Kako krotiti divljeg slona
i druge avanture sa svesnošću

Jan Chozen Bays

Prevod Branislav Kovačević
Samo za besplatnu distribuciju, kao dar Dhamme

---

Ljudi mi često kažu: “Voleo bih da meditiram, ali sam toliko zauzet da mislim da nemam vremena za to”.

Većina ljudi o meditaciji svesnosti razmišlja kao o nečemu što treba ugurati u ionako pretrpan dnevni raspored, u kojem su već posao, odgajanje dece, briga oko kuće itd. U stvari, načiniti meditaciju svesnosti delom svog života je više nalik onoj igri gde povezujete tačke označene brojevima ili bojite polja unutar crteža označena takođe brojevima. Sećate li se tih crteža gde svako malo polje u sebi sadrži broj, koji vam kaže kojom bojom da ga obojite? Kako bojite sva braon polja, zatim zelena i plava, divna slika počinje da izranja.

Vežbanje svesnosti je isto takvo. Počnete jednim malim delom svog života, na primer načinom na koji se javljate na telefon. Svaki put kad telefon zazvoni, zastanete da tri puta lagano i duboko udahnete, a tek potom se javljate. Radite to nekih nedelju dana, sve dok ne postane navika. Tada dodate novu vežbu svesnosti, kao što je svesno jedenje. I kada je ovaj način prisutnosti integrisan u vaš život, dodajete sledeću. Postepeno ste prisutni i svesni sve više trenutaka tokom dana. I jedan prijatan osećaj probuđenog života počinje da se formira u vama.

Vežbe u ovoj knjizi ukazuju na mnoga polja vašeg života koja možete početi da ispunjavate živim bojama jedne tople svesnosti. Ja sam učiteljica meditacije i živim u zen manastiru u Oregonu. Takođe sam dečiji lekar, žena, majka i baka, tako da dobro razumem kako stresan i zahtevan svakodnevni život može biti. Zato sam razvila mnoge od ovih vežbi kao pomoć da budem svesnija, srećnija i lakše plovim unutar toka života sa nizom obaveza. Ovu zbirku nudim svakome ko želi da postane prisutniji i uživa u malim stvarima u svom životu. Ne morate ići na meditativna povlačenja od mesec dana ili se preseliti u manastir kako biste obnovili mir i balans u životu. Oni su već u vama. Malo-pomalo, svakodnevne vežbe svesnosti pomoći će vam da otkrijete zadovoljstvo i ispunjenost upravo u životu koji sada živite.

Šta je meditacija svesnosti i zašto je ona važna?

Poslednjih godina interes za meditaciju svesnosti je rastao neverovatnom brzinom među istraživačima, psiholozima, lekarima, pedagozima i običnim ljudima. Sada već postoji veliki broj naučnih studija koje ukazuju na koristi koje svesnost ima za mentalno i fizičko zdravlje. Ali šta je to uopšte “meditacija svesnosti”?

Ovo je definicija koju volim da koristim:

Meditacija svesnosti je namerno usmeravanje pažnje na ono što se događa oko vas i u vama – u telu, srcu i umu. Ona je prisutnost bez kritikovanja ili ocenjivanja.

Ponekad smo potpuno svesni, a ponekad i nismo. Dobar primer je obraćanje pažnje na ruke za volanom vašeg vozila. Sećate li se kad ste učili da vozite, kako su kola krivudala putem, dok su vaše ruke nespretno trzale volan tamo-amo, ispravljajući pravac kojim idu kola? Bili ste sasvim budni, potpuno fokusirani na mehaniku vožnje. Posle nekog vremena, ruke su naučile da usmeravaju volan, čineći blage i automatske pokrete. Sada ste bili u stanju da kola održavate na pravcu, a da ne obraćate bilo kakvu pažnju na ruke. Mogli ste da vozite, pričate, jedete i slušate radio, sve u isto vreme.

Tako nastaje osećaj koji smo svi imali, da vozimo na “automatskom pilotu”. Otvorite vrata od kola, pipate džepove tražeći ključeve, pažljivo izlazite na glavni put i… zaustavljate se na parkingu na poslu. Čekaj malo! Šta se događalo tih 20 kilometara i četrdeset minuta od kuće do posla? Jesu li semafori bili crveni ili zeleni? Vaš um je bio na godišnjem odmoru, u nekom prijatnom svetu bez stresa, dok je telo spretno manevrisalo kolima između vozila i semafora, a onda ste se iznenada probudili u trenutku dolaska na odredište.

