N

NACIONALIZAM

Nacionalizam (jātimāna) jeste snažno osećanje emocionalne vezanosti za sopstvenu zemlju ili regiju. Prirodno je voleti i uživati u okruženju u kojem smo odrasli, u jeziku kojim govore naši sunarodnici, njihovim običajima i istoriji, tako da je toj meri nacionalizam razumljiv osećaj, možda čak vredan divljenja. Čini se da je i Buda gajio ljubav za sopstvenu domovinu i njene ljude, pleme Sākya (D.I,91). Međutim, kao i svaki drugi oblik vezanosti, nacionalizam se vrlo lako može oteti kontroli i postati uzrokom parohijalizma, predrasuda, čak mržnje prema drugim etničkim grupama. Zreli budista zna da sve stvari, a naročito politički entiteti, jesu prolazne i da i pored toga što smo se rodili u jednoj zemlji, možemo se vrlo lako ponovo roditi u nekoj drugoj u narednom životu, tako da je intenzivna vezanost za sadašnju domovinu tek samo zabluda.

NAGOST

Nagost ili golotinja (naggaiya) jeste nepokrivenost ljudskog tela odećom. Tokom istorije ljudi su išli nagi ili skoro nagi. Lovački narodi u tropskim krajevima često su išli goli iz sasvim praktičnih razloga. Danas ljudi tako idu iz različitih razloga: iz protesta, zbog kazne ili čak kao nešto što promoviše dobro zdravlje. U staroj Indiji nagost je bila praktikovana uglavnom iz religijskih razloga. Monasi škola đaina i ājīvaka išli su nagi, a ekasāṭaka askete su nosili samo parče krpe obmotano oko genitalija. Verovalo se da nagost, zajedno sa čupanjem kose ili prestanak njenog sečenja, kao i noktiju, zatim uplitanje kose u ogromnu punjđu, izbegavanje pranja kose i tela, dakle da sve to pokazuje potpunu odvraćenost od ovoga sveta. Pretpostavljenu duhovna vrednost golotinje sumirao je monah koji je rekao da je "nagost korisna da bi se manje želelo, bilo zadovoljan, odagnalo zlo, pojačala savesnost, obazrivost, smanjile prepreke i podstakla energija" (Vin.I,305). Dva puta mesečno su laički sledbenici ājīvaka išli goli i spavali na zemlji, podražavajući svoje monahe, a ideja je bila: "Ja nema ništa nigde i zato za mene nema vezivanja za bilo šta" (A.I,206). Pošto isti ti ljudi zapravo nisu ništa napuštali i sutradan bi nastavili svoj uobičajeni život, Buda je takvu praksu smatrao kao ništa više do pretvaranje.

Buda je uveo pravilo da monah nikada ne ide go, čak ni u svojim privatnim odajama (Vin.II,121). Rekao je: "Nagost jeste neprikladna, nedolična, nepristojna, nedostojna jednog askete, niti je dopuštena, te je ne treba praktikovati" (Vin.I,305). On joj se protivio iz dva razloga. Prvo, zato što kao i svaka askeza ili spoljna promena, nagost ne vodi do značajnije unutrašnje promene. Tako je rekao: "Ni golo telo, ni upletena kosa, ni blatnjava koža, ni gladovanje, ni spavanje na zemlji, nepranje ili čučanje neće pročistiti onoga koji nije nadišao sumnju" (Dhp.141). On se takođe protivio nagosti zato što je kršila norme društva bez ikakvog razloga. Dama Visākha jednom je videla nage monahinje kako se kupaju i prokomentarisala: "Ženska nagost je ružna, gnusna i vredna prekora" (Vin.I,293), što je izgleda u to vreme bilo opšte mišljenje. Buda je očekivao od svojih monaha i monahinja da se pridržavaju uobičajenih standarda ponašanja i dobrih manira, kako bi na bolji način mogli da prenose Dhammu drugima. Buda je takođe bio za to da se monasi i monahinje razlikuju od onih iz drugih škola, koliko po spoljašnjosti, još više iznutra. Pošto su mnogi od tih drugih asketa išli ili do pola ili potpuno goli ili su nosili ono što bi im se svidelo, Buda je propisao da njegovi zaređeni učenici nose na sebi upadljiv i lako raspoznatljiv ogrtač.

Danas nekoliko grupa indijskih asketa još uvek praktikuju nagost, a najpoznatiji među njima su nagababe. Videti Odeća.

