H

HARMONIJA

Harmonija (avirodha ili sahita) jeste lako, prijatno i nekonfliktno zajedničko funkcionisanje dve ili više stvari. Buda je često govorio o potrebi i poželjnosti harmonije u nama samima i između grupa ljudi. Neke od stvari koje doprinose onome što je on nazivao "napredak društva" (aparihāniyā dhamma) jesu sposobnost "okupljanja u harmoniji, razilaženja u harmoniji i zajedničkog rada u harmoniji" (D.I,76). Nekadašnji ubica Aṅgulimāla izražavao je i Budine stavove kada je rekao: "Neka moji neprijatelji čuju s vremena na vreme Dhammu onih koji govore o strpljenju i u pohvalu harmonije, neka žive u skladu sa tim" (M.III,245). Međutim, ovo je lakše reći nego učiniti. Ljudi su poznati po tome da nisu u stanju da podnose jedni druge i u tom pogledu religijske grupe nisu ništa bolje od ostalih. Otkuda to, pitao je jednom neko Budu, "da su ljudi, iako žele da žive u miru, bez mržnje, nasilja, neprijateljstva, mržnje i zlobe, ipak neprekidno u sukobu i zatrovani mržnjom, nasiljem, neprijateljstvom, mržnjom i zlobom, a nedostaje im ljubav?" (D.II,276). Osnovni uzrok svake disharmonije leži u vezivanju i žudnji (taṇhā); veizavnju za svoja uverenja, imetak, položaj; žudnja za zadovoljstvima, za moći i slavom. A na najdubljem nivou žudnja se rađa iz pojma sopstva ili ega. Potpuna harmonija i trajni mir biće mogući jedino kada postignemo probuđenje. Ali u međuvremenu mnogo je toga što možemo da učinimo kao pojedinci kako bi smo svoje odnose sa drugima učinili harmoničnim.

Buda je rekao: "Monasi, postoji šest stvari koje unapređuju ljubav i poštovanje, pomaganje i slogu, harmoniju i jedinstvo. Kojih šest? Kada delujemo iz ljubavi prema svojim saputnicima u duhovnom životu, kako javno, tako i privatno; kada im govorimo sa ljubavlju, kako javno, tako i privatno; kada mislimo sa ljubavlju o njima, kako javno, tako i privatno; kada sa njima delimo, bez kolebanja, sve što smo pravedno stekli, čak i ako je to više od hrane u prosjačkoj zdeli; kada zajedno sa njima posedujemo vrline koje su potpune, neprekidne i oslobađaju, one koje hvale mudraci i koje podstiču koncentraciju; i kada zajedno sa svojim saputnicima u svetačkom životu, i javno i privatno, posedujemo razumevanje koje je plemenito, koje ka slobodi vodi i doprinosi potpunom razaranju patnje; tek tada će postojati ljubav i poštovanje, pomaganje i sloga, harmonija i jedinstvo" (M.I,322). Buda je jednom upitao nekoliko svojih učenika monaha kako uspevaju da žive zajedno "u harmoniji, uzajamnom poštovanju i slozi, nalik mleku i vodi kad se pomešaju, da jedan na drugog gledaju očima ljubavi" (M.III,156). Jedan od njih, Anuruddha, odgovori: "Uvek pomislim kakav je to blagoslov, kakav veliki blagoslov da živim sa takvim saputnicima u duhovnom životu. Mislim, govorim i postupam sa ljubavlju prema njima, kako javno, tako i privatno. Uvek smatram da svoje sopstvene želje treba da ostavim postrani i povinujem se onome što oni žele i tako i učinim. Na taj način, mi smo mnogi u telu, ali smo jedno u umu" (M.III,156).

Nekoliko stvari su Buda i Anuruddha ovde pomenuli – ljubav, velikodušnost, poštovanje zajedničkih vrednosti, poštovanje drugih, prijemčivost za njihove potrebe, a ne večito traženje da bude po našem. Ostali kvaliteti koji podstiču harmoniju jesu opraštanje, ljubaznost, poštovanje, saosećanje i tolerancija.