Je li to loše? Nije u smislu da je to nešto čega bi trebalo da se stidite ili osećate krivicu. Ako ste u stanju da godina vozite do posla na automatskom pilotu, to je vrlo spretno! Međutim, možemo reći da jeste tužno, kada mnogo vremena provedemo sa telom koje radi jednu stvar, dok je um odlutao negde drugde, to znači da i nismo mnogo prisutni u sopstvenom životu. A kada nismo prisutni, to nas čini neodređeno, ali istrajno nezadovoljnima. Taj osećaj nezadovoljstva, raskoraka između nas i svega i svakog drugog, jeste suštinski problem čovekovog života. On nas vodi ka onim trenucima kada nas razdiru duboka sumnja i usamljenost.

Buda je to nazivao prvom plemenitom istinom: činjenica je da će svaka osoba u nekom trenutku doživeti tu vrstu uznemirenosti. Mnogo je srećnih momenata u životu, naravno, ali kada prijatelji odu kući, kada smo sami i umorni, kada se osetimo razočaranima, tužnim ili izneverenima, tada nas to nezadovoljstvo i tuga ponovo preplave.

Svako od nas pokušava da nađe sebi lek – hrana, lekovi, seks, prekovremeni rad, alkohol, filmovi, šoping, kockanje – kako bismo umanjili bol svakodnevnog življenja kao ljudska bića. Svaki od tih lekova deluje jedno vreme, ali većina njih ima i propratne efekte – kao što je zaduživanje, besvesna stanja, problemi sa zakonom ili gubitak onih koje volimo – tako da na duže staze samo uvećavaju nemir u nama. Natpis na svakom od tih lekova kaže: „Samo za privremeno ublažavanje simptoma. Ako ti simptomi ostanu, potražiti pomoć lekara.“ Tokom niza godina, pronašla sam jedan lek za tako čest osećaj nelagode i nezadovoljstva. Praktikovala sam ga na sebi, ali i preporučivala drugim ljudima, a rezultati su bili izvanredni. Reč je o redovnom praktikovanju svesnosti.

Dobar deo našeg nezadovoljstva životom će nestati i pojaviće se mnogo jednostavnih radosti, ako smo u stanju da naučimo da budemo prisutni sa stvarima kakve jesu.

Vi ste već iskusili trenutke sabrane svesnosti. Svako se može prisetiti barem jednog puta kada je bio potpuno budan, kada je sve postajalo jasno i živo. Mi ih nazivamo vrhunskim trenucima. Mogu se dogoditi kada doživimo nešto neuobičajeno lepo ili dirljivo, kao što je rođenje deteta ili smrt drage osobe. Oni se takođe događaju kada recimo naša kola počnu da se zanose na klizavom putu. Vreme se usporava i posmatramo kadar po kadar situacije kako se odvija. Ali sve to ne mora da bude dramatično. Takav trenutak može se dogoditi i tokom obične šetnje, kada zavijemo iz ugla i, za trenutak, sve odjednom zablista.

To što zovemo vrhunskim trenucima jesu prilike u kojima smo potpuno svesni. Naš život i naša svesnost su nepodeljeni, kao jedno. U tim prilikama raskorak između nas i svega drugog se smanjuje, a patnja nestaje. Osećamo se zadovoljnima. Zapravo, nalazimo se s one strane zadovoljstva i nezadovoljstva. Prisutni smo. Mi jesmo Prisustvo. Dobijamo zavodljivi nagoveštaj ono što budisti nazivaju probuđenjem.

Ti trenuci neizbežno izblede i evo nas ponovo, izolovanih i mrzovoljnih zbog toga. Nemoguće je na silu stvoriti vrhunske trenutke. Međutim, alati za svesnost mogu nam pomoći da smanjimo taj jaz koji izaziva nezadovoljstvo. Svesnost ujedinjuje naše telo, srce i um, dovodeći ih zajedno u fokus naše pažnje. Kada smo tako ujedinjeni, barijera između „mene“ i „svega drugog“ se tanji, sve dok u jednom trenutku ne nestane! Za kratko, često za trenutak ili nekada za ceo život, sve je celovito, sve je sveto i u miru.

