Č

ČISTILIŠTE

Pakao je područje ili stanje večne kazne posle smrti. Budizam poriče postojanje pakla, ali podučava da postoji stanje čistilišta. Nekoliko je svetova koji u budizmu figuriraju kao čistilište i opisuju se kao „gubitak“ (apāya), „težak put“ (duggati), „silazak“ (naraka ili niraya) ili „propast“ (vinipāta). Naziv avīći, često korišćen u komentarima i kasnijoj budističkoj literaturi za čistilište, javlja se samo jednom u suttama (It. 86).

Čistilište je samo jedno od šest područja ili stanja egzistencije u kojima se bića mogu preporoditi. Ostala su nebo, svet ljudi, svet životinja, titani (asura) i gladni duhovi (peta). Pošto ima šest svetova, to znači da čistilište nije jedina alternativa nebu. Međutim, primarni cilj budizma nije da se preporodimo na nebu, kao ni u jednom drugom svetu, već da zaustavimo taj ciklus preporađanja. Naravno, preporađanje na nebu ili među ljudima je svakako bolje nego u čistilištu, ali je još bolje zaustaviti proces rođenja i smrti, tj. dostići stanje nirvane. Tipiṭaka pominje mnoga različita čistilišta. Jedna od tih lista pominje Asipattavana, Gūtha, Khārodakā Nadī, Kukkuḷa i Simbalivana (M.III,185), a duža i drugačija lista nabraja Ababa, Abbuda, Ahaha, Aṭaṭa, Kumba, Nirabbuda, Paduma, Puṇdarīka, Sogandhika i Uppalaka (S.I,149; A.V,173). Sutte daju samo vrlo kratke opise različitih čistilišta, ali su neka od njihovih imena vrlo rečita. Na primer, Gūtha znači „izmet“ ili „prljavština“, a Simbali je tako naziv za drvo sa oštrim bodljama na stablu i granama. Druga imena sugerišu mnogo manje bola; Paduma, Puṇdarīka, Sogandhika i Uppalaka su uobičajeni nazivi za vodene ljiljane i lotose.

Budističko čistilište se od pakla razlikuje na nekoliko važnih načina. (1) Niko ne sudi mrtvima i šalje ih u čistilište; umesto toga, svaka individua stvara sama negativnu sudbinu za sebe, kroz svoje misli i postupke tokom života, tj. svojom kammom. (2) Čistilište nije večno, već ograničeno i prolazno kao i svako drugo stanje. Pošto provedemo jedan život u čistilištu, moguće je da se preporodimo u nekom drugom stanju. Kod budista, ideja o večnom paklu stvara dodatnu dilemu o postojanju boga koji je pravedan i pun milosti. (3) Patnja u čistilištu nije „kazna“, kao što je to kod teističkog shvatanja pakla, već je, kao što je već napomenuto, posledica sopstvenih loših dela. (4) Nije primarno nečije religijsko uverenje, već je to šta radimo presudan faktor za to da li ćemo se preporoditi u čistilištu ili ne. Tako, čestiti Sik, Jevrejin, taoista ili ateista mogu takođe imati srećno preporađanje, dok nemoralni i loši ljudi koji sebe nazivaju budistima mogu da se preporode u čistilištu.

Nekim od svojih izjava Buda je ukazao da čistilište nije neko konkretno mesto, dok je u drugima čini se sugerisao da se više radi o stanju uma. Na primer, „Budale kažu da se čistilište nalazi ispod mora. Ali ja kažem da čistilište jeste naziv za bolno iskustvo“ (S.IV,206). Videti Duhovi.