NĀḶANDĀ

Nāḷandā je bilo malo selo otprilike 11 kilometara severno od grada Rāđagahe (D.I,211). , na glavnom putu za Pāṭaligāmu. Buda je nekada prolazio kroz ili se zadržavao u Nāḷandi, gde je održao nekoliko veoma važnih govora. jedan od njegovih učenika, Kevaḍḍha, opisao je selo kao "bogato, napredno, sa mnogo ljudi, prepuno onih koji su predani Blaženom". Tokom ranog Gupta perioda (IV vek) podignut je manastir u Nāḷandi, koji je postepeno evoluirao u monaški univerzitet i kasnije postao glavno mesto budističke učenosti u Indiji. Veći deo onoga što znamo o ovom univerzitetu stiglo nam je preko izveštaja kineskih monaha koji su ovamo dolazili da studiraju. Na svom vrhuncu, tokom VII veka, tu je boravilo oko 8500 studenata i 1510 učitelja. Zna se da su studenti dolazili iz svih krajeva Indije, ali i iz Kine, Koreje, Tibeta, Šri Lanke i sa Jave. Nastavni program je uključivao rani budizam, mahāyānu, hinduističku filozofiju i sekularne predmete kao što su gramatika, metrika, logika i retorika. u tri velike biblioteke bile su smeštene knjige iz različitih zemalja i na raznim jezicima. Kada su Nāḷandu opljačkali i spalili muslimanski osvajači 1193. godine, ona je već bila u opadanju tokom poslednjih nekoliko vekova. Danas ruševine Nāḷande obuhvataju ogromno područje i omiljena su meta hodočasnika i turista. U obližnjem mauzoleju mogu se videti mnoge skulpture koje su nekada krasile dvorane univerziteta.

NANDA

Nanda je bio sin Suddhodane i Mahāpađāpatī, te je otuda bio i Budin polubrat. U Tipiṭaki on je opisan kao neka vrsta budističkog Adonisa. Bio je "skladno građen, lepog lica i naočit" (A.IV,66), a čak i kada se zamonašio "nosio je ogrtač na poseban način, šminkao se oko očiju i šetao unaokolo sa svojom naročito sjajnom posudom" (Vin.IV,173). Takođe se kaže da je bio za četiri prsta (caturaṅgulomaka) niži od Bude i često bi izdaleka od njega pomislili da je Buda (Vin.IV,173).

Pošto je Nanda otišao u monahe, nije mogao da prestane da misli na svoju ljubav, koja mu je na rastanku rekla: "Vrati se uskoro, mladi gospodaru". Saznavši za njegov problem, Buda je uzeo Nandu za ruku i preneo ga u nebeski svet "gde nimfe ima stope poput golubica". Pokazujući na te nimfe, upitao ga je: "Ko je lepši, ove nimfe ili tvoja devojka?" "U poređenju sa ovim nimfama moja devojka je nalik unakaženom majmunu", odgovori Nanda.

Sa ovom novom i još lepšom slikom u glavi, Nanda se marljivo posveti meditaciji, u nadi da će se preporoditi u društvu onih nimfi. Kada ostali monasi dočuše ovo, podrugivali su se i ismevali sa Nandinim motivima, nazivajući ga "nadničarem", dakle nekim ko teško radi za bednu platu. U budizmu, nastojanje da se preporodimo u nebeskom svetu se smatra uzvišenijim nego rođenje u čistilištu, ali je svakako inferiorno u odnosu na dostizanje nirvāṇe. Ovakvo ismevanje je postidelo Nandu, ali je onda taj stid vremenom zamenio samopoštovanjem i odlučnošću da vežba vođen pravim motivima. Živeći posvećeno i u samoći, na kraju je uspeo da postane probuđen. Vođenje Nande na nebo se navodi kao jedan od primera Budinih prikladnih pristupa (Th. 158). Aśvaghoṣina čuvena poema Saundaranandakāvya zasnovana je na Nandinom životu.