KORISTI OD SVESNOSTI

Mnogo je koristi od vežbanja svesnosti. Istraživanja o sreći koja su radili Brown i Ryan sa Rochester univerziteta pokazuju su „ljudi sa visoko razvijenom svesnošću model za čvrsto i pozitivno mentalno zdravlje“. Takvo vežbanje je svaku boljku vašeg srca uma, čak i za vaše telo. Ali nemojte mi verovati na reč. Pokušajte vežbe u ovoj knjizi tokom jedne godine i otkrijte na koji način one menjaju vaš život.

Ovo je nekoliko koristi o svesnosti koje sam ja otkrila:

1. Svesnost čuva energiju

Srećna je okolnost da mi možemo naučiti da poslove obavljamo na vešt način. Nesrećna okolnost je, pak, da nam ta veština omogućuje da se pri obavljanju tih poslova spustimo na nesvestan, automatski nivo. Nesrećna je zbog toga što kada smo nesvesni, promiče nam veliki deo sopstvenog života. Kada se „odjavimo“, naš um obično odlazi na tri mesta: prošlost, budućnost ili maštanje. Ta tri mesta ne postoje izvan naše mašte. Jedino stvarno mesto je uravo ovde, tu gde jesmo i upravo ovde je jedino vreme u kojem živimo.

Sposobnost ljudskog uma da se seti prošlosti je jedinstveni dar. On nam pomaže da učimo na greškama i menjamo pogrešan smer našeg života. Međutim, kada se um stalno vraća u prošlost, obično počne da beskrajno prebira po našim prošlim pogreškama. „Da sam samo ovo rekao… tada bi ona rekla ono…“ Nažalost, čini se da um smatra kako smo prilično glupi. Priziva uvek iznova greške iz prošlosti, pri tome nas neprekidno optužuje i kritikuje. Mi nikada ne bismo platili iznajmljivanje i gledanje istog mučnog filma dvesta pedeset puta, ali nekako dopuštamo umu da premotava loša sećanja uvek iznova, i pri tome svaki put doživljavamo istu frustraciju i stid. Ne bismo dete opominjali dvesta pedeset puta na malu grešku koju je načinilo, ali nekako dopuštamo umu da nastavlja prizivanje prošlosti i izaziva bes i stid u našem malom unutrašnjem biću. Kao da se naš um pribojava kako ćemo još jednom postati žrtva lošeg prosuđivanja, neznanja ili nepažljivosti. Ne veruje da smo mi zapravo oštroumni – dovoljno da naučimo iz jedne pogreške i da je ne ponavljamo.

Ironija je u tome da će um ispunjen strepnjom verovatno stvoriti upravo ono čega se najviše plaši. Uplašen um ne shvata da kada nas odvuče u sanjarenje o žalopojkama nad prošlošću, tada ne obraćamo pažnju na sadašnjost. Kada nismo u stanju da budemo prisutni, obično ne reagujemo na mudar ili prikladan način. Veća je verovatnoća da ćemo uraditi upravo ono čega se um pribojava da ćemo uraditi.

Sposobnost ljudskog uma da planira budućnost je još jedan od jedinstvenih darova. Obezbeđuje nam mapu puta kompas koji će nas tim putem voditi. Ona smanjuje šanse da ćemo skrenuti na pogrešnu stranu i na kraju morati da se vraćamo dobar deo puta. Ona takođe uvećava šanse da ćemo stići na cilj života zadovoljni tim životom i time što smo u njemu postigli.

Nažalost, u svojoj strepnji, um pokušava da napravi plan za ogroman broj mogućih budućnosti, od kojih se 99% nikada neće dogoditi. To neprekidno skakanje u budućnost je ogromno traćenje mentalne i emotivne energije. Najvažniji način na koji se možemo pripremiti za nepoznato sutra jeste da načinimo razuman plan i potom obratimo pažnju na to što se događa upravo sada. Tada sve što nam dođe u susret možemo pozdraviti sa jasnim, fleksibilnim umom i otvorenim srcem, spremnim i sposobnim da modifikuju naš plan u skladu sa stvarnošću trenutka.