Pakao je mesto ili stanje večne kazne. Budizam poriče postojanje pakla, ali uči da postoji stanje čistilišta (niraya). Čistilište se razlikuje od pakla u četiri važne stvari: (1) Prema budizmu niko ne presuđuje umrlima i šalje ih u čistilište; umesto toga, svaki pojedinac sam stvara lošu sudbinu za sebe i to svojim negativnim mislima i postupcima u životu, tj. svojom kammom. (2) Čistilište nije večno, već vremenski ograničeno, kao i svako drugo stanje. Pošto proživi svoj život u čistilištu, biće se rađa u drugom stanju. Za budistu ideja beskrajnog pakla podstiče nove sumnje u postojanje Boga koji bi trebalo da bude pravedan i pun ljubavi. (3) Patnja u čistilištu nije “kazna” kao kod teističkog shvatanja pakla, već je, kao što je to već napomenuto, posledica naših sopstvenih negativnih dela. (4) Nije prvenstvo naše verovanje, već naša dela, to koje određuje da li ćemo se roditi u čistilištu. Tako dobar Sik, Jevrejin ili taoista može takođe da se rodi na dobrom mestu, dok nemoralni i loši ljudi koji sebe nazivaju budistima mogu isto tako da završe u čistilištu. Ono je jedan od šest svetova u kojima se bića preporađaju. Ostali su svet ljudi, nebeski svet, svet životinja, gladnih duhova i svet ljubomornih polubogova. U nekim svojim izjavama Buda je tvrdio da je čistilište stvarno mesto, dok u drugima izgleda kao da je govorio o njemu više kao o stanju uma. Na primer, rekao je: “Neznalice kažu da je čistilište pod morem. A ja kažem da je čistilište zapravo naziv za bolno iskustvo” (S.IV,206).

ČOVEKOVA PRIRODA

Reč priroda (dhammatā ili pakati) ima nekoliko značenja, ali se može koristiti i u značenju osnovnog kvaliteta neke stvari. Reč “priroda” je zapravo nastala prevođenjem latinske reči natus, što znači “rođen”, te u izrazu “čovekova priroda” označava urođeni ili unutrašnji karakter ljudskih bića. Religijski mislioci i filozofi odavno su razmišljali o pitanju je li čovek po svojoj prirodi dobar ili zao. Konfučije je podrazumevao da su ljudi u osnovi dobri, Mencije je tu ideju učinio eksplicitnom u svom učenju i od tada pa nadalje je ona postala jedna od osnovnih postavki konfučijanizma. Hrišćansko učenje o praroditeljskom grehu tvrdi da se ljudi rađaju grešni i skloni zlu, da su nasledili greh od Adama i Eve. Teolozi poput Lutera i Kalvina su iz ovoga izveli zaključak da ljudi nisu u sposobni za dobro i da bivaju spaseni jedino milošću i milosrđem Božijim.

Buda nikada nije direktno govorio o tome jesu li ljudi u suštini dobri ili zli. Međutim, govorio je da posedujemo sposobnost da činimo dobro i podrazumevao je da smo, u povoljnim okolnostima, skloniji dobru. Tako je rekao: “Činite dobro! Ono može biti učinjeno. Kada bi to bilo nemoguće, ja vas ne bih podsticao da ga činite. Ali upravo zato što jeste moguće, kažem vam: ‘Činite dobro’!” (A.I,58). Milindapaṇha kaže da, usled prirodne sklonosti da činimo ono što će nas učiniti srećnim, uvek gravitiramo ka dobrome. “Kralj upita: ‘Poštovani Nāgasena, čega je više, dobrog ili zla?” “Dobro preovlađuje, a ne zlo.” “A zašto je to tako?” “Gospodine, onaj ko učini zlo se zbog toga kaje i zato izbegava zlo. Ali onaj ko čini dobro se zbog toga ne kaje; lišen kajanja, on je zadovoljan, iz zadovoljstva dolazi radost, a kad je zadovoljno telo je smireno, kad nam je telo mirno mi smo srećni, srećan um postaje koncentrisan, a onaj ko je koncentrisan vidi stvari kakve zaista jesu. Zato je dobro to koje preovlađuje” (Mil.84).