NAPLAĆIVANJE DHAMME

Buda je delio Dhammu besplatno svima. Često je pri tome nailazio na poteškoće i neugodnosti, ponekad je čak rizikovao i svoj život kako bi druge poučio Dhammi (Ud.78). Monah Puṇṇa bio je spreman da podučava Dhammu u kraju u kojem su ljudi bili poznati po nasilju i gde je imao velike šanse da bude prebijen ili još gore (M.III,269). Danas, neki Zapadnjaci odlaze u tradicionalne budističke zemlje da nauče Dhammu ili meditaciju, vraćaju se u svoju domovinu i potom naplaćuju istu onu poduku koju su dobili besplatno. Slično tome, monasi iz Azije uzimaju novac za Dhammu, a neki tibetanski učitelji se u tome ističu. Na taj način oni dragocenu Dhammu pretvaraju u robu, iako je Buda jasno rekao: "Od Dhamme ne treba praviti posao" (Ud.66). Kada je jednom drugom prilikom rekao: "Dar Dhamme nadmašuje sve druge darove" (Dhp.354), time je jasno naznačio da bi Dhamma trebalo da bude dar, a ne nešto što se prodaje. U Budino vreme ljudi su znali da učitelji drugih religija traže nadoknadu, "davanje učitelju" (ācariyadhana), ali i da oni koji podučavaju Dhammu ne očekuju od svojih učenika ništa više do poštovanje i marljivost (A.V,347). Nema ničeg lošeg u naplaćivanju za hranu, smeštaj itd. recimo tokom kursa meditacije. Niti je za učitelja neprikladno da prihvati poklon. Ali da određuje cenu, čak i ako se to naziva "sponzorstvom", ili da objavi da se očekuje da "poklon" iznosi toliko i toliko, ide potpuno suprotno od osnovne etike i ideala budizma. Oni koji podučavaju Dhammu treba da na to što čine gledaju kao na vrlo retku i dragocenu privilegiju i kao na čin ljubavi, a ne kao na sredstvo za izdržavanje.

NAPOR, ISPRAVAN

Ispravan napor (sammā vāyāma) jeste šesti korak na budističkom plemenitom osmostrukom putu. Napor jeste katalizator koji doprinosi da nastanu i ostali elementi Puta i potom ih osnažuje. Tako, na primer, iako svi imamo potencijal za svesnost, možda je nikada nećemo praktikovati, sve dok ne čujemo o tome i shvatimo njezinu vrednost i korist. Možda ćemo potom uložiti napor da budemo svesni svojih postupaka. Kada to postanemo, barem na kratko, možda ćemo pokušati da ojačamo taj kvalitet i produbimo svoju svesnost. Napor, odlučnost i istrajnost su ključni u na svakom koraku ovog procesa. Buda je ispravan napor ovako definisao: "A šta je to ispravan napor? Stvaramo želju da sprečimo nastanak onih nepovoljnih mentalnih stanja koja još nisu nastala, želju da napustimo ona nepovoljna stanja koja su već nastala, želju da razvijamo povoljna stanja koja još nisu nastala i želju da negujemo i dalje razvijamo ona povoljna mentalna stanja koja su već nastala. Ulažemo napor, ispoljavamo energičnost, fokusiramo i usmeravamo um ka tim ciljevima" (D.II,131). Međutim, Buda je uvek ukazivao na to da puko stezanje zuba i naprezanje može nekada biti i kontraproduktivno. Napor jeste ulaganje energije, ali ispravan napor je nešto suptilnije i nijansiranije od toga. Zapravo, ispravan napor je pomalo kao veslanje u čamcu. Usmeravati čamac onamo kuda želimo nije samo stvar povlačenja vesala. Prvo njih treba da povlačimo sinhronizovano. Kada veslamo uzvodno, onda moramo zaista jako da povučemo, a kada idemo nizvodno možda ne moramo uopšte da povlačimo vesla. Da bismo skrenuli udesno, možda je potrebno da povučemo samo levo veslo, a na drugom mestu samo desno. Dakle, da bi bio "ispravan", napor mora biti izbalansiran u odnosu na druge elemente, njegov intenzitet prilagođen okolnostima i moramo da znamo kada da popustimo i omogućimo da se stvari odvijaju prirodno. Kao što Buda reče, ako se suviše naprežeš, postaješ uznemiren, a ako se ne trudiš dovoljno, stagniraš (S.I,1).

NAPREDAK U MEDITACIJI

Postoje razne vrste meditacije i čak i više varijacija jedne iste vrste. Zato ljudi često pitaju: "Koja je najbolja tehnika meditacije?" i "Kako da znam praktikujem li je kako treba ili ne?" Postoje četiri kriterijuma koje možemo iskoristiti u proceni onoga što je Buda nazivao "napredak, rast i razvijanje" (vuḍḍhaṃ, virūḷhim, vepullaṃ) u meditaciji. Ako ste (1) u celini srećniji pre nego što ste počeli da meditirate, (2) uočili porast pozitivnih i smanjenje negativnih osobina u sebi, (3) opušteniji i otvoreniji i (4) u stanju da budete objektivniji u vezi sa samim sobom, sve su to dobri indikatori da se vaša meditacija kreće onim putem kojim bi i trebalo da ide.