HIGIJENA

Higijena (ārogyaviđđā) jeste praksa održavanja sopstvenog tela i neposrednog okruženja čistim, kako bismo izbegli bolest. Buda je kritikovao askete koji su smatrali da zanemarivanjem tela, bilo tako što su jeli otpatke, nisu se prali ili se šišali, može na neki način voditi do svetosti, a to je uverenje bilo veoma rašireno u staroj Indiji, baš kao što je to bio slučaj i u ranom i srednjovekovnom hrišćanstvu. Tako je rekao: "Ni lutanje nag naokolo, upletene kose, blatnjavog tela; ni gladovanje, ni ležanje na goloj zemlji, trljanje tela pepelom, a ni sedenje nepomično, ništa ne pročisti onog ko sumnju prevladao nije." (Dhp.141). On je od svojih monaha i monahinja zahtevao da se redovno peru i briju bradu i glavu, kao i da svoju odeću održavaju čistom. Tako je savetovao: "I kako se prljavo telo najbolje pere? Uz pomoć četke, praška za pranje, vode i dobrim trljanjem" (A.I,207). Čak je dao savet i u vezi sa higijenom zuba: "Pet je prednosti korišćenja četkice za zube. Kojih pet? Pogled postaje sjajniji, dah postaje prijatan, sinusi se čiste, šljam i sluz se ne mešaju sa pojedenom hranom i hrana je ukusnija" (A.III,248). Videti toaleti.

HIMALAJI

Himalaji (Himāćala ili Himavanta) jesu 2500 kilometara dug planinski lanac koji čini severnu granicu indijskog potkontinenta. Ime im je izvedeno od reči hima i mālā, što znači "snežni venac" ili, prema nekima, od hima i ālaya, što znači "boravište snega". Đātake opisuju Himalaje kao "ogroman region, pet stotina yođana visokih i tri hiljade širokih" (Ja.V,415). Buda ih je nazvao Pabbatarāđa, "Gospodar planina" (S.II,137). Ubrzo posle probuđenja, rekao je da je uz pomoć svojih natprirodnih moći posetio jezero Anotatta, koje je danas identifikovano kao jezero Manasarovar u podnožju planine Kailaš (Vin.I,27). Kasnije u životu povremeno je "boravio u kolibi u regionu Himalaja", verovatno u gustom šumom pokrivenim brdima nižeg Kumaona ili Mahabharata brdima u Nepalu (S.I,116).

Himalaji su i mesto događanja većine priča iz Đātaka. U mnogim svojim prethodnim životima kao bodhisattva, Buda je napuštao svetovni život i odlazio da živi u planine ili se tamo povlačio pred kraj života (na primer Đa.I,140; 362; 371; 406; 440). On i druge askete živeli su od plodova i bobica, a često bi se zbližili sa šumskim životinjama. Kad bi se zima približila, silazili bi u ravnicu da izbegnu hladnoću, prikupili so, sirće i druge potrepštine, a onda su se sa lepšim vremenom vraćali u planine. Za Budu, veličanstveni, suncem obasjani vrhovi Himalaja bili su simbol dobrote i čistote. U Dhammapadi on kaže: "Izdaleka blistaju dobri, slično snežnim vrhovima Himalaja; rđavi, makar i blizu bili, nevidljivi su, kao i strela u noć odapeta" (Dhp.304). Videti Meru.