Naš um takođe rado odlazi u svet fantazija, gde stvara jedan unutrašnji video nove i drugačije mene, slavne, zgodne, moćne, talentovane, uspešne, bogate i voljene. Ta sposobnost ljudskog uma da mašta je izvanredna, ona je osnova svake kreativnosti. Omogućuje nam da smislimo nove pronalaske, stvaramo novu umetnost muziku, dolazimo do novih naučnih hipoteza i planiramo sve u rasponu od novih zgrada do novih poglavlja u našim životima. Nažalost, sve to može postati i beg od svega onoga što ne volimo u sadašnjem trenutku, beg od nelagode neznanja šta nam predstoji, beg od straga da bi nam sledeći trenutak (sat, dan ili godina) mogli doneti probleme ili čak smrt. Neprestano fantaziranje i sanjarenje su potpuno različiti od usmerene kreativnosti. Kreativnost dolazi od počivanja uma u neutralnom, što mu dopušta da se iščisti i stvori čisto platno na kojem nove ideje, jednačine, pesme, muzika ili potezi četkicom mogu da se pojave.

Kada dopustimo umu da miruje u sadašnjosti, pun onoga što se zapravo događa sada, i odvraćamo ga od stalnih besplodnih, zamornih izleta u prošlost, budućnost ili svetove mašte, tada radimo nešto veoma važno. Štedimo energiju uma. I tako on ostaj svež i otvoren, spreman da odgovori na bilo šta što se pred njim pojavi.

Ovo može zvučati trivijalno, ali nije, Naši umovi obično ne miruju. Čak i noću su aktivno, stvarajući snove od mešavine strepnji i događaja u našem životu. Znamo da naše telo ne može dobro da funkcioniše bez odmora i obezbeđujemo mu barem nekoliko sati svake noći da miruje i opusti se. Zaboravljamo, međutim, da i našem umu treba odmor. Mesto gde on nalazi odmor jeste sadašnji trenutak, gde može da legne i opusti se u prirodom toku događaja.

Praksa svesnosti podseća nas da ne razbacujemo mentalnu energiju na putovanja u prošlost i budućnost, već da se neprekidno vraćamo upravo na ovo mesto, da mirujemo u onome što se događa upravo u ovom vremenu.

2. Svesnost vežba i jača um

Svako od nas svestan je da je ljudsko telo moguće vežbati. Možemo postati fleksibilniji (gimnastičari i aktobate), elegantniji (baletski plesači), veštiji (pijanisti) i jači (dizači tegova). Manje smo svesni činjenice da postoje mnogi kvaliteti uma koje je moguće negovati. Malo pre probuđenja, Buda je opisao kvalitete uma i srca koje je razvijao tokom niza godina. Uočio je da mu je um postao „koncentrisan, pročišćen, blistav, bez nečistoća, prilagodljiv, lako ga je kontrolisati, bez mana, neoboriv“. Kada praktikujemo svesnost, učimo da uzdignemo um iznad uobičajenih preokupacija i postavimo ga na mesto koje smo sami odabrali kako bismo obasjali neki aspekt našeg života. Vežbamo um da bude lak, snažan i fleksibilan, ali isto tako da se koncentriše upravo na ono za šta od njega zahtevamo da bude fokusiran.

Buda je govorio o kroćenju uma. Rekao je da je to slično kroćenju divljeg slona. Baš kao što divlji slon može načiniti štetu, izgaziti useve i povrediti ljude, isto tako neukroćen, ćudljiv um može naškoditi nama i onima oko nas. Čovekov um ima mnogo veći kapacitet i moć nego što mi to uopšte shvatamo. Svesnost je potencijalni alat u vežbanju uma, koji nam dopušta da dopremo i upotrebimo istinski potencijal um za uvid, ljubav i kreativnost.

Buda je ukazao da kad je divlji slon ulovljen i doveden iz džungle, moramo ga vezati za neki stub. U slučaju našeg uma, taj stub je sve ono što odaberemo kao objekat pažnje tokom meditacije – na primer, dah, zalogaj hrane u ustima ili položaj tela. Vezujemo za ga tako što ga uvek iznova vraćamo na tu jednu stvar. To smiruje um i uklanja sva druga ometanja.

Divlji slon ima mnogo divljih navika. Beži kad mu se čovek približi. Napada kad je uplašen. Naš um je sličan tome. Kad oseti opasnost, beži iz sadašnjosti. Može pobeći u prijatne fantazije, u misli o budućoj osveti ili se jednostavno blokira. Ako je uplašen, može napasti druge ljude u izlivu besa ili može taj napad usmeriti ka unutra, u vidu otrovnog i konstantnog samokritikovanja.