Neki pristupi meditaciji i stavovi koje neki ljudi povezuju sa meditacijom mogu nas navesti da se osetimo napetim, natmurenim i suviše ozbiljnim. Kralj Pasenadi zapazio je uočljivu razliku između sledbenika drugih škola i Budinih učenika. Ovi prvi  su bili toliko namršteni i loše izgledali "da ne poželiš ni da ih vidiš ponovo", dok su ovi drugi bili "nasmejani, vedri, ushićeni i radosni, toliko su zračili svojom opuštenošću i mirom, zadovoljni onim što bi dobili, budnog uma nalik šumskom jelenu" (M.II,121). Uvek iznova Buda je izbalansiranu, zrelu meditaciju povezivao sa srećom. "Um koji je srećan postaje skoncentrisan" (sukhino cittaṃ samādhiyati), "Sabrana osoba postaje srećnija" (satimā sukhaṃ edhati), "A onda možete pomisliti: 'Možda te nečistoće uma mogu nestati… a da ipak ostanemo nesrećni.' Ali ne treba tako razmišljati. Ako nečistoće uma nestanu… samo ushićenje i radost, vedrina, svesnosti i jasnoća ostaju i to je jedno srećno stanje" (D.I,73; S.I,208; D.I,196).

Umesto da sebe vide onakvima kakvi zaista jesu, neki meditanti imaju sliku kakvi bi "trebalo" da budu i onda koriste potiskivanje ili se na bilo koji drugi način dovijaju kako bi se uklopili u tu sliku. Posledica toga je često ukočenost tela, napet izraz lica, bez osmeha. Drugi meditanti razvijaju neki od oblika mentalne rigidnosti, postajući puritanci i neprilagodljivi u svojim stavovima. čak i kada je u pitanju prilagođavanje i najmanjih pravila ili dogmatični u tumačenju Dhamme i tehnika meditacije. Često takve ljude čujemo kako govore da je način na koji oni meditiraju "apsolutno ispravan", a da su drugi načini, makar se sasvim malo razlikovali, "apsolutno pogrešni". Ovakva fizička i psihička rigidnost jeste vrlo loš znak. Nasuprot tome, uspešan meditant ima dovoljno poverenja da može da se "opusti i ne bude stalno nakostrešen" (appossukka, pannaloma), a da ipak ne postane nemaran. Takav poseduje sposobnost da na Dhamma pojmove i tehnike meditacije gleda kao na korisne oslonce, a ne nekakve apsolute za koje se treba grčevito držati.

Uspešna meditacija treba postepeno da smanjuje ego, tako da slika koju imamo o samima sebi postaje manje važna, a da se nevezivanje povećava, uključujući tu i nevezivanje za svoje negativnosti. Na taj način meditanti bi trebalo da budu u stanju da sve realističnije i preciznije sami sebe procenjuju, kao i da budu iskreni sa samima sobom u vezi sa svojim unutrašnjim životom. Takođe bi trebalo da postaju prijemčiviji za savete svojih duhovnih prijatelja i učitelja, spremniji da priznaju svoje greške, da pohvalu prime bez postiđenosti, a kritiku bez samoopravdavanja. Zreli meditant će, govorio je Buda, biti spreman da "učitelju ili iskusnom monahu otkrije svoje nečistoće onakvim kakve jesu" (A.IV,189-90).

A na pitanje: "Koja je najbolja tehnika meditacije?" odgovor bi bio: "Ako kvaliteti koji su ranije pomenuti postaju vidljiviji kao rezultat meditacije koju praktikuješ, onda je to najpogodnija tehnika za tebe". Videti Prepeke i Đhāna.

NAVIKE I SVAKODNEVICA, BUDINA

U kasnijoj budističkoj tradiciji, a naročito u mahāyāni, Budu su počeli da posmatraju kao nadljudsko biće ili čak božanstvo, koje nikada nije učinilo bilo šta profano, niti je na to bilo prinuđeno. Međutim, u Tipiṭaki, najranijem dokumentu o Budi i njegovom učenju, on je prikazan kako se ponaša kao i svaki drugi običan čovek, što je on naravno na mnoge načine i bio.

Budin dnevni raspored je bio u velikoj meri onakav kakav bi se i mogao očekivati od nekoga na njegovom mestu. Dobar deo dana provodio je govoreći o Dhammi, sa ljudima koji su dolazili da ga posete ili obučavajući svoje monahe i monahinje. Kad bi mu neko došao u posetu, zamolio bi svog pratioca da mu negde u hladu namesti prostirku, kako bi mogao da sedi i razgovara sa posetiocima (D.I,152). U takvim prilikama Ānanda ili neki drugi pratilac bi ponekad stajao iza njega i hladio ga lepezom (D.II,72; M.I,83). Jednom prilikom zamolio je Ānandu da donese njegovu prostirku, kako bi otišao u šumu radi popodnevnog odmora (D.II,102). Buda je jeo samo jednom dnevno (M.I,437) i to uvek pre podneva. Obično bi prvo otišao u prošenje hrane, kako bi sebi obezbedio obrok, ali i prihvatao poziv da ruča u nečijoj kući. Jeo bi pažljivo, a kad bi bio gotov oprao bi ruke i svoju zdelu (M.II,138-9).

