LJ

LJUBAV

Ljubav (mettā, pema, piya ili sineha) jeste osećanje privrženosti, interesovanja i brige prema drugima i predstavlja prvu od četiri Brahma vihāre. Buddhaghosa definiše ljubav ovako: "Ljubav se označava kao podsticanje tuđe dobrobiti, njezina uloga je da želi njihovu dobrobit, ispoljava se kao uklanjanje ljutnje i neposredni uzrok je uočavanje potencijala za voljenje u drugim bićima" Dhammasaṅgani (Dhs.1056) kaže da su tri najvažnija činioca ljubavi saosećanje (anuddayā), empatija (anuddāyana) i obzirnost (anuddāyitatta). Buda je govorio o mnogim tipovima ljubavi, od kojih neki i nemaju ekvivalent u našem jeziku: srodnička ljubav (hita), strasna ljubav (kāma), privrženost (ādara), ljubav prema majci (matteyya) i ljubav iz poverenja (vissāsa).

Da bismo bili psihički zdravi i srećni, moramo početi sa ljubavlju prema samima sebi i svojoj neposrednoj porodici. Kako odrastamo i sazrevamo, postepeno učimo da u krug svoje ljubavi uključimo što više ljudi — prijatelje, supružnika, njegove srodnike, decu itd. Da bismo se razvili u istinski duhovnu osobu, naša ljubav treba da prožme sva bića sa kojima dolazimo u kontakt. U tom procesu menjanja ljubavi, od ograničene do sveprožimajuće, sebičnost, ljubomora, vezanost i zahtev za recipročnošću postepeno nestaju i ljubav postaje jača, bezuslovna i spontana. Buda je svoje učenike savetovao: "Treba sebe ovako da vežbate: 'Naši umovi neće biti izvitopereni, niti ćemo govoriti zlonamerne reči, već ćemo puni blagosti i saosećanja živeti uma oslobođenog mržnje i ispunjeni ljubavlju. Živećemo prožimajući prvo jednu osobu ljubavlju i počevši od nje prožimaćemo čitav svet ljubavlju koja se širi, koja je prodorna, nesamerljiva i potpuno lišena mržnje i neprijateljstva'. Tako sebe treba da vežbate" (M.I,127).

Stari šrilankanski spis Dharmapradīpikā, sastavljen u XII veku, kaže o ljubavi: "Ako je neko razvio zaista veliku ljubav, oslobodio se želje da zadrži i poseduje, onu snažnu ljubav koja ostaje nezatamnjena požudom, ljubav koja ne očekuje dobitak ili zaradu, ljubav koja je čvrsta, ali ne zarobljava, nepokolebljiva, ali ne i neelastična, blaga i postojana, čvrsta, ali ne gorda, meka, ali ne tugaljiva, onu ljubav koja vodi ka najvećem postignuću, takav će biti lišen bilo kakve mržnje" Videti Hrana, Strane sveta i Mere.

LJUBAZNOST

Ljubaznost (dayā, avera ili sangaha) jeste opšti pojam za stav prema drugima koji je obeležen brižnošću, prijateljstvom, blagošću i ljubavlju. Buda nas je često podsticao ne samo da se ponašamo ljubazno ili da mislimo ljubazan način, već da "postanemo ljubaznost" (dayāpanna), što znači da je izrazimo kroz svoje postupke (M.I,288; A.IV,249). Istinska ljubaznost je lišena sebičnosti, želje za dominacijom ili povređivanjem drugih. Ona se može ispoljiti kao darežljivost, spremnost da pomognemo, strpljivost kada su drugi spori i nedorasli, govorenje na uljudan način, predusretljivost prema strancima ili požrtvovanost. Ukratko, ljubaznost jeste ljubav koja sebe izražava kroz govor i postupke.

LJUDSKA PRAVA

Ljudska prava su shvatanje da sa svakom osobom treba postupati na određeni način i da ona treba da ima određene stvari, samo zato što je ljudsko biće. Najosnovnija ljudska prava su pravo na život, sloboda veroispovesti, sloboda govora, sloboda mišljenja i pravo da bude jednako tretirana pred zakonom. Pojam ljudskih prava razvijao se u Evropi počev od XVIII veka do danas, a Ujedinjene nacije su 1948. godine usvojile Univerzalnu deklaraciju o ljudskim pravima. Sam pojam je nastao na tri ideje; (1) da je institucije i zakone sačinio čovek, a ne Bog, i da se otuda mogu menjati; (2) da su svi ljudi jednaki; (3) da sva ljudska bića poseduju isti kvalitet koji zovemo dostojanstvo. Prva od ovih ideja se eksplicitno pominje u Aggaṭṭa sutti, gde Buda kritikuje ideju da je dominantni društveni sistem uspostavio Bog (D.III,92). Ona se pominje i u Đātakama, gde se kaže da ljudi imaju prava da svrgavaju nepravedne ili okrutne kraljeve. Druga od ovih ideja se takođe eksplicitno pominje u Vāseṭṭha sutti, gde Buda govori protiv sistema kasti i kaže da su "razlike među ljudima beznačajne" (Sn.594-611). Treću ideju Buda ne pominje izričito, ali se ona podrazumeva u njegovom učenju o dragocenosti života, da su sva bića vredna ljubavi i u ideji da svako u sebi nosi sposobnost da dostigne probuđenje. Uprkos svemu ovome, budističke civilizacije nikada nisu razvile koncept ljudskih prava, verovatno zato što su već u ranom periodu prihvatile političku teoriju hinduizma, prema kojoj se kralj smatra božanstvom. Danas, u većini tradicionalnih budističkih zemalja ljudska prava se ili nedovoljno ili vrlo slabo poštuju. Videti kasta, jeres i tolerancija.