U Budino vreme slonovi su trenirani da idu u bitku, da slušaju komande, a da ne pobegnu od ratne buke i haosa. Slično tome, um uvežban kroz svesnost može ostati stabilan i u tako brzoj promeni kakvu predstavlja savremeni život. Kada je naš um jednom ukroćen, možemo ostati neuznemireni u susretu sa neizbežnim poteškoćama koje nam donosi ovaj svet. Ne bežimo od problema, već ih vidimo kao način da testiramo i ojačamo našu fizičku i mentalnu stabilnost.

Svesnost nam pomaže da ostanemo prisutni za naviknute i uslovljene obrasce um da beži od problema i otvaraju nam jedan novi put ka bivanju u ovom svetu. Ta alternativa jeste upravljanje pažnje ka događajima koji se odigravaju sada, ka zvukovima koje uvo čuje, senzacijama koje koža oseća, ka bojama i oblicima koje nam prenose naše oči. Svesnost pomaže da se stabilizuju srce i um, tako da ih neočekivane stvari koje nam život isporuči ne bacaju na sve strane. Ako strpljivo i dovoljno dugo vežbamo svesnost, na kraju postajemo zainteresovani za sve što se događa, radoznali za sve što možemo da naučimo od poteškoća i, na kraju, čak i od sopstvene smrti.

3. Svesnost je dobra sa prirodnu okolinu

Dobar deo mentalne aktivnosti, koja se bez kraja i konca vrti oko prošlosti, budućnosti i maštanja, ne samo da je bespredmetan, već je i opasan. Zašto? Zato što ga pokreće ekološki štetno gorivo. To gorivo je strepnja.

Možete se ovde zapitati, kakve veze strepnja ima sa ekologijom? Kada govorimo o ekologiji, obično mislimo o svetu fizičkih odnosa među živim bićima, kao što je odnos između bakterija, gljivica, biljaka i životinja u šumi. Ali ekološki odnosi su bazirani na razmeni energije, a strepnja jeste jedna vrsta energije.

Možda smo svesni da bolest majke može veoma uticati na još nerođeno dete, kroz promene u cirkulaciji i hranjivim materijama koje stižu do bebe. Na isti način, kada smo uplašeni, to utiče na mnoštvo živih „bića“ unutar nas – naše srce, jetru, creva, milijarde bakterija u tim crevima, na našu kožu. Negativni efekti našeg straha i napetosti nisu ograničeni samo na telo. Oni mogu uticati i na osobu sa kojom dolazimo u kontakt. Strah je vrlo zarazno stanje uma, brzo se širi na porodicu, zajednicu i čitave narode.

Svesnost uključuje zadržavanje našeg uma na mestu na kojem nema napetosti, nema straha. U stvari, na tom mestu nalazimo nešto sasvim suprotno. Otkrivamo snalažljivost, hrabrost i mirnu sreću. A gde je to „mesto“? To nije geografska lokacija. To nije tačka u vremenu. Ono je tekuće vreme i mesto sadašnjeg trenutka. Napetost hrane misli o prošlosti i budućnosti. Kada ostavimo za sobom takve misli, ostavljamo i napetost i odjednom smo mirni. Kako to ostavimo misli? Privremenim preusmeravanjem misaone energije uma ka pažnji kao jednoj od funkcija istog tog uma. To ciljano intenziviranje pažnje jeste suština svesnosti. Relaksirana, sabrana pažnja je protivotrov napetosti i strahu, kako našim, tako i tuđim. I to je jedan ekološki blagotvoran način življenja ljudskog života; on čitavu atmosferu menja nabolje.

4. Svesnost stvara bliskost

Naša suštinska glad nije za hranom, već za bliskošću. Kada nam ona nedostaje u životu, osećamo se izolovanim od ostalih bića, usamljeni, ranjivi i nevoljeni u ovom svetu.