I opet, kao i svako drugo, i Budino telo bi postalo prljavo i trebalo ga je prati. Imamo njegov opis kako stoji na obali reke, samo u donjem rublju i briše se posle kupanja (M.I,161). Kao što je to običaj u Indiji čak i danas, verovatno se kupao pre jela. Ponekad bi otpočinuo popodne (M.I,250), iako je to verovatno činio u kasnijim godinama i samo tokom leta. U starosti bi sedeo i grejao leđa na popodnevnom suncu (S.V,216). Izuzev kad je bio umoran ili bolestan, Buda je uvek nalazio vremena za one koji bi došli da ga nešto upitaju ili zatraže savet. Međutim, bilo je perioda kad je jednostavno voleo da ostane sam sa sobom neko vreme. Kad bi se na to odlučio, rekao bi svom pratiocu da ga ne uznemiravaju (D.I,151) ili bi pospremio svoju sobu i nestao ne obaveštavajući bilo koga (S.III,95).

Kasno popodne Buda bi nekad posetio bolnicu (gilānasālā) da bi utešio bolesnike ili se uverio da je sve u redu (A.III,142; S.IV,210; Vin.I,301). Nekad bi hodao tamo-amo u svežini večeri (D.III,80), možda meditirajući ili tek da bi protegao noge. Na mnogo mesta u Kanonu se pominje kako je govorio okupljenima "do kasno u noć" (D.II,86), bilo da se radilo o grupi monaha ili o nezaređenima. Kada bi se ukazala prilika, zamolio bi nekog od svojih najistaknutijih učenika da održe govor, a on bi seo i slušao. U jednoj takvoj situaciji su ga leđa zabolela, te je legao i tako odslušao govor (A.V,123-4). Nemamo informacija o tome koliko dugo je Buda spavao, ali Tipiṭaka pominje da je često meditirao i po čitavu noć (A.III,299).

Tokom svog života Buda je radio sve one obične stvari koje rade i drugi ljudi. Na primer, otvorio bi vrata svoje kolibe kako bi primio goste (D.I,89), prao noge pre nego što bi ušao u nečiju kuću (D.II,85) ili bi se nakašljao pre ulaska kako bi onima unutra najavio svoj dolazak (M.I,161). U Vinayi je zabeležen jedan zabavan događaj, koji ističe kako Budinu ljudskost, tako i njegovo zdravorazumsko ponašanje. Dok je jednom držao govor kinuo je i svi u publici mu odgovoriše sa "Nazdravlje!" (ciraṃ jīva!). To je bilo toliko glasno da je morao da prekine govor. Buda onda upita okupljene: "Kada se nekome kaže 'Nazdravlje!' pošto je kinuo, da li on zbog toga zaista bude zdrav ili ne?" Monasi priznadoše da to nema nikakvog uticaja. Buda se sa tim saglasio i reče da zbog toga nema potrebe reći "Nazdravlje" svaki put kada neko kine (Vin.II,140).

Ljudi često nekog ko je probuđen povezuju sa izuzetnim fizičkim karakteristikama i sa posedovanjem natprirodnih moći. U tradicionalnim budističkim zemljama mnogi veruju da je Buda bio visok 5,4 metara i da nije hodao, već da je leteo od jednog mesta do drugog; da nikada ništa nije morao da uradi za sebe, jer su bogovi i anđeli to činili umesto njega; da nije morao da se kupa, jer je njegova koža bila toliko glatka da na nju nije prianjala bilo kakva prljavština ili prašina. Statue i slike na kojima je prikazana Budina smrt, prikazuju ga sa crtama mladića, uprkos činjenici da je doživeo 80. godina. Buda jeste bio izuzetan, ali ne na način na koji to ljudi obično misle; on jeste imao izuzetne moći, ali ne čudotvorne. Buda je bio izuzetan po tome što je bio uvek blag, strpljiv, hrabar i vedar. Njegova moć bila je u dubokom razumevanju prirode stvarnosti, što ga je na kraju i oslobodilo iz kruga rađanja i umiranja. Videti Fizički izgled.