HĪNAYĀNA

U značenju "niže vozilo", hīnayāna je omalovažavajući naziv kojim su mahāyāna budisti označavali pre-mahāyāna budističke škole. Ovaj termin može se pronaći u najranijim mahāyāna sūtrama (nastale negde u I veku pre n.e.), a mahāyānisti ga koriste i danas da opišu theravāda budizam. Mahāyāna tvrdi da njezin idealni sledbenik, bodhisattva, nastoji da oslobodi sva bića, dok je za hīnayāna ideal, arahata, cilj da oslobodi samo sebe. Pāḷi Tipiṭaka ne sadrži bilo kakav termin, ironičan ili ne, za Mahāyāna budizam, iz jednog razloga što je ona i nastala pre vremena kada je budizam počeo da se deli na posebne škole.

HINDUIZAM

Hinduizam nije religija u uobičajenom smislu reči, već je pre skup ponekad vrlo raznolikih religijskih koncepcija i praksi koje su se razvile u Indiji. Ponekad se kaže da je budizam ogranak hinduizma ili da je začet kao reformatorski pokret unutar hinduizma. Nijedna od ovih tvrdnji nije tačna. Veoma je jasno iz budističkog kanona da je Buda na svoju Dhammu gledao kao na kontrast i alternativu religiji svoga vremena, a ne kao na njezinu reformu ili reinterpretaciju. Tokom vekova u kojima su zajedno postojali, proučavaoci i filozofi hinduizma i budizma bili su veoma kritički raspoloženi jedni prema drugima, prema idejama i praksama druge strane. To se ne bi događalo da su te dve religije bile jedno ili slične. U Maitri upaniṣadi se kaže: "Ima onih koji vole da obmanjuju one koji veruju u Vede žongliranjem lažnim tvrdnjama, poređenjima i paralelama… Ovaj svet je zbunjen učenjem koje poriče sopstvo (nairātmyavāda), lažnim poređenjima i dokazima, on ne uviđa razliku između mudrosti Veda i drugih znanja… Neki kažu da pažnju treba okrenuti Dhammi, a ne Vedama… Ali ono što je rečeno u Vedama jeste istina. Mudri bi trebalo svoj život da zasnuju na Vedama." Ovo je očigledno kritika Budinog učenja o anattā, njegovog odbacivanja Veda i logičke argumentacije koju je budizam koristio da potkrepi svoja stajališta. I opet, ovakva kritika bila bi izlišna i besmislena kada bi budizam i hinduizam bili isto. Međutim, uprkos nesuglasica na filozofskom nivou, odnosi između budista i hinduista u staroj Indiji bili su u celini harmonični, pošto su obe religije u velikoj meri tolerantne . Danas se hinduizam uglavnom praktikuje u Indiji i Nepalu, kao i među zajednicama indijskih doseljenika u Velikoj Britaniji.

HODOČAŠĆE

Hodočašće (ćetiyaćārikā ili vandanaćārikā) jeste putovanje na mesto koje ima svoj značaj iz specifično religijskih razloga. U budizmu hodočašće nije ni obaveza, kao u islamu, niti pokora, kao u hrišćanstvu, mada je oduvek bilo, a i danas je vrlo popularna praksa. Buda je savetovao da njegovi učenici barem jednom u životu posete mesta gde su se dogodila četiri najznačajnija događaja njegovog života — Lumbinī gde se rodio, Bodh Gaya gde se postigao probuđenje, Sārnāth gde je prvi put objavio Dhammu i Kusināra gde je preminuo (D.II,141). Međutim, iako je hodočašće dobro, posedovati vrlinu je daleko važnije. Tako Đātakamālā kaže: "Lepše od bilo kakve ogrlice, slađe od bilo kakvog ukusa, istinoljubivost stvara veliku dobrobit i manje je tegobno od asketskih praksi i hodočašća do udaljenih svetilišta." Prva osoba za koju znamo da je išla na hodočašće bio je kralj Aśoka, koje je oko 260. pre n.e. otišao u Bodh Gayu i u Lumbinī desetak godina kasnije.