Po navici očekujemo od drugih ljudi da zadovolje našu potrebu za bliskošću. Međutim, naši partneri i prijatelji ne mogu biti uvek tu na način na koji nam trebaju. Na sreću, jedno duboko iskustvo bliskosti nam je uvek na raspolaganju – sve što je potrebno je da se okrenemo i krenemo ka životu. Za to je potrebna hrabrost. Moramo namerno da otvorimo čula, namerno postanemo svesni onoga što se događa unutar našeg tela i uma/srca, kao i spolja, u našem okruženju.
Svesnost je zavaravajuće jednostavna alatka koja nam pomaže da budemo pažljivi. To je praksa koja nam pomaže da se probudimo, da budemo prisutniji i živimo puniji život. Pomaže nam da popunimo praznine tokom dana, mnoštvo situacija kada smo nesvesni, odsutni za velike delove svog života. To je takođe vežba koja će nam pomoći da uklonimo tu frustrirajući prazninu, nevidljivu barijeru koja nam se čini da postoji između nas i drugih ljudi.

5. Svesnost zaustavlja našu borbu i pobeđuje strah

Svesnost nam pomaže da ostanemo sa iskustvima koja nisu prijatna. Obično smo skloni da pokušavamo da preuredimo svet i druge ljude, tako da nama bude udobno. Trošimo mnogo energije pokušavajući da podesimo pravu temperaturu, pravo jačinu svetla, pravi miris, pravu hranu, da naš krevet i fotelja budu prave mekoće, prave boje zidova, pravo okruženje oko naše kuće kao i ljudi oko nas – deca, životni saputnici, prijatelji, kolege na poslu, čak i kućni ljubimci – da sve bude potaman.
Ali, koliko god se trudili, stvari ne ostaju takve kakim ih želimo. Pre ili kasnije, naše dete napravi neki nestašluk, večera zagori, grejanje crkne, razbolimo se. Ako smo u stanju da ostanemo prisutni i otvoreni, čak da poželimo dobrodošlicu tom novom iskustvu ili ljudima koji nam nisu po volji, tada će sve to izgubiti moć da nas zastraši i navede da reagujemo napadom ili begom. Ako smo u stanju da ovo činimo uvek iznova, steći ćemo neverovatnu snagu, retku među ljudima – moć da budemo srećni uprkos neprekidnoj promeni stanja i uslova.

6. Svesnost potpomaže naš duhovni život

Alatke svesnosti su poziv da unesemo pažnju u niz malih životnih aktivnosti. One su naročito korisne ljudima koji bi da neguju svoj duhovni život u sred užurbanosti savremenog života. Zen majstor Suzuki roši je rekao: „Zen nije neka vrsta uzbuđenja, već koncentrisanje na naše svakodnevne poslove“. Praktikovanje svesnosti usmerava pažnju natrag na naše telo, ovaj trenutak, ovo mesto. I to upravo mesto na kojem nas može dodirnuti to večno sada koje nazivamo Božanskim. Kada smo pažljivi, cenimo svaki momenat života koji nam je dat. Svesnost je način izražavanja zahvalnosti za dar za koji se nikada ne možemo odužiti. Svesnost postaje neprekidna molitva zahvalnica.

Hrišćanski mistici govore o „življenju u neprekidnoj molitvi“. Šta bi to moglo značiti? Kako je to moguće, kad nas gazi neverovatan tempo savremenog života, kad stalno motrimo na neku prečicu, kad nemamo vremena za razgovor sa sopstvenom porodicom, a kamoli sa Bogom?
Istinska molitva nije moljenje za nešto, već osluškivanje. Duboko slušanje. Kada slušamo duboko, vidimo da nas čak i „zvuk“ sopstvenih misli ometa, čak nervira. Odloživši misli, ulazimo u jednu dublju unutrašnju tišinu i prijemčivost. Ako tu otvorenu tišinu možemo da održimo u našem središtu, kao naše središte, tada nismo zbunjeni nastojanjima da lociramo i odaberemo između mnoštva unutrašnjih glasova. Naša pažnja nije više zarobljena unutrašnjim emocionalnim kovitlacem. Usmerena je ka spolja. Tragamo za Božanskim u svemu što vidimo, osluškujemo Božansko u svemu što čujemo, osetimo Božansko u svemu što dodirnemo. Kako nam stvari dolaze u susret, reagujemo na pravi način i potom vraćamo u unutrašnju tišinu. To je život življen u poverenju, poverenju u Jedan um, u život kao neprestanu molitvu.