NEBO

Nebo ili nebeski svet (devaloka ili sagga) jedno je od šest stanja u kojima se bića mogu ponovo roditi, dok su ostala svet ljudi, svet životinja, svet ljubomornih duhova, svet gladnih duhova i čistilište. Nebo je svet ili stanje koje je prvenstveno prijatno i gde je životni vek vrlo dug. Ljudi koji su razvili pozitivne emocije do visokog stepena — ljubaznost, trpeljivost, bezazlenost, ljubav — iako ne moraju nužno biti naročito mudri, obično se preporađaju na nebu. Buda je rekao da bi trebalo osetiti "mučninu, odbojnost i gađenje" (aṭṭiyeyyātha, harāyeyyātha, điguććheyyatha) od ideje da neko praktikuje Dhammu samo zato da bi se preporodio na nebu (A.I,115). Iako je nebo daleko bolje od čistilišta ili svetova životinja, ljubomornih ili gladnih duhova, Buda ga je smatrao inferiornim u odnosu na svet ljudi. Pošto su iskustva u njemu toliko prijatna, bića u nebeskom svetu nemaju ni priliku ni podsticaj da razvijaju vrlinu ili razumevanje. I naravno, kada im se životni vek okonča (kao i sva stanja, i nebeski život je prolazan) oni će morati da se ponovo rode. (Na slici tradicionalni tajlandski prikaz nebeskog sveta.)

NEPAL

Nepal je mala zemlja smeštena na južnim obroncima Himalaja, između Indije i Tibeta. Budizam se u Nepalu prvi put pominje u zapisu iz 464. godine, premda je u taj region verovatno stigao i nešto ranije. Pretežna većina stanovnika Nepala su hinduisti, ali postoje manje zajednice — Tamang, Šerpasi i Newari iz doline oko Kathmandua — koje su uglavnom mahāyāna ili vađrayāna budisti. Theravāda je u dolinu Katmandua preneta četrdesetih godina XX veka i od tada je stekla dosta pristalica. Budisti čine oko 12% populacije Nepala.

NESTANAK DHAMME

Postoji jedno neobično, ali vrlo žilavo uverenje među budistima da će Dhamma uskoro biti zaboravljena. Iako je to uverenje obično negde u pozadini, ono izbija u prvi plan u vremenima i kod onih ljudi koji imaju povećanu svest o mnogim neizbežnim nedostacima budističkih institucija. No, ima li imalo istine u takvom jednom verovanju? Kao prvo, treba razjasniti šta podrazumevamo pod terminom "Dhamma". To je (1) istina o prirodi stvarnosti, zatim (2) istina kakvu je uvideo i opisao Buda u mnogim svojim govorima i dijalozima, i na kraju (3) primena i praktikovanje te istine među onima koji sebe nazivaju budistima. U prvom značenju Dhamma ne može da nestane kao što ne može da nestane ni prostor, energija ili vreme. Jer sve dok nešto postoji, postoji i Dhamma, pošto Dhamma jeste priroda stvarnosti. U drugom i trećem značenju, Dhamma će pre ili kasnije nestati, pošto sve na nekim uzrocima nastale stvari (saṅkhāra), uključujući tu i Budine reči i čovekovo razumevanje i ponašanje, jesu podložne promeni (anićća). Kada nestanu, njih će pre ili kasnije otkriti neki novi Buda i ponovo objaviti svetu. Buda naredne ere zvaće se Maitreya.

Dakle, kada Dhamme u ova dva poslednja značenja neće više biti? Jednom su Budu upitali šta će dovesti do "pomračenja i nestanka dobre Dhamme" (saddhammassa sammosāya antaradhānāya). Odgovorio je da su za to razlog dve stvari. "Kada se tekst pogrešno izgovara i pogrešno se razume njegovo značenje. Jer kada je izgovaranje pogrešno i tumačenje je takođe pogrešno" (AN II.23). Ovde je Buda mislio na svoje reči kako su ih zapamtili njegovi direktni učenici, da bi kasnije bile zapisane, tako da ih danas nazivamo Tipiṭaka. U tom smislu Dhamma više nije u opasnosti od nestanka. Zapravo, pojavom štampe, knjiga i elektronskih medija, ona nikada nije bila sigurnija, lakše dostupna i više čitana. Jednom drugom prilikom neko je postavio slično pitanje Budi: "Šta je uzrok, šta je razlog da dobra Dhamma ne traje dugo posle Tathāgatinog dostizanja nirvāṇe?" Buda je odgovorio: "Zato što četiri temelja svesnosti nisu učvršćena i razvijena, dobra Dhamma neće trajati dugo" (SN XLVI.6). Ovde Buda kaže da sve dok ljudi nastavljaju da pročišćuju i razbistruju svoj um kroz meditaciju Dhamma će trajati. O istoj stvari Buda je takođe rekao: "Zemlja, voda, vatra ili vetar ne mogu uništiti dobru Dhammu. Ali upravo zbog ovih neznalica će ona nestati" (SN  XVI.13).