Najčuvenija putopisna knjiga svih vremena i koja se neprekidno preštampava tokom 14 vekova nastala je iz pera kineskog hodočasnika Hsuan Tsanga. Ovaj budistički monah proveo je 16 godina na hodočašću u Indiji i kasnije opisao to putovanje, a taj putopis prepun je takvih detalja i preciznih informacija da ga neprekidno proučavaju istoričari, geografi i putnici po Indiji čak i danas.

HOMOSEKSUALNOST

Homoseksualnost je sklonost da budemo seksualno privučeni osobama istog, a ne suprotnog pola. Danas se muški homoseksualci nazivaju gej, a ženski lezbejke. Prema starom indijskom shvatanju, homoseksualnost je jednostavno smatrana "trećom prirodom" (tṛtīya prakṛti), a ne nekakvim poremećajem ili bolešću, kako je to dugo bilo na Zapadu. Sa svojim naglaskom na psihologiji i delovanju uzroka i posledice, budizam prosuđuje dela, uključujući i ona seksualne prirode, prema nameri koja stoji iza njih, kao i prema rezultatu koji ona imaju. Seksualni čin motivisan ljubavlju, uzajamnošću i željom da se daje i deli, može se oceniti kao pozitivan, bez obzira kojeg su pola dve osobe koje su u njega uključene. Otuda, homoseksualnost kao takva se u budizmu ne smatra nečim nemoralnim ili protivnim trećem pravilu morala. Ako homoseksualac izbegava puki lov na zadovoljstva čula ili avanture unutar takozvane "gej scene", već ulazi u ljubavnu vezu sa drugom osobom, nema razloga zašto on ili ona ne bi mogli istinski da praktikuju budizam i uživaju u svim blagodetima budističkog života.

Nijedan od pravnih sistema tradicionalnih budističkih zemalja nije kriminalizovao homoseksualnost per se, iako su naravno bile propisane kazne za homoseksualno silovanje i homoseksualne odnose sa maloletnicima, baš kao što je to bio slučaj i sa heteroseksualcima. U većini budističkih zemalja danas homoseksualnost se smatra čudnom, iako ne izopačenom ili zlom. Tajland, Laos, Kambodža, Vijetnam, Mongolija, Japan i Južna Koreja nemaju zakone protiv punoletnih homoseksualaca koji u vezu stupaju dobrovoljno. Homoseksualnost je nezakonita u Burmi i na Šri Lanki, uglavnom zato što su njihovi krivični zakonici delom nastajali tokom kolonijalne ere. Nedavno je na Šri Lanki kazna za homoseksualnost povećana, kao jedan loše promišljen odgovor na sve veći problem seks turizma u toj zemlji. Videti Seksualno ponašanje.

HRANA

Hrana (āhāra ili anna) je hranljiva materija koju prerađuje organizam, kako bi ublažio bolove gladi i održao telo. U staroj Indiji hrana je bila klasifikovana kao čvrsta i meka (S.I,162) i mogla se konzumirati tako što bila jedena, pijena, žvakana i sisana (Pj.I,207). Za razliku od nekih drugih religija, Buda nije propovedao koncept čiste ili nečiste hrane, te tako budisti nemaju tabue vezane za hranu, iako postoje izvesne restrikcije za monahe i monahinje, ali samo iz čisto praktičnih razloga. Međutim, on jeste hvalio umerenost u jedenju (Sn.707) i ohrabrivao je kod monaha i monahinja. Zbog toga i zbog zdravlja, uveo je pravilo da ne jedu posle podneva: "Ne jedem popodne i tako sam slobodan od bolesti i bolova, uživam u zdravlju, snazi i lakoći" (M.I,473). Iako je i sam jeo vrlo malo, ponekad i ostatke, kada bi bio pozvan u dom imućne osobe na ručak, jeo bi "ukusan pirinač sa velikim brojem sosova i karija" (M.II,7).