Kasniji mahāyāna mislioci razvili su učenje o Budnoj prirodi, ideju da svi ljudi, zapravo sva bića, imaju istu prirodu kao i Buda i otuda su sami po sebi dobri. Ratnagotravibhāga koristi upečatljivu parabolu da objasni Budinu prirodu kao imanentnu svakome, te da je samo treba razviti. Neki lopov provalio je u kuću i ukrao vrlo vredan dragi kamen. Dok se iskradao, probudi se vlasnik kuće, ugleda lopova i jurnu za njim. Dok je bežao ulicama, lopov ugleda na pločniku nekog prosjaka kako spava, te mu tutnu onaj kamen u džep, kako ga ne bi našli kod njega u slučaju da ga uhvate. Naime, nadao se da će kasnije uspeti da nađe tog prosjaka i dobije svoj plen natrag. Sledeće jutro prosjak se probudio i nastavio svoj život gladovanja, neispunjenih želja i nezadovoljstva. A onda jednoga dana gurnu slučajno ruku u džep u kojem ionako nikada ništa nije bilo i pronađe, na svoje veliko čuđenje, dragi kamen. I istog trenutka shvati da je sve vreme bio neverovatno bogat, samo što ni sam nije znao.

Ideja suštinske dobrote ljudske prirode imala je veliki uticaj i na pravne dokumente u budističkim zemljama. Drugi član čuvenog Ustava princa Shotokua od sedamnaest tačaka glasi: “Iskreno poštuj Tri dragulja (tj. Budu, Dhammu i Sanghu). To troje čine najviši ideal za sva ljudska bića i osnovni su temelj svakog naroda. Vrlo malo ljudi je zaista zlo. Ako ih samo podučimo šta je dobro, a šta loše, velika većina ljudi će se i ponašati u skladu sa tim.”

ČUDA

Čudo (pāṭihāriya) jeste čin ili događaj koji protivreči poznatim zakonima prirode i za koji se veruje da ima božanski uzrok. Najčešće prijavljivana čuda su iznenadno nemedicinsko izlečenje, pojava božanstava, poruke od božanstava itd. Iako je Buda prihvatao mogućnost čuda, ipak je imao sasvim skeptičan stav prema većini čuda o kojima su mu drugi pričali. Jednom je neko njega zamolio da napravi neko čudo, tako da “još više ljudi stekne veru” u njega. Buda je odgovorio da ima čuda oko kojih će promišljeni i skeptični ljudi imati sumnje. Ali postoji čudo u koja svi mogu imati poverenje, a on ga je nazvao “čudom podučavanja” (anusāsāni pāṭihāriya). To se čudo sastoji, govorio je on, od podučavanja moralu, prihvatanja, mira uma i od meditacije (D.I,214).

U hrišćanskoj tradiciji Isusova čuda su se dugo smatrala dokazom njegovog božanskog porekla. Ali postoji nekoliko problema sa takvim stavom. Prvo, on zahteva poricanje postojanja čuda o kojima govore druge religije. Pošto su neka od tih čuda podjednako moguća kao i ona Isusova, a često im i vrlo slična, takvo poricanje nije baš ubedljivo. Drugo, istorija religija nudi niz primera kada se za neke pojedince sa čudotvornim moćima kasnije ispostavilo da su nesavršeni, čak zli. Kada se to ima u vidu, veza između čudotvornih moći i božanstvenosti je malo klimava. Naravno, ovo je budističko stanovište, Budizam je uvek ukazivao da je Devadatta, Budin ambiciozni i zaverenički nastrojen rođak, bio razvio čudotvorne moći do visokog stupnja. Ali, prema budističkom shvatanju, biti u stanju da činimo čuda nije ujedno i dokaz naše moralne i duhovne usavršenosti.

Budi i nekim od njegovih učenika su ponekad pripisivane natprirodne moći (na primer D.II,89; III,38). Neki ljudi verovali su da su priče o Budinim čudima zaista tačne, dok su drugi smatrali da one imaju alegorijsku vrednost ili da su čak kasniji dodaci Kanonu. Bilo kako bilo, dostizanje probuđenja ne zavisi od verovanja u čuda i nijedno od centralnih učenja budizma nije po svojoj prirodi vezano za čuda ili natprirodno. Videti Gang, Lažna trudnoća i Psihička moć.