Eto to je odgovor na pitanje koliko će trajati Dhamma. Ona nema nikakav unapred definisani vek trajanja, niti je neminovno da nestane u bilo kojem određenom trenutku. Ona će trajati i razvijati se sve dotle dok je oni koji sebe nazivaju budistima praktikuju sa posvećenošću, iskrenošću, razumevanjem i ljubavlju, a "neznalice" (moghā purisā) jesu u manjini.

NESVESNO

Nesvesno je onaj deo uma kojeg nismo svesni. Savremeni pojam nesvesnog razvio je Sigmund Frojd, koji je smatrao da krivica, stid i snažan osećaj ispravnosti potiskuju neželjene želje, nagone ili sećanja u nesvesno, gde oni postaju nedostupni svesti, ali ipak i dalje na nju utiču. Frojd je takođe smatrao da osoba može postati psihološki zadovoljna i zrela samo ako se taj nesvesni materijal vrati ponovo u područje svesnog. A to se može postići tehnikom slobodnih asocijacija, analize snova i uz pomoć psihoanalitičara. Iako je pojam nesvesnog svakako ubedljiv i ne protivreči budističkom razumevanju uma, nije ga moguće pronaći unutar budističke psihologije. Za to postoji valjan razlog. Buda je otkrio da je razvijanjem snažne, postojanje i nepristrasne svesnosti i potom njenim okretanjem ka umu, moguće osvetliti i najskrivenije kutke psihe. Pošto je to tako, nije bilo neophodno praviti oštru i u krajnjem slučaju proizvodnju distinkciju između svesnog i nesvesnog dela uma.

NEZAMISLIVO

Nazvati nešto nezamislivim znači da je suviše neprijatno ili suviše uznemirujuće misliti o tome, odnosno da bez obzira koliko mislili o tome, to neće dovesti do jasnog razumevanja. Buda pojam nezamislivo (acinteyya) u ovom drugom značenju. Tako je rekao: "Postoje četiri nezamislive stvari, o kojima se ne može misliti, a ako neko o njima ipak razmišlja može samo da poludi ili postane potpuno zbunjen. Koje četiri? Razmišljanje o dubini Budinog razumevanja, razmišljanje o dubini nečijeg meditativnog stanja, razmišljanje o detaljima funkcionisanja zakona kamme i razmišljanje o postanku ovoga sveta" (A.II,80). Paradoksalno je da je dobar deo budističke komentarske književnosti posvećen upravo prva tri od ova četiri pitanja. Budistički teoretičari i abhidhamma mislioci prošlosti spekulisali su bez kraja i konca i raspravljali se jedni s drugima oko prirode Budinog uvida i toga koji su tačno postupci u prošlosti izazvali koje kammičke rezultate. Videti Svet.

NEZNANJE

Neznanje (aviđđā ili moha) jeste odsustvo informacija ili znanja o nečemu, zbog čega onda nastaje pogrešno razumevanje ili pomanjkanje svesti o nečemu. Prema Budi, neznanje jeste jedno od dva glavna uzroka patnje, a drugi jeste žudnja. Kad nismo svesni zbog čega patimo, možda čak ni toga da patimo, nismo u stanju čak ni da započnemo proces oslobađanja sebe od nje. Sa druge strane, možemo biti vrlo dobro svesni nepotpunosti ili nedovoljnosti uslovljene egzistencije, ali pogrešno verovati da je rešenje problema u molitvi nekom božanstvu ili se upinjati da se preporodimo na nebu. I opet, ovo će samo produžiti problem. Jer tek kad počnemo da gledamo sa mudrošću istinsku prirodu patnje i njezine uzroke sloboda postaje moguća.

NIRVĀṆA

Nirvāṇa, pāḷi nibbāna, jeste najviše duhovno stanje i krajnji cilj budizma. Reč nirvāṇa dolazi od nir , što znači "kraj" i vā, "oduvati". Tako je nirvāṇa kraj ili gašenje vatri pohlepe, mržnje i neznanja. Drugo objašnjenje je da reč potiče od nir plus vana, što znaži "želja" i otuda znači "zaustaviti želju". Kada kao rezultat praktikovanja plemenitog osmostrukog puta, neznanje i žudnja ustupe mesto znanju i spokojstvu, čovek dostiže nirvāṇu i posle smrti nije više podložan preporađanju i svoj onoj patnji koja ide sa njim. Nirvāṇa je najpoznatiji naziv koji Buda koristi za to uzvišeno stanje. Ona ga je takođe nazivao vrhuncem, drugom obalom, istinom, krajnjim mirom, nerođenim, nenastalim, sigurnim utočištem itd. (SN XLIII.14-43). Videti Mistika.

NOVAC

Novac (mūla) jeste oznaka načinjena od metala, papira ili plastike, koja predstavlja vrednost i može se razmenjivati za robu i usluge. Robna razmena dominirala je u vreme Bude i novac je tek počinjao da ulazi u upotrebu. Najčešće korišćeni novčići bili su kahāpaṇa, nikkha, aḍḍhapāda i māsaka (A.I,250; M.II163; S.I,82). Ova imena odnose se na njihovu težinu, a vrednost je zavisila od toga jesu li načinjeni od zlata, srebra, bakra ili neke legure. Māsaka je pravljen samo od bakra i trebalo ih je 15 da bi uopšte predstavljali neku značajniju vrednost. Oznake pravljene školjke, semenki ili drveta takođe su korišćene kao sredstvo razmene (Vin.IV,238). Svi stari indijski novčići bili su četvrtasti, jer ih je tako bilo lakše seći iz ploče metala, umesto da se seku kružno.

Buda je zabranjivao monasima i monahinjama čak i da dodirnu zlato i srebro, a nisu mogli ni da budu uključeni u bilo kakvu razmenu (A.II,53), iako vrlo mali broj budističkih monaha i monahinja nastavljaju da slede ovo pravilo. Laici koji praktikuju deset pravila morala u određene dane takođe neće koristiti zlato, srebro i novac. Međutim, Buda je bio svestan kako nam novac može pomoći da zadovoljimo mnoge svoje želje, steknemo osećaj sigurnosti i čak steknemo poštovanje drugih, te otuda može biti i izvor sreće. Tako je on sticanje imetka smatrao vrednim i legitimnim ciljem za nezaređene, naravno pod uslovom da je "zarađen marljivim radom, snagom ruku i znojem, na zakonit način i pravično" (A.II,67). Savetovao je da razborit čovek nađe balans između svojih troškova i prihoda (A.IV,281), a novac podeli na četiri dela i koristi ga za: (1) osnovne potrebe, (2) ostale troškove, (3) pomoć drugima i (4) da stavi na stranu za svaki slučaj (A.III,46). Videti Kamata i Imetak.

NOVO DOBA (NEW AGE)

Novio doba (new age) je termin koji je u upotrebu ušao osamdesetih godina XX veka, kako bi se opisao jedan maglovit, pseudoreligijski skup verovanja, a koji je izrastao iz pokreta kontrakulture 60-tih godina na Zapadu. Termin u stvari aludira na tadašnje uverenje da novo duhovno doba, takozvano Doba vodolije, samo što nije počelo. Uprkos činjenici da su neki budistički pojmovi i prakse bili uključeni u to novo doba duhovnosti, budizam i "new age" pokret imaju malo toga zajedničkog. Budista može imati ozbiljnih problema oko tog pokreta. Tako, se verovanje da je "novo doba" na pomolu na kraju ispostavilo kao pogrešno. Na nesreću, više je bilo konflikata, pohlepe, mržnje, hipokrizije i očajanja posle navodnog početka nego što ga je bilo pre njega. "Novo doba" je takođe vrlo komercijalno i u tome veoma mnogo podseća na "staro doba", za koje tvrdi da ga je prevazišlo. Kratak pregled "new age" sajmova, prodavnica, časopisa i kataloga pokazuje da sve što se nudi ima i svoju cenu, često i preteranu. "New age" takođe nema neku centralnu ideju ili ideale koji ga vode, već bi se pre moglo reći da je pokretan raznim hirovima i modom. Neka verovanja i prakse ulaze u modu (piramide, kristali, keltske bajke, šamanski bubnjevi itd.) i uskoro ih zameni nešto drugo. Tako "new age" zapravo u sebi ima izraženu narcističku crtu i jednu nedoslednost. Ljudi uključeni u "new age" često postaju opsednuti svojim zdravljem i različitim načinima ishrane, dodacima, nadrilekarima i njihovim tretmanima itd. Što je možda ozbiljnije, "new age" je takođe naivno optimističan. on ne nudi drugo rešenje za sasvim stvaran i ozbiljan problem ljudske patnje, osim trivijalnosti, priželjkivanja i širokih generalizacija.

Budista može reći da "new age" duhovno ne nanosi veliku štetu, ali ne donosi ni mnogo dobroga. Jedna pozitivna stvar koju je moguće reći o ovom pokretu je sledeća — on pokazuje da uprkos širokom odbijanju tradicionalne religije na Zapadu, ljudi i dalje osećaju u sebu potrebu za duhovnim. Treba se nadati da će vremenom sve više ljudi početi da se okreće i koherentnom, realističkom i kroz vekove proverenom Budinom učenju kako bi zadovoljilo tu potrebu.