lešinarevom vrhu. Tu se Blaženi obrati monasima: “Monasi”.
“Da, gospodine”, odgovoriše monasi. Onda Blaženi ovako reče:
“Monasi, ovoj samsāri se ne može videti početak. Ne može se videti početna tačka lutanja i tumaranja bića opterećenih neznanjem, okovanih žudnjom. Osoba koja luta i tumara opterećena neznanjem, okovana žudnjom, ostavila bi iza sebe gomile kostiju, hrpe kostiju, brda kostiju velika poput planine Vepulla, [1] samo kada bi bilo nekog da ih pokupi i kada to što je sakupljeno ne bi nestalo. [2] A zašto? Zato, monasi, što se ovoj sāmsari ne može videti početak. Ne može se videti početna tačka lutanja i tumaranja bića opterećenih neznanjem, okovanih žudnjom. Toliko smo dugo, monasi, doživljavali patnju, bol i nesreću, punili groblja. I to je dovoljno da osetite gađenje prema svim tvorevinama (sankhara), dovoljno da ugasite svaku strast prema njima, dovoljno da postanete od njih slobodni.”
Tako reče Blaženi. Rekavši to, Srećni, Učitelj, nastavi dalje:
“Gomila kostiju koju neko za sobom ostavlja
sa prolaskom jednog jedinog eona
bila bi visoka poput planine:
tako reče Veliki mudrac.
Kaže se da je ona ogromna
kao moćna planina Vepulla
što stoji severno od Lešinarevog vrha
u planinskom vencu oko Māgadhe.Ali kada ispravnom mudrošću neko vidi
istine plemenitih —
patnju i njezin nastanak,
prevladavanje patnje
i Plemeniti osmostruki put,
što vodi ka smirenju patnje —
onda takav, pošto se ponovo rodio
još najviše sedam puta,
stiže na kraj patnje,
tako što uništi sve okove.”
Beleške
[1] Planina kraj Rāđagahe. [Natrag]
[2] Komentar: za ova bića vreme kada su se rađala kao beskičmenjaci duže je od vremena kad su se rađala kao kičmenjaci; jer kad su bila stvorenja kao što su crvi i slično, tada nisu imali kosti. Ali kada su se rodili kao ribe, kornjače i slično, njihove kosti su bile mnogobrojne. Otuda, zanemarujući vreme kada su bila beskičmenjaci i vreme kada su imala izuzetno mnogo kostiju, trebalo bi uzeti u obzir samo vreme kada su imala umeren broj kostiju (samatthikakālo va) [Natrag]