Budizam smatra da ljubav može skoro svemu da doda novu dimenziju, čak i hrani; njenom pripremanju, deljenju sa drugima ili čak i jedenju. U komentaru za Đātake se kaže: "Nijedna hrana nije ukusnija od one koju nam daje dragi prijatelj. Čak i najveća poslastica načinjena bez ljubavi nije tako ukusna kao obična kaša poslužena sa ljubavlju" (J.III,142). Buda je isto to istakao kada je rekao: "Ukusno ili bezukusno, malo ili mnogo, moguće je pojesti sve što je načinjeno s ljubavlju. Zaista, ljubav je najbolji ukus" (Ja.III,145).

Buda je učenicima savetovao da recituju ove reči kao podsećanje pre jela: "Ješćemo umereno. Mudro promišljajući, nećemo jesti radi razonode, radi zabave ili fizičke privlačnosti, već jedino radi opstanka i održavanja ovoga tela, radi olakšavanja neugode gladi, radi pomoći u svetačkom životu i sa mišlju: 'Okončaću stare želje i neću stvoriti nove i tako ću biti zdrav, sačuvan od prekora i živeti mirno' " (M.I,273). Buda je rekao da kada gladnome dajete hranu, time mu dajete ne samo nešto materijalno, već i sve drugo što ta hrana obezbeđuje — život, lepotu, zadovoljstvo, snagu i razum (A.III,42). Budistički ep Maṇimegala kaže: "Glad upropaštava dobro rođenje i uništava plemenitost; ona uništava ljubav učenih za njihovu učenost, iako su prethodno mislili da je to najvrednija stvar u životu. Glad uklanja obzire i odnosi lepotu tela; ona nagoni muškarce da zajedno sa svojim ženama obijaju pragove tuđih kuća. Takva je priroda gladi, izvor žudnji, i oni koji doprinose da se ona umanji ne mogu se dovoljno nahvaliti. Hrana data onima koji već imaju dovoljno je uglavnom bačena, ali hrana data gladnima jeste prava velikodušnost. Oni koji to čine napredovaće u ovom svetu, jer time što daju hranu oni daju život". Videti Ishrana i Vegetarijanstvo.

HRIŠĆANSTVO

Hrišćanstvo je religija zasnovana učenju Isusa iz Nazareta (oko 3. godine pre n.e – 30. godina naše ere). Hrišćani veruju da samo njihova religija nudi spasenje, a da sve druge, uključujući budizam, vode u večno prokletstvo. Naravno, upućeniji budisti tumače Isusovo učenje malo drugačije. Jevanđelje po Luki kaže: "I gle ustade jedan zakonik i kušajući ga reče: 'Učitelju, šta ću činiti da dobijem život večni?' A on mu reče: 'Šta je napisano u zakonu? Kako čitaš?' A on odgovarajući reče: 'Ljubi gospoda Boga svojega svim srcem svojim i svom snagom svojom i svom snagom svojom i bližnjega svoga kao samoga sebe'.Reče mu pak: 'Pravo si odgovorio; to čini i bićeš živ'." U ovom odlomku Isus ponavlja dva citata iz Starog zaveta, u kojima se kaže da ako volite Boga i svoga suseda, bićete spaseni. Zanimljivo je da prvi citat ne kaže "Voli hrišćanskog Boga" ili "Voli Boga u kojeg ja verujem" ili "Voli Boga Jehovu". U njemu se kaže "Voli svog Boga". A svoj bog može biti Sat Nām, Šiva, Ahura Mazdah ili Višṇu. Neko boga možda neće videti u obliku čoveka, već kao nekakav impersonalni apsolut, kao Tao ili nirvāṇa. Da li ova priča iz Biblije kaže da ukoliko si duboko i iskreno posvećen sopstvenom duhovnom idealu, kakav god da je on, i ako istinski voliš druge, tada ćeš biti spasen? Ako je odgovor na ovo potvrdan, Isus je podučavao nešto vrlo slično kao što je i Buda nekih pet vekova pre njega. Videti Buda i Isus.