Kada neku uobičajenu aktivnost prožmemo svesnošću, a zatim još jednu, pa joj jednu, budimo se za misteriju svakog trenutka, nepoznatog sve dok nam ne stigne. Kako nam stvari dolaze, spremni smo da ih primimo i odgovorimo na njih. Prijemčivi smo za ono što nam, iz trenutka u trenutak, daje Veliko Prisustvo. To su jednostavni darovi, toplina što se širi našim dlanovima dok držimo šolju čaja, hiljade sićušnih dodira dok odeća prianja uz našu kožu, kompleksna muzika kišnih kapi, još jedan udah i izdah. Kada smo sposobni da damo punu pažnju živoj istini svakog trenutka, ulazimo na kapiju življenja u neprekidnoj molitvi.

NESPORAZUMI SA SVESNOŠĆU

Iako je svesnost reklamira na sve strane, ljudi je lako pogrešno razumeju. Prvo, možda pogrešno veruju da praktikovati svesnost znači jako misliti o nečemu. No, kod meditacije svesnosti mi moć um da razmišlja koristimo samo da bismo inicirali praksu („Budi danas svestan položaja tela“) i da sebe podsetimo da vratimo um na praksu onda kada um neizbežno odluta tokom dana („Vrati pažnju na položaj tela“). Međutim, kada jednom krenemo da pratimo instrukcije uma i koristimo odabrani metod, možemo ostaviti misli po strani. Kada se deo uma koji proizvodi misli umiri, ostatak prelazi u otvorenu svesnost. Tada smo ukotvljeni u telu, pažljivi i prisutni.

Drugi nesporazum sa svesnošću jeste da ona znači da nešto radimo vrlo polako. Brzina kojom obavljamo stvari nije bitna. Moguće je neki zadatak obavljati sporo i opet biti nepažljiv. Zapravo, kada se krećemo brže, obično je neophodno da budemo pažljiviji, ako želimo da izbegnemo pogrešan korak. Da biste koristili neke od alata svesnosti u ovoj knjizi, može biti preporučljivo da usporite – na primer, dok praktikujete svesno jedenje. U drugim vežbama će se od vas tražiti da usporite na kratko, da povežete um i telo, pre nego što se ponovo upustite u svoje redovne aktivnosti – na primer, da umirite um tokom tri udaha i izdaha. Ostale zadatke možete obavljati bilo kojom brzinom, kao što je onaj kada treba da usmerite pažnju na dodir tabana sa podlogom dok sedite, hodate ili trčite.

Treći čest nesporazum je misliti o svesnosti kao o nizu vremenski ograničenih vežbi, kao recimo trideset minuta sedeće meditacije. Svesnost je korisna onoliko koliko se proširi na sve naše aktivnosti, kada ona u obične životne poslove unosi svetlost povećane budnosti, znatiželje i osećaja otkrivanja nečeg novog. Tu mislim na ustajanje ujutro, pranje zuba, prolazak kroz vrata, odgovaranje na telefonski poziv, slušanje drugoga dok nam govori.

KAKO KORISTITI OVU KNJIGU

Ova knjigu nudi obilje načina da svesnost unesemo u naš svakodnevni život. Nazivamo ih „vežbama svesnosti“. Možete ih isto tako videti kao „seme“, seme koje ćete posaditi i negovati svesnost u raznim delovima svoga života, seme koje možete posmatrati kako klija, raste i onda svakoga dana donosi plodove.

Svaka vežba ima nekoliko delova. Prvo ide opis zadatka i nekoliko ideja kako da sebe podsetite da ga obavljate tokom dana i nedelje. Sledeći odeljak je nazvan „Otkrića“, a uključuje zapažanja, uvide ili poteškoće u vezi sa ovim zadatkom, zajedno sa nalazima u okviru relevantnih istraživanja. U odeljku nazvanom „Dublje lekcije“ istražujem teme i šire životne lekcije povezane sa vežbom. Svaka od njih je poput prozora, kroz koji imamo nagoveštaj kakav bi život u probuđenju mogao biti. Na kraju je nekoliko reči kao zaključak, koje sumiraju vežbu ili vas inspirišu da nastavite da je istražujete.

Jedan način korišćenja ove knjige jeste da svaku nedelju započnete samo čitanjem opisa vežbe i način kako da sebe podsetite. Ništa dalje! Onda postavite reči podsećanja ili slike na mesta na kojima ćete ih videti tokom dana, kako biste sebe podsetili na zadatak. Na sredini te nedelje možete pročitati odeljak „Otkrića“ za tu vežbu, da biste videli kakva iskustva i uvide su drugi ljudi imali u situaciji u kojoj ste sada vi. To može uneti promenu u vaš pristup vežbi. Na kraju nedelje možete pročitati „Dublje lekcije“, pre nego što pređete na narednu lekciju.

Možda ćete želeti da uradite ono što mi radimo u našem manastiru: krenemo sa prvom vežbom svesnost i idemo cele godine jednu po jednu svake nedelje. Možete novi zadatak uzeti svaki ponedeljak i naredne nedelje završiti čitanje ili vođenje dnevnika o tom zadatku. Možete i preskočiti redosled i uzeti onu vežbu koja se čini najprikladnijom za situaciju u kojoj se te nedelje nalazite. Ponekad istu vežbu nastavljamo dve ili tri nedelje, ukoliko ona nastavlja da nam donosi uvide ili želimo da budemo još bolji u njezinom obavljanju.

Zabavno je raditi ove vežbe zajedno sa drugim ljudima, kao što mi to činimo u manastiru. Možete isto tako napraviti grupu za vežbanje svesnosti, koja će uzeti jednu vežbu za određenu nedelju ili dve i onda se sresti kako bi članovi podelili ono što su naučili. Mnogo je smeha na našim nedeljnim okupljanjima. Pri tome je važno da naše „neuspehe“ držimo lako. Svaka osoba ima različita iskustva, otkrića i dogodovštine koje želi da ispriča o svojim pokušajima – i neuspesima – prilikom vežbanja.

Praksu uzimanja novog alata za svesnost svake nedelje započeli smo u našem manastiru pre otprilike dvadeset godina. Ideja je potekla od čoveka koji je svojevremeno živeo u zajednici koja je sledila učenje mistika Gurđijeva. On nam je objasnio da nije važno da li supete sa svojim zadatkom ili ne. Ponekad ne raditi vežbu može da vas nauči više nego da je radite, jer tada morate da proniknete u to zašto je niste radili. Šta se iza toga nalazi – lenjost, stare averzije ili jednostavno rastresenost? Suština je da živimo sve više i više na svestan način. Gurđijev je to nazivao „setiti se samoga sebe“. U budizmu, mi to zovemo buđenje za svoje istinsko sopstvo. Reč je o buđenju za život kakav zaista jeste, ne za fantaziju kakvu obično proživljavamo u svom umu.

PODSEĆANJA

Tokom svih ovih godina ustanovili smo da je najteži deo svake od ovih nedeljnih vežbi svesnosti to da ih se setimo. Zato smo izmislili najrazličitije načine da sebe podsetimo tokom dana i tokom nedelje. Često zalepimo papirić sa ispisanom reči ili sličicu svuda po manastiru gde je verovatno da ćemo se sa njima sudariti. Neke od tih podsetnika sam opisala u knjizi. Ali molim vas da budete kreativni i pronađite svoje podsetnike, ako vam je tako lakše.

BELEŽNICA O VEŽBANJU SVESNOSTI

Kako biste imali što više koristi od ovih vežbi, preporučujem vam da imate svesku u koju ćete beležiti svoja iskustva i ono što ste naučili dok radite sa svakom od vežbi svesnosti. Ako kroz ovu knjigu prolazite sa grupom, možete tu svesku poneti na nedeljna okupljanja, kako biste se podsetili otkrića do kojih ste došli i prepreka sa kojima ste se suočili. Ostavljajući tu beležnicu na radnom stolu ili na ormariću pored kreveta takođe služi kao podsetnik da vežbate te nedelje.

KONTINUITET

Nadamo se da kada alatku svesnosti koristimo tokom jedne nedelje, ona će ostati sa nama i postati deo naše stalno rastuće sposobnosti održavanja pažnje. Međutim, budući da smo samo ljudska bića, često se vratimo starim navikama i nesvesnim obrascima ponašanja. To je razlog zašto smo u našem manastiru nastavili da radimo ove vežbe tokom dve decenije i čak smišljali nove. To je jedan od najmoćnijih aspekata ovoga puta svesnosti i probuđenja. Taj put nema